• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Šta prvo pomislite kada čujete reč "svetost"? Ako ste hrišćanin, razmišljate li o sebi kao o svetoj osobi? Da li je naziv "svetac" nešto šta bi ste uopšte želeli za sebe?

U našoj modernoj kulturi, hrišćani često misle da svetost pripada posebnim pojedincima koji su živeli kao askete ili bili ubijeni zbog svoje vere. Ateisti kada pričaju o svetosti, onda je to skoro uvek u konceptu ismejavanja, prave se vicevi od toga. No, činjenica je da nije nas mnogo koji o svetosti razmišljamo kao o nečemu šta je poželjno i nešto čemu bi smo trebali težiti. Međutim, istina je da svako od nas postaje svet nečemu ili nekome.

"Biti svet" znači biti odvojen

Pa, šta je svetost, stvarno? Šta znači ta reč i na šta se u Bibliji misli, kada na primer, Bog kaže: "Budite sveti jer sam ja svet" (3. Moj. 11:44, i drugi stihovi)? Da li se možda udaljavamo od biblijske svetosti zato jer je ne razumemo?

Ako želimo znati šta to znači biti svet, moramo gledati na koncept o svetosti kroz dva koraka. Ako hrišćani izostave prvi korak, pašće na drugom te sami nastojati proizvesti lažnu svetost koja samo odbija druge od vere i crkve. Jer je ona čisto ljudsko nastojanje, koje preko raznih legalističkih normi pokušava od ljudi "napraviti svece" po svojoj meri.

Prvi korak je da se razume da je reč "sveto" ili "svetost" bila uobičajena u antičkom svetu hebrejske Biblije, i ona se javlja u svim jezicima koji su povezani sa hebrejskim. Na hebrejskom, osnovni joj je oblik qadash (ka-dahš). Qadash, pre svega znači, "biti odvojen". U hebrejskoj Bibliji (Stari zavet), te u dokumentima svih izraelovih drevnih susednih naroda, o mnogim se stvarima govorilo kao o "svetim", "odvojenim" i "posebnim".

U hebrejskoj Bibliji, Bog često kaže za sebe da je svet. Kada se opisuje Božja svetost to znači da je Bog transcendentan - biti potpuno različit u odnosu na vreme i prostor u kojem mi živimo, i različit od svakog bića, koji kao osoba prelazi granice iskustva, jer se ničim ne može uporediti. Bog je kao takav odvojen od svemira, jer je On postojao pre svemira, pre vremena i materije. Bog je stvorio svemir i On ne zavisi od svemira ili o nečemu što se u njemu nalazi da bi postojao. Umesto toga, svemir i sve što svemir sadrži zavisi od Boga.

Onda, šta to znači za čoveka kada se od njega traži da bude svet? To takođe i za nas znači da smo odvojeni, ali naravno, mi nismo transcendentni. Kako smo onda mi odvojeni?

U svetu staroga Izraela mnoge stvari su se nazivale "svetima" ili "odvojenim". Planina Sinaj je bila sveta, Mojsijev Šator sastanka je bio svet, sav nameštaj i pribor u šatoru su bili sveti; ponekad se tlo na kojem je neko stajao proglašavalo svetim, određena stoka, hrana i drugi proizvodi su bili sveti; razni praznici (dani) su bili sveti. U svim ovim slučajevima, to je značilo da ono što je proglašeno svetim bilo je odvojeno, posvećeno isključivo da se Bog time koristi.

Ljudi su takođe bili odvojeni, posvećeni i učinjeni svetim za Boga. Unutar starog Izraela, sveštenici (leviti) su bili sveti - posvećeni - za služenje Bogu u Šatoru sastanka (kasnije u Hramu, u Jerusalimu). Izrael je kao narod je "svet narod", jer je Bog izabrao Izrael, da bude prvi od svih drugih naroda, da bude odvojen za Njega.

No, Izrael nije bio uvek veran Božjem pozivu da budu jedino Njemu posvećeni. Izrael je često izabirao da pomeša (sinkretizam) obožavanje Jahve sa obožavanjem i tuđih paganskih bogova, od kojih je najpoznatiji Vaal. Kada se to dogodilo, Izrael više nije bio odvojen - posvećen, svet - jedino Jahvi.

Odvojen "OD" ili odvojen "ZA"

Zašto je Izraelu bilo toliko teško da ostane "odvojen"? Zašto je i savremenim hrišćanima, takođe, tako teško da budu i ostanu posvećeni Bogu, budu potpuno odvojeni za Boga? To pitanje nas dovodi do drugog koraka u našem razmišljanju o svetosti. Odgovor je jednostavan kao i izbor predloga koji sledi reč "svet". Jesmo li sveti "od", ili smo sveti "za"?

Prečesto su drevni Izraelci upravo kao i današnji hrišćani, odlučivali da će biti "sveti od" određene stvari, pretpostavljajući da to pokazuje kako su više posvećeni Bogu. Slično tome, u današnje vreme, neki konzervativni hrišćani misle da ako oni: ne piju alkohol ili kafu, ne puše, ne jedu "nečisto meso", ne gledaju TV, ne idu u restorane ili kafiće, ne nose nakit, ne idu u pozorište, ne rade ovo, ne čine ono... Da onda, njihova dugačka lista onoga šta "ne rade" dokazuje kako su oni posvećeni Bogu, i da ih to čini veoma moralnima - "pravednicima" od drugih. No, da li je legalizam zaista bogougodni put za dostizanje svetosti?

Većina ljudi su obično moralni, pristojni, ljubazni i dobri ljudi, bez obzira na to da li veruju u Boga ili ne. Većina ateista i humanista ponosno ističe kako su moralno jednaki ili čak superiorniji u odnosu na većinu hrišćana, u svojim delima i nastojanjima i to bez "štake" iracionalnog verovanja u Boga.

Biti odvojen "od" stvari, navika, poroka, stavova, ili bilo čega drugoga što može biti štetno, jeste vredan cilj, ambicija i težnja. Međutim, ni najvrednije, najpotpunije odvajanje "od" nečega - ili svega - ne govori ništa, samo po sebi, o našoj odvojenosti "za" Boga. U stvari, odvajanje "od" stvari, u svom najgorem obliku, jeste legalizam i licemerje i najveći je razlog zašto se toliko dece, koja su odrasla u hrišćanskim porodicama, pobunilo i okrenulo leđa veri u Boga. Na primer, neki su od nas "sveti od" nekih filmova u bioskopu, ali zato ćemo kući gledati sve i svašta na kablovskoj televiziji ili na videu. Neki od nas mogu postati toliko usmereni na "svet od" stvari koje lično ne odobravamo i da tako postanemo duhovni snobovi, ili čak krajnje neugodni i ispunjeni mržnjom prema onima iz svoje zajednice, ili čak prema članovima vlastite porodice koji ne dele ista mišljenja sa nama.

Ukoliko je svetost definisana kao odvajanje od spoljašnjeg skupa ponašanja ili stvari, onda je ona u najboljem slučaju samo stroga samokontrola (samodisciplina, asketizam). U najgorem slučaju, to je varanje samog sebe i to uništava međuljudske odnose, to donosi razdor i rat, to je onda legalizam i hipokrizija koja ubija svaku Božju blagodat.

No, odvojen "za"! E, to je u celosti potpuno druga priča! Svaki sportski navijač zna kakvo je to zadovoljstvo biti odvojen "za" svoj najdraži tim. Svako ko ima neki hobi zna šta je ushićenost kada se pronađe nešto novo, kada se stekne neki novi komad ili deo u kolekciji, odnosno kada se postigne viši nivo veštine u nečemu što je naš interes.

I to je upravo ono što jeste istinska svetost u odnosu na Boga. Svetost nije odvajanje "od" bilo čega, bez obzira koliko to bilo hvale vredno, korisno, ili koliko god da to odvajanje spasi nečiji život. Istinska svetost je odvajanje za Boga. Ona ulazi u vezu s Bogom i sve više napreduje sve dok Boga ne učini Najboljim prijateljem. To je odvajanje "od" stvari samo zato jer one štete ili ometaju nečiju vezu s Bogom ili s Božjim ljudima, i ometaju nečiju sposobnost da pokaže drugima koliko je Bog velik - On, koji nas je dovoljno voleo da umre za nas.

Drugi pokazatelj onoga za što smo odvojeni jeste vreme, energija, misli i bogatstvo što ga potrošimo na nekog, za nešto, na neku aktivnost koja nam je sveta. "Sveti" golfer će provesti svaki slobodan trenutak na terenu za golf. "Sveti" pecaroš će trošiti vreme i novac na pecanje. "Sveti" kolekcionar će govoriti o, skupljati, hvaliti se o svojoj kolekciji kadgod za to bude imao priliku - ni jedan put nije dalek, ni jedna žrtva nije prevelika kako bi se dodao poslednji komad za dovršetak kolekcije. Ako ste još uvek "sveti" svome supružniku, ideja o romantičnom susretu s nekom drugom osobom vam uopšte nije i neće biti interesantna.

Isto ovakvo ponašanje i delovanje pokazuje koliko smo sveti Bogu. Sviđa li nam se ideja o tome da budemo s Bogom, da Bog bude s nama? Da li nas privlači to da budemo zajedno, slavimo ga i družimo se sa drugim Božjim ljudima? Želimo li znati više o Bogu? Želimo li znati što Bog želio od nas lično? Ukoliko je vaš odgovor potvrdan, to je popriličan pokazatelj da smo (ili bar postajemo) sveti Bogu.

Zadnja stvar koju treba zapaziti u svezi sa svetošću je to da postajemo slični onome što nam je sveto. Što je više neki sportski navijač "svet" njegovom klubu, to će više odeće, privezaka, knjiga, fotografija, autobiografija i drugih suvenira imati - sve to kako bi se što više identifikovao sa svojim klubom. Što je više navijač "svet" svom najdražem igraču, nekom zabavljaču, ili drugom heroju, to će više on želeti što više da sazna o toj osobi, i ponekad će imitirati njihovo ponašanje, način kako govore a ponekad čak i način kako njegov idol hoda ili govori.

Ista stvar je ponovo istinita za onoga koji je svet Bogu. Mi hrišćani nismo sveti zato što smo moralni i ljudi s etikom. Mi smo moralni i imamo etiku zato što Bog kojeg volimo je Bog pravde, pravednosti, ljubaznosti, milosti, samilosti i istine. Božji ljudi samo preuzimaju Božji moral i etiku - ugledaju se na Njega. Možda će crkva povratiti svoj uticaj i slavu kada ljudi ponovno budu videli da su hrišćani sveti Bogu, da su u konstantnom procesu menjanja da bi postali nalik Onome koga ljube - Hristu. Kada hrišćani postanu ozbiljni u svojoj želji da postanu sveti Bogu, mi ćemo ponovno uzdizati Isusa tako da će i ostali biti privučeni Njemu. Tada, a nikako pre toga, ćemo ponovno početi uticati na našu kulturu.

I gde to ostavlja vas i mene? Jesmo li mi sveti samo "od" nekog popisa grehova kojeg smo nasledili religijskom tradicijom? Ili nam je srce ispunjeno čistom željom da budemo odvojeni "za", "sveti za" - ispunjeni ljubavlju za Boga koji nas je dovoljno voleo da bi nas stvorio, a onda da bi nas i spasio kada smo se okrenuli od Njega? Kada smo sveti Bogu, sve ostalo dođe na svoje pravo mesto. Biti svet Bogu je najveća avantura i zadovoljstvo što ga neko može iskusiti.

Nemojte se zadovoljiti time da budete odvojeni "od" nekoliko stvari, i nazivati to hrišćanstvom, ili čak svetošću. U svakom delu svoga života - u porodici, na poslu, u crkvi, u svojim finansijama, rekreaciji, zabavi, u svemu! - počnite biti istinski, duboko, u celosti, sa žarom sveti Bogu koji vas ljubi!