Naslovna » Magazin » Arhiva » #88 » ....

Vraćanje u Egipat

Zoran Tornjanski
"Pazite, braćo, da neko od vas ne odstupi od živog Boga, pa da se u njemu ne razvije zlo srce koje nema vere. Nego podstičite jedni druge svaki dan, dok još traje to danas, da ne bi neko od vas otvrdnuo zbog zavodljivosti greha. Jer udeo u Hristu imaćemo samo ako pouzdanje koje smo imali u početku sačuvamo do kraja, sve dok se govori: 'Danas, ako slušate njegov glas, nemojte da vam srce otvrdne kao u vreme pobune.'" (Jevrejima 3,12-15)

U toku naših bogosluženja, kao hrišćani, trebalo bi da se često podsećamo priče kako je Gospod izveo svoj narod iz Egipta, i poveo ih na put ka Obećanoj zemlji. Zašto mislim da je to važno za nas danas? Važno je iz razloga što iz tog događaja možemo da izvučemo dosta korisnih stvari, pouka, ukora, ali i upozorenja.

Ova priča takođe oslikava hrišćanski život. Evo kako: Bog i danas izvlači svoj narod iz Egipta. Svaki vernik je izvučen iz Egipta. Egipat predstavlja ovaj svetski sistem, u kom su svi zarobljeni, ali Bog želi da oslobodi narod, narod koji uzdiše pod teretom ovog sveta, greha, kome je greh došao preko glave, i želi da ga se oslobodi. Bog takvima daje oslobođenje kroz krv Isusa Hrista. Zatim takve ljude vodi u krštenje vodom, kao što je Izrael sproveo kroz more koje ih je opralo od Egipta. Tako je i sa svakim vernikom danas, on kroz vodeno krštenje potvrđuje da je umro sebi, i da je opran od ovog sveta. Božja volja je da dalje uvede svoje dete u Obećanu zemlju, ali na putu do nje ga sprovodi kroz pustinju, kroz koju želi da učvrsti njegovu veru, da mu pokaže da se može pouzdati u Njega čak i na ovakvom mestu u kom nema života,u kom vrućina greha može da ga opeče i usmrti, i Božja želja je da ga nauči da je jedina nada za život Njegova oaza koja ga okrepljuje za dalji put.

Božja volja nije da vernik ostane ceo život u pustinji, već da stigne do Obećane zemlje i da krene u borbu za svoje pravo nasledstvo. Od svakog vernika zavisi koliko će se u pustinji zadržati, da li ceo život, da li će se vrteti u krug, vraćati u Egipat, ili će požuriti ka Obećanoj zemlji. Kako se Izrael ponašao u pustinji? Možemo čitati iz dosta knjiga o tome, ali ćemo nastaviti sa poslanicom Jevrejima, jer je povezano sa stihovima gore.

"Zato, kao što Sveti Duh kaže: Danas, ako slušate njegov glas, nemojte da vam srce otvrdne kao onda kad su vaši praočevi izazvali moj gnev, kao u dan iskušavanja u pustinji, kad su me iskušavali, a gledali su moja dela 40 godina. Zato sam se na taj naraštaj rasrdio i rekao sam: Uvek lutaju srcem svojim i puteve moje nisu spoznali. Zato sam se zakleo u svom gnevu: Neće ući u moj počinak." (Jevrejima 3,7-11)

"Jer koji su ljudi to čuli, a ipak su izazvali Božji gnev? Zar nisu to bili svi koje je Mojsije izveo iz Egipta? A koga je Bog mrzeo 40 godina? Zar ne one koji su sagrešili, čija su mrtva tela popadala u pustinji? A kome se zakleo da neće ući u njegov počinak ako ne onima koji su bili neposlušni? Vidimo dakle da nisu mogli ući zato što nisu imali vere." (Jevrejima 3,16-19)

Otvara se pitanje, šta se desilo sa ovim ljudima pa su njihova telesa popadala u pustinji? Zašto nisu stigli do Obećane zemlje? Setimo se da je Gospod puno uložio u njihovo spasenje iz Egipta. Ali Gospod je takođe puno uložio i u Saula, u Solomona, u Judu, a svi znamo kako su oni završili. Ovi ljudi nisu završili bitku, nisu došli do cilja u trci. Jel znate da spasenje ima početak i kraj, a između tog početka i kraja čovek se može izgubiti, može lutati u krug? Može se desiti da duhovno umre, i da nikad ne stigne u Obećanu zemlju, a samim tim ni ne iskusi sve one blagoslove koje Gospod ima za njega. Ovim ljudima se upravo to desilo. Kada su izlazili iz Egipta bili su presrećni, u euforiji, i mislili su da ništa neće moći da im se ispreči na putu, da je to to. Isto je i sa nama, kada nas Gospod dotakne, kada se pokajemo, doživimo nanovorođenje, u toj sreći i euforiji mislimo da je to to, da je to sve što smo trebali da doživimo, i ubrzo se nakon toga vraćamo u svakodnevni život, i često puta zaboravimo odakle smo izašli, da smo bili robovi u Egiptu, i nakon dugo godina vrtenja u krug, padanja na iskušenjima i testovima, dođemo do zaključka da je bolje da se vratimo u Egipat jer tamo ima luka. Iako nas u Obećanoj zemlji čekaju masline, grožđe, urme, ipak je luk lepši. Možda je bolje da se ipak tamo vratimo, nego da idemo u tamo neku zemlju gde nas čekaju bitke sa divovima. I onda se desi da naša tela padnu u pustinji.

Ako smo ikada izašli iz Egipta, vrlo je važno da pređemo Jordan i započnemu bitke za našu zemlju, ne smemo ostati sa strane, ne smemo se izgubiti. U svakom ratu, u svakoj trci, u svakoj misiji, u svemu je uvek najvažniji kraj. Ne gleda se da li smo i koliko bitaka izgubili već kako smo završili rat, ne gleda se koliko smo puta zapeli i pali u toku trke, već se gleda da li smo stigli do cilja. Apostol Pavle je sam potvrdio kako je završio svoju trku i bitku na zemlji, i naglasio koliko je važno da i mi u našim životima završimo bitku i trku. Mi možemo reći da mi verujemo u Hrista i u njegovu žrtvu za nas, da je on sve uradio, i da nema šta da se brinemo. Jel znate da je Hrist umro i za one ljude u Egiptu, za Izrael? Ona krv na dovratcima je predstavljala Isusovu krv koja ih je čuvala od Božijeg gneva, kao što i nas danas čuva. Isus koji je hleb života i živa voda, je i njima u pustinji davao hleb sa neba i vodu iz stene.

No, ipak su im telesa popadala u pustinji. Zašto? Jer nisu ostali u njegovoj reči. Isus kaže u Jovan 8,31: "Isus reče Judejima koji su u njega poverovali: Ako ostanete u mojoj reči, zaista ste moji učenici." On ovde postavlja uslov onima koji su verovali u njega, ako ostanete u mojoj reči. A šta ako ne ostanu, onda logično sledi da nisu njegovi učenici. Takođe piše u Jevrejima 4,2: "Jer nama je objavljeno Evanđelje kao i njima, ali reč koju su čuli njima nije koristila, jer nisu bili verom ujedinjeni s onima koji su poslušali." U drugom prevodu piše: "... pošto je oni koji su je čuli nisu spojili sa verom."

U Judinoj 1,5 čitamo: "Želim da vas podsetim, premda sve već dobro znate, da je Gospod , iako je spasao narod iz egipatske zemlje, kasnije pobio one koji nisu iskazali veru." Ovo je samo još jedan od mnogih primera kada se u Novom zavetu spominje izlazak Božijeg naroda iz Egipta, što dokazuje koliko je važno da mi kao hrišćani ovo znamo, i da iz ovoga izvučemo određene pouke. Šta Juda želi da nam kaže? Želi da upozori vernike da se ne uzdaju samo u svoje prvo iskustvo sa Bogom, kad su se pokajali, doživeli nanovorođenje. Hoće da im kaže da time nije sve završeno, da im još puno borbi predstoji, i da se čuvaju da im se ne desi isto kao onim ljudima koje je Gospod izveo iz Egipta, da im se ne desi da izađu iz Božije volje, da zalutaju, da se vrte u krug, i izgube sve blagoslove koje je Bog spremio za njih.

Narod Izraela je Gospod spasao, ali je kasnije pobio one koji nisu iskazali veru u njega. Ovo za nas može da znači duhovna smrt. Probajte da zamislite scenu izlaska Izraelskog naroda iz Egipta, njihovu sreću i radost, jaram koji je bio na njima ceo život je uklonjen, konačno nisu više robovi, slobodni su... Zamislite ovu scenu... Onda zamislite ovu scenu: Isti taj narod u pustinji, i njihova telesa koja leže na zemlji... Obećana zemlja stoji na nekoliko kilometara od njih, ali oni nisu uspeli... ostali su u pustinji... Možete mi reći to je Stari zavet, to je bio Izrael. Mi smo nešto drugo, mi smo Hristova Crkva, mi smo ispunjeni Bogom Svetim Duhom, nama to ne može da se dogodi. Ja se slažem da Duh Sveti živi u svim nanovorođenim vernicima, ali moguće je da i pored toga što je On sa nama i u nama, ipak ne iskusimo sva ona bogatsva koja On ima za nas, i da ostanemo duhovno siromašni, zaglavljeni u pustinji. Vratimo se na stihove sa početka:

"Pazite, braćo, da neko od vas ne odstupi od živog Boga, pa da se u njemu ne razvije zlo srce koje nema vere. Nego podstičite jedni druge svaki dan, dok još traje to 'danas', da ne bi neko od vas otvrdnuo zbog zavodljivosti greha. Jer udeo u Hristu imaćemo samo ako pouzdanje koje smo imali u početku sačuvamo do kraja, sve dok se govori: Danas, ako slušate njegov glas, nemojte da vam srce otvrdne kao u vreme pobune." (Jevrejima 3,12-15)

Ovo je pisano hrišćanima, nalazi se u Novom zavetu, i mi ga čitamo. Ovde nam stoji upozorenje da pazimo da ne odstupimo od živog Boga. Da li mi možemo da odstupimo od Boga? Ovde piše da možemo. Šta se dešava ako odstupimo od Boga? Dešava se da se u nama razvija zlo srce koje nema vere. Gospodu su kod nas najvažnije naše srce i naša vera. Setimo se Davida, i svih njegovih greha i padova, ali on je uvek bio i ostao čovek po Božijem srcu. Zašto? Jer je imao srce za Boga. Gospod je uvek gledao prvo na njegovo srce. Božja Reč kaže više puta da je naše srce prevarno, i da je zlo. Ali Gospod uzima to naše kameno srce i zamenjuje ga mesnim srcem. On se ne trudi da popravlja naše staro srce, već nam daje novo.

Druga najvažnija stvar Bogu kod nas je vera, vera u Njega. Vera je dar od Boga. Bez vere je nemoguće ugoditi Bogu. Verom je sve moguće uraditi, i najvažnija stvar koju vera radi, je da njom prihvatamo spasenje od Boga. Ako su naše srce i naša vera ovoliko važne Gospodu, šta se onda dešava ako naše srce postane zlo i bez vere? I to ono novo koje nam je dao. Zatim, savetuje nas da podstičemo jedni druge dok traje to danas. Da li podstičemo jedni druge? Piše da možemo da otvrdnemo zbog zavodljivosti greha. Bog je milostiv, i oprašta sve naše grehe, čak i one najgore. Ali kao što je Bog oprostio Davidu, ipak su u Davidov život došle posledice njegovog greha, on više nije bio kao što je bio ranije, niti je njegovo carstvo bilo kao nekad. Bog oprosti, ali svakim padom u greh, taj greh postaje jači, i čini da vremenom postajemo tvrđi, dok jednog dana ne dođemo u situaciju da više ne možemo ni da se pokajemo. Podstičimo jedni druge u borbi sa grehom.

Dalje nam piše da ćemo udeo u Hristu imati SAMO ako pouzdanje koje smo imali na početku održimo do kraja. Ovo je jedini način. Moramo imati isto pouzdanje od početka do kraja, ako ga izgubimo, onda nećemo imati udeo u Hristu. To je ono što kažu ovi stihovi. Danas ako čujete njegov glas, neka vam srce ne otvrdne, kao u vreme pobune. Mi svakog danas slušamo Božji glas, ili bi smo trebali bar. Ali postoji mogućnost da nam srce otvrdne na njegov glas kao onda u vreme pobune. Ovo je dokaz da ono što se desilo njima u Starom zavetu, može da se desi nama danas kao hrišćanima ali u duhovnom smislu. Jer zašto bi inače na to bili upozoreni baš ovim primerom?

"Zato, voljeni moji, poslušni kao što ste uvek bili - ne samo kad sam s vama, nego još više kad nisam s vama - radite na svom spasenju sa strahom i drhtanjem." (Filipljanima 2,12)

Apostol Pavle nas upozorava da treba da radimo na svom spasenju, naravno ne da bi smo ga dobili, jer se za njega ništa ne može uraditi, ono se dobija besplatno po veri. Ali kad smo ga dobili moramo da radimo na njemu sa strahom i drhtanjem. Moramo odraditi ono što je do nas, a do nas je da se posvećujemo u saradnji sa Duhom Svetim, jer bez posvećenja niko neće videti Gospoda.

U 1. Mojsijevoj 28,15 Gospod obećava Jakovu da ga neće ostaviti, i autor poslanice Jevrejima citira taj stih u Jevrejima 13,5: "Jer on je rekao: Nikada te neću ostaviti i nipošto te neću napustiti." I to je istina. Gospod nikog nikada nije ostavio. Ali da li znate da mi možemo da ostavimo Gospoda? 2. Dnevnika 15,2: "... Gospod će biti s vama sve dok vi budete s njim. Ako ga budete tražili, daće vam da ga nađete, ali ako ga ostavite i on će ostaviti vas." Kada se ovde govori o ostavljanju Gospoda, ne misli se na naše neuspešne borbe sa grehom, na naše padove, sumnje i slične stvari, već se misli na potpuno okretanje leđa Bogu, potpuno vraćanje u svet, bez želje da ponovo služimo Bogu.

Svi oni ljudi koji su dobro krenuli sa Bogom, a na kraju su loše završili, su ostavili Boga, i okrenuli se drugim stvarima, idolima, telesnim prijateljima, sami sebi. I pritom su zanemarili Božiju milost koji bi im oprostio sve samo da su se pokajali. Takođe, imamo onaj stih u Filipljanima 1,6: "Jer sam uveren u ovo: onaj koji je započeo dobro delo u vama, dovršiće ga do dana Isusa Hrista." I ovo je jak stih, i stih koji može da nas ulenji ako ga ne razumemo potpuno. Možemo pomisliti da će Bog to završiti kako je i obećao, a ja ne moram da se trudim, i ne moram ništa da radim. To je pogrešno, jer Bog nikad ne radi na silu, on sarađuje sa nama, i ako mi ne sarađujemo sa njim, on neće završiti to delo u nama. Ako ga mi ostavimo, odbacimo, onda naravno da neće završiti to delo. Bog će uraditi njegov deo, uradiće sve što je potrebno da nas dovede do kraja trke, do obećane zemlje, ali mi moramo da mu budemo poslušni.

Kad treba da stignemo na neko odredište do kog ne znamo put, i kad nam dođe osoba koja ima mapu do tog mesta, i obeća nam da će nas ona voditi po toj mapi, i da će nas dovesti do našeg cilja, mi tad krećemo za njom, i zavisimo od nje. Ne možemo da prihvatimo vođstvo te osobe, a da idemo nekim našim putem. Njeno obećanje da će nas dovesti do našeg cilja i dalje stoji, ali na nama je da li ćemo pratiti tu osobu. Ne želim uopšte da kažem da ova Božija obećanja nisu istinita, niti da smanjim njihov značaj i snagu, jer i sam mislim da su njegova obećanja jako važna za nas danas, i važno je da se njih držimo čvrsto, samo želim da ukažem da su Božija obećanja nekad uslovljena. Bog nam obeća nešto, ali da bi smo došli do tog obećanja na nama je da pratimo njegova uputstva, da budemo poslušni njemu u svemu. Kada je Bog u Starom zavetu obećavao Izraelskom narodu velike blagoslove, uvek je postavio uslov AKO budu držali njegove zapovesti. Ako smo izašli iz Egipta, i gde god da se nalazimo, da li smo u pustinji i nemamo vode, ili se borimo da osvojimo grad u Obećanoj zemlji, važno je da znamo da smo u procesu posvećenja.

Posvećenje nije nešto gde mi uživamo u ovom životu, dok Božija čudna sila deluje u nama, i mi svakog dana postajemo sve veći sveci, posvećenje je težak i bolan proces. Mi možemo da živimo blagosloven život u sili Duha Svetog, ali dolaze situacije kad Bog želi da oreže nešto iz našeg života, što je jako bolno. Nekad želi da mu verujemo čak i ako nemamo hleb i vodu. Nekad želi da čekamo danima da se On pokrene da bi smo krenuli za njim. Nekad želi da se borimo sa našim neprijateljem duhovnim, nekad želi da osvojimo neki grad, da pobedimo neki greh u nama koji je dobro utvrđen, a nekada želi da uništi sve idole u nama. Sve ovo ume da bude bolno i neprijatno, ali ako istrajemo doživećemo velike blagoslove. I ovo je posvećenje koje Bog želi u nama da izvrši.

Gde se mi danas nalazimo? Da li hrabro i strpljivo hodamo kroz ovu pustinju, da li uzimamo tu živu vodu iz Stene, da li jedemo taj hleb sa neba, dok koračamo ka zemlji meda i mleka? Da li smo možda ušli u Obećanu zemlju, da li osvajamo teritoriju, grad po grad, da li ubijamo divove i rušimo utvrde pred nama? Ako je tako onda smo na dobrom putu, još uvek smo u trci, na bojnom polju. Ali da li smo se možda okrenuli od te Obećane zemlje, odbili da se borimo za nju, i sad nezadovoljno i besciljno lutamo po pustinji, žalimo se na Boga iako je toliko toga učino za nas, ne verujemo mu iako je tolika čuda učinio u našem životu? Da li se vraćamo u Egipat zbog luka i krastavaca? Da li se uzdamo u egipatske konje i u njihova bojna kola? Da li se uzdamo u faraona? Ako je ovako sa nama, i ako ovako ostane, onda će naša tela pasti mrtva u pustinji i nikad nećemo stići do obećane zemlje, nećemo iskusiti ono što Bog želi da nam da i pokaže. I to ne zato što je Bog to želeo, već zato što nismo iskazali veru u njega, i zato što mu nismo bili poslušni.

Zato braćo i sestre, podstičimo jedni druge dok traje ovo "danas"! Podstičimo jedni druge na borbu protiv greha, molimo se jedni za druge, ne dozvolimo da otvrdnemo zbog greha i da nam se razvije zlo srce koje nema vere! Gospod nas neće ostaviti nikad i završiće to delo u nama koje je započeo, ali na nama je da mu verujemo, da mu se pokorimo, da se prepustimo Svetom Duhu da nas posvećuje i sarađujemo sa njim. Ono pouzdanje koje smo imali u početku sačuvajmo do kraja. Uskoro će ovo "danas" biti gotovo, i dolazi "sutra" kad više nećemo moći ništa da uradimo, zato se borimo da uđemo u Božji počinak koji je obezbeđen pre postanka sveta...

Tagged: greh| posvećenje|
"Kad bi šta drugo bilo bolje i korisnije za spasenje ljudi, negoli patnja, onda bi to Hrist sigurno pokazao rečju i delom."
- Toma Kempijski

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1241
Ukupno: 2556184
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/088/04.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.