• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Vera je srž praktičnog hrišćanstva. Vaš hrišćanski život je započeo kad ste poverovali. Kako vaša vera raste tako će se proširivati i kanal kojim Božja milost dotiče do vas.

Vera je ljudski odgovor na nešto šta je Bog učinio. Vaš prvi čin vere je bio potvrdan odgovor koji ste dali Svetom Duhu kada vam je u srce uneo istinu o Hristu. Kada vas je obasjala Božja svetlost, odlučili ste svoju volju podrediti Hristu i poveriti mu svoju sudbinu. Mogli ste to i odbiti. No, ono što je dovelo do prihvatanja ili odbijanja bio je Božji podsticaj, koji smo dobili putem Božje Reči. Dakle, ovaj podsticaj je pred nas postavio odluku - izbor.

Kod većine nas postupci obuhvataju i odluku. Vidim otvorena vrata lifta i odlučujem se ući. Znam da kada sam prošli put pritisnuo dugme s brojem deset, lift me odvezao na deseti sprat. Zato sada odlučujem da ću ponovo pritisnuti isto dugme.

Vera je, prema tome, vaša odluka da reagujete na Božju Reč. Odluka se može očitovati nekim spoljašnjim činom, što je ustvari proizvod nekog "unutrašnjeg čina" - kao što je odluka predanja lične budućnosti i večnosti u Hristove ruke.

Istakli smo da vera započinje s Bogom. Tako, Bog preduzima prvi korak, a ja odgovaram. Kada odgovorim, onda se javlja i treći element - uspostavio sam odnos s Njime. Vera (moj odgovor) je omogućila ostvarenje ovog odnosa. On govori, ja odgovaram, i počinjemo se međusobno upoznavati. I što ga bolje upoznam, biće mi lakše da mu budem poslušan i više mu verujem.

Sve se ovo suprotstavlja poimanju da vera može biti samo osećaj ili nešto što isključuje naš um - papagajsko ponavljanje nečega što drugi govore ili rade - bez istinskog razumevanje toga. Naravno, vera može biti propraćena osećajima. Ako pripadniku nekog primitivnog eskimskog plemena s dalekog severa kažem da će se povesti prema gore ako bude pritisnuo dugme s brojem deset, i kada se zatvore vrata lifta i lift se pokrene, on će tokom svoje prve vožnje liftom definitivno pokazivati neka osećanja. Ipak, ta osećanja neće uticati na to hoće li on dospeti na deseti sprat ili ne. Pritisnuo on dugme lifta drhtavo ili sa poletnim oduševljenjem, posledica će biti ista.


Kako jačati veru?

Ako sam veru definisao kao ljudski odgovor na Božji postupak, kako onda treba shvatiti jačanje vere? Ili ćete prihvatiti Božji podsticaj, ili nećete. Ipak, Novi zavet razlikuje veliku veru od male vere. U njemu se spominje i istrajna vera. Što znače ti izrazi?

Jaka vera jeste vera koja nastavlja reagovati na Božju Reč i u odsutnosti spoljašnjih podsticaja na to - bez obzira šta govore okolnosti, ona i dalje nastavlja verovati. To je vera mojeg psića koji poslušno sedi na travnjaku kad mi autom odemo u kupovinu i čeka nas na istom mestu dok se ne vratimo. To je odbijanje Crkve da se odrekne nade u Hristov povratak, uprkos činjenici što su tokom vekova svi pokazatelji nagoveštavali da bi se On mogao vrlo skoro vratiti. No, On nije došao. Rekao je da će doći brzo, a prošlo je već dve hiljade godina.

Teškom se mukom nastojim setiti savremenijeg primera jake (istrajne) vere, ali nikako mi to ne polazi za rukom. Svaki put kada pomislim da sam ga pronašao, shvatim da to nije primer vere, nego potrebe da se nastavi s verovanjem. Napuštena žena koja se ne želi odreći verovanja da će joj se muž vratiti ("On je rekao da hoće, a ja znam da neće prekršiti obećanje"), deca koja se čvrsto drže priče o Deda Mrazu i očekuju darove, iako im se prijatelji rugaju, verovanje sredovečne osobe u alternativnu medicinu (uprkos nedostatku čvrstih naučnih dokaza za to), podržavanje političara uprkos očitim i čestim kršenjima obećanja i izigravanju poverenja - sve su to pre primeri slabosti, nego snage. To je obično dirljiva odbrana ranjivih ljudi od strašne oštrice istine. A ovde nije reč o tome.

Ja govorim o Avramu - starom, naboranom Avramu - koji sporim korakom prilazi žrtveniku sa svojim stasitim sinom i podiže nož da ga ubije kao žrtvu, verujući da će se obećanje dato pre mnogo godina ipak ispuniti na tom istom Isaku, bez obzira na to koliko mu se besmislenima činile trenutne Božje upute. Govorim o onome što posmatračima izgleda poput smešnog i bezumnog postupka, a šta je zapravo bilo blagoslovljeno stavljanje na kocku svega - zato što je Avram, iako su izgledi za dobar ishod naoko bili ništavni, znao kakvo je pravo stanje stvari. Govorim o Pavlu, koji je zajedno sa Silom u ponoć pevao u zatvoru, ili je šiban vetrom na palubi broda zahvaćenog olujnom burom smirivao uznemirenu posadu pouzdanjem da će sve izaći na dobro. Sve su to primeri neuništiva predanja ne samo načelima nego i Božjoj Reči - pa došla li suša, olujni vetar ili dva metra snega. Ta sposobnost da se ne uskrati poslušnost Bogu i onda kada nam se čini da ništa ne ide dobro, to je jaka vera. Razvijati takvu istrajnost znači jačati svoju veru.

Drugim rečima, imati veliku veru znači odazvati se Bogu onda kada je to najteže, čak i onda kada ono što od vas traži mnogo boli ili je za vas vrlo nepovoljno.

Moje prvo iskustvo s takvim Božjim nemogućim zahtevom zbilo se dok sam bio u britanskoj mornarici pri kraju Drugog svetskog rata. Hteli smo na nosaču aviona, kojim smo se vraćali s Dalekog istoka, oglasiti naše sastanke za proučavanje Biblije i molitvu. Znao sam da za to moram dobiti dozvolu od kapetana broda, vrlo naprasitog i razdražljivog oficira.

"Što hoćeš?" upitao me je kada sam zauzeo stav "mirno" u njegovoj kabini. "Požuri! Nemam vremena za gubljenje... Šta? Proučavanje Biblije? Ja čitam čitanje na ovom brodu i ne treba nam proučavanje Biblije."

Stajao sam i čekao. Činilo se, da od moje molbe nema ništa.

"Šta je? Šta još čekaš?"

"Hteo bi staviti obaveštenje..."

"Zar nisi čuo šta sam rekao!? Ja držim nedeljno bogosluženje na ovome brodu. Ja čitam molitve. Ja čitam čitanje iz Biblije. Ništa više ne treba."

"Razumem."

Zatim je nastala kratka tišina.

"Zašto još uvek tu stojiš, White? Vrata su iza tebe."

Bilo mi je muka.

"Hteo bi staviti obaveštenje..."

" (Psovke)... TI I TVOJE OBAVEŠTENJE! Zar tako nerazumljivo govorim?" (Stanka.) "Stavi to svoje idiotsko obaveštenje. Stavi kakvo god hoćeš obaveštenje. GUBI SE!"

"Razumem kapetane - i puno vam hvala!"

Nisam junak, ali sam ipak ušao u njegovu kabinu. Cela se ta zamisao zaista činila budalasto. No, posledica toga je bila ta da su neki ljudi pronašli Hrista, a mnogi su se ohrabrili u veri.

Žao mi je što nastavljam s ovom teorijom, ali ima još nešto što moramo razjasniti pre nego što započnemo s onim "kako".

Možda sam ostavio dojam da je velika vera nešto poput velike snage volje. U tom poimanju je klica istine, jer vera obuhvata odluke i stavove koji su povezani sa voljnošću. Ipak, vera nije snaga volje, a snaga volje nije vera. Vera je povezana s ličnim odnosom sa objektom vere, sa Bogom. Dakle, to je vera u Nekoga. Kada istrajem i uprkos prividnoj besmislenosti, time ne iskazujem samo postojanost.Postojanost tu ima neznatnu ulogu. Istrajao sam zato što znam ko mi je govorio. Možda sam pogrešno pročitao šta je rekao, ali čak ni to nije tako važno. Ja Ga poznajem. Znam da On nije od onih koji bi izdali moje poverenje ili mi uskratili svoju pomoć i brigu.

Emerson je jednom rekao da je vera odbacivanje manje činjenice i prihvatanje veće. Bog je velika činjenica. Neka dođe bilo šta što se sukobljuje s mojom spoznajom, ja ipak znam da je On veći od toga. Znam da se On brine.

Nevera je kada sumnjate u Boga, sumnjate u nešto što je u svezi s Njim: u Njegovu moć ili u Njegovu ljubav. Ili sumnjate da vam može pomoći, ili pak sumnjate da to On želi. Sumnjati u prvo je apsurd, a sumnjati u drugo je nezamislivo. Ipak, čovek je sklon da sumnja.

Kako da prestanemo sumnjati? Kako možemo ojačati svoju veru?

Postoji nekoliko biblijskih zapovesti koje se tiču jačanja vere. Veru možete ojačati razmišljajući o svojim najtežim hrišćanskim iskustvima i prisećajući se Božje milosti iskazane u tim trenucima; možete to činiti boljim upoznavanjem Svetoga pisma a samim tim i Boga, ali i odbacujući nepotrebnu duhovnu i psihološku prtljagu, i umesto toga slaviti Boga. Zvuči prilično jednostavno, ali to funkcioniše...