Naslovna » Magazin » Arhiva » #70 » ....

Za nas i zbog nas

Aleksandar Birviš
"A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas." (Isa. 53:4-6 RDK)

Prorok govori o Bogu, ali i o ljudima. Božija volja se ostvaruje na čoveku, na sinovima čovečijim, na narodu i pojedincima.

Naše bolesti i nemoći. Kakve veze ima obećani Pomazanik sa bolestima i nemoćima. Sluga Božji se prihvata poslova kojima se ne hrani ljudska sujeta: Ljudi vole da budu lekari, ali ne vole da budu bolesni. Hristos se prihvatio upravo toga. Pritom On ne gubi od svog dostojanstva. Šta je Gospod Isus uzeo na sebe? Uzeo je moje slabosti, nemoći, prestupe, grehe. Spasitelj je prihvatio stanje za koje nije bio kriv. Zato je Njegova lična nevolja bila veća i žalost Mu je bila dublja: Njega je oduševljavalo poslanje i zadatak, ali Mu je bilo teško da se bez svoje krivice našao na mukama. Jedini razlog Njegovog učešća u izbavljenju je bila ljubav prema palom čoveku: Sin Božiji se stavio na mesto prestupnika i patio kao da je On učinio greh i kao da je dužan da ispašta za grešničke krivice.

A mi mišljasmo. Nerazumevanje je bilo stalno prisutno i za vreme proroka i za vreme Hristovo i za vreme apostolsko. Ono je prisutno i danas. Spasiteljevi savremenici i sunarodnici nisu shvatali šta im ono donosi. Još manje su bili naklonjeni proslavljanju neugledna Pomazanika. Njih je zbunjivala i odbijala Njegova snishodljivost i to su Mu računali kao nedostatak. U svojim poslednjim ovozemaljskim časovima Gospod Isus je bio izložen ruganju. Rugači su odista verovali da Spasitelj nije po volji nebeskog Oca. Osnova za takvu pretpostavku je bila ono što su videli: Otac se ne zauzima za Sina, prepušta Ga nasilnicima i ne skida Ga s krsta. To je za rugače (i ne samo za njih) značilo da je Isus izgubio Očevu naklonost. Pa, i oni mirni i pobožni Jevreji nisu mogli da prihvate Hrista kao stradalnika. Oni su bili skloni da veruju da je Bog odbacio Isusa iz Nazareta. Zašto? To oni nisu pitali, jer bilo bi greh postavljati Bogu pitanja. Do čovekove svesti teško dopire istina da to što se s Gospodom dešavalo, da je to bilo zbog ljudi.

Treba verovati da je Hristos nešto učinio za nas. Njegova dela nisu bila samopokazivanje i samodokazivanje. To su dela sa određenim i vrlo stvarnim posledicama.

Ljudski zaključci su bili pogrešni. Prorok pokazuje u čemu je bila greška. Hristove patnje i umiranje ne daju se uključiti u koloseke i struje ljudskoga mišljenja. Želi li čovek da se uključi u Reč, on mora da se osloni na otkrivenje da to produbljuje. Neki zaključak i stav može izgledati ludost. Pred ljudima tako i izgleda jer se protivi njihovim zakonima mišljenja i navikama ubeđivanja. Međutim, to ne znači da je Božija reč netačna i nedelotvorna. Naprotiv, ona je vrlo delotvorna, jer sadrži Božiju volju.

On bi ranjen. Hristove rane nas obavezuju da se uzdamo samo u Njegovu žrtvu, da ljudske napore i dostignuća ne smatramo spasonosnim i životvornim. Apostol Pavle piše: "Jer nisam mislio da znam što medu vama osim Isusa Hrista, i toga raspeta." (1. Kor. 2,2) Istovremeno zajednica dece Božije se mora okrenuti objavljivanju Hrista Isusa, Spasitelja i Gospoda.

Prestupi i bezakonja. Ljudski gresi nisu okrivili Gospoda, nego je On dobrovoljno i promišljeno prihvatio krivicu za greh kao osnov za Božiju kaznu koja će se nad njim izvršiti. Ljudi iz Hristove okoline su izbegavali ovaj značaj krsta. Mnogi izbegavaju i danas. Ipak, Spasiteljev čin ostaje. Njegove posledice su delotvorne i u naše vreme. Potrebno je verom prihvatiti Hristovu zastupničku smrt: Ljudima je oprošteno, neće biti ispaštanja i umiranja, jer nebeski Otac je prihvatio Spasiteljevu žrtvu. Danas Bog nudi opravdanje onima koji veruju u Hrista.

Za naša bezakonja, našeg mira radi. Pogrešna mišljenja nisu i slaba mišljenja. Čovek se teško oslobađa nečeg što je sam izgradio i što je postalo deo njegove svakodnevice. Međutim, Spasitelj je toliko mnogo učinio za nas da je štetno i pogubno ako čovek ostane slep i gluh za dobrotu i milost i sve drugo što Bog nudi. Saberimo se i odlučimo da vidimo Njega, Spasitelja i Gospoda, kako za nas gine i kako nama donosi izbavljenje i mir.

Ranom njegovom. Nije bila rana nekog od nas. Nisam patio ja. Čovekovi napori nisu dovoljni da bi se razumeo Hristos stradalnik. Grešniku nedostaje potrebna volja da bi se prihvatio Božije volje. Kako to prebroditi? Treba tražiti puteve koji ne zavise od čoveka.

(1) Ne obraćati se ljudima, obraćati se Bogu. Gospod je patio, Sin Božiji je uspostavio mir s nebeskim Ocem, Hristos nam je doneo isceljenje. Bog jedini može da spase. On je pokazao i svoju dobru volju da izbavi. Njega treba tražiti pre svega i svrh svega. Ne usaglašavati svoju volju sa bilo čim drugim.

(2) Neizostavno poslušati Gospodnje zahteve. U Svetom pismu nam je otkrivena Božija volja. Neke od zamisli iz Božije reči danas žive tako samostalno da ljudi i ne primećuju odakle one dolaze. Zato se zaboravlja da sve što je dobro, plemenito i lepo potiče od Boga. Istinsko dobro je zato dobro što potiče iz Božije reči. Izvorna plemenitost je zato plemenitost što ju je Bog obeležio kao takvu. Neiskvarena lepota je zato lepota što je izišla iz Božije stvaralačke radionice. Zato se mora temeljito paziti na Svevišnja merila i zahteve Svevišnje volje.

(3) Udružiti se sa tražiocima spasenja. Hristos nam je omogućio da postanemo Božiji sinovi i Božije kćeri. To je posledica vere. Bog je obećao: "I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri govori Gospod Svedržitelj." (2. Kor. 6,18) Verom se uključujemo u veliku porodicu. Tako mi, ovde, imamo brata iz Libana, brata iz Centralne Afrike, sestru iz Grčke i dve američke porodice. Ništa nama ne smeta da budemo svoji zato što smo Gospodnji. Pripadamo Hristu i tako pripadamo onima koji su bili, koji jesu i koji će doći da Mu se priključe.

(4) Pripadati Bogu. Kad neko pripada zajednici dece Božije, trebalo bi da pripada i samom Bogu. U tom slučaju mi bismo imali da razgovaramo o nekoj posebnoj pripadnosti. Međutim, postoji živi savez između Boga i čoveka. Kao svaki ugovor i ovaj valja da se proverava u životu. Kako se obavlja? Ko se drži obaveza i u kojoj meri ih dosledno ispunjava?

a) Ima ljudi koji vrlo iskreno i požrtvovano pripadaju zajednici dece Božije, ali ipak nisu Boga doživeli i ne pripadaju Mu. Njihov život je ispunjen doživljajem našeg oblika zajedništva i bratstva, te veruju da su time ispunili Božiju volju. Sva sreća je da ih Gospod ne ostavlja u tom prividu. On ih dovodi k sebi, daje im određena iskustva i osposobljava sasvim određenim darovima dajući im sasvim određene zadatke.

b) Ima vernika koji su prihvatili Hrista kao Spasitelja, ali im On još nije Gospod. Gospod znači "Onaj koji jeste". U odnosu na Njegovo "jeste" sve drugo je "nije". Drugim rečima, Hristovo postojanje u životu jedne osobe isključuje sve drugo, pa i vlastiti život iste osobe, "jer ja zakonom zakonu umreh da Bogu živim; s Hristom se razapeh. A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božijeg, kome omileh, i predade sebe za mene" (Gal. 2,19-20). To je potpuno pripadanje Bogu i u njemu se valja usavršavati.

"Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas." Prorok uvodi neke nove slike, ali ne saopštava ništa neobično. Pre bi se moglo kazati da saopštava nešto što je bilo uobičajeno.

Svi mi. Sav ljudski rod se odvojio od Boga. Prvi slušaoci i čitaoci razumevali su da se to odnosi na Jevreje. Međutim, svaki čitalac i slušalac do kog dopire ova reč treba da bude pošten i da kaže: Ovo se odnosi i na mene. Niko nije bez greha, pa ni ja. Tu je početna tačka svake evangelizacije, bilo da slušaoci veruju ili ne veruju. Greh je toliko prisutan i uočljiv u celokupnom ljudskom rodu da ni najokoreliji bezbožnici ne mogu a da ne priznaju njegovo postojanje.

Kao ovce. Poređenje sa ovcama je svakako proisteklo iz pastirskog života. U ono vreme (a i u vreme do raspada Otomanske Imperije posle prvog svetskog rata) sav narod je vrlo dobro poznavao ovčarstvo i način života u vezi s njim. Međutim, ovo poređenje ima i svoj duhovni razlog: Ovca je životinja koja se prinosila na žrtvu. Ona je označavala Jevrejima razumljive obrede, jer su se oni bogosluženju poučavali od malena. Tako su pri pogledu na ovcu ili pri razgovoru o njoj, jevrejski dečaci, mladići i zreli ljudi podrazumevali Božiji naum. Ovca posredno, ali očigledno, govori o namerama Božijim i njegovoj spasonosnoj ljubavi, a i o nepodmitljivoj pravednosti živog Boga. Takva jedna životinja, namenjena svetinji hrama, prikazana je kao spremna da zastrani, da otpadne. Nije li to pouka čoveku: Bog ga je namenio svetinji, a on je otišao u suprotnom pravcu?

Okrenu svojim putem. Ovce su životinje sklone stadu, tj. hrišćanski život je život u zajednici. Sveti Duh savetuje na ovaj način: neka se hrišćani drže svoje zajednice; opasno je ako je napuštaju i traže nekakve vlastite puteve bilo k Bogu bilo od Boga. Sa gledišta Svetog pisma traženje sopstvenog puta spasenja je lutanje koje odvodi u greh. Zašto? Zato što je to želja za zadovoljenjem lične gordosti i nadmenosti. Pisano je: "Nego svakog kuša njegova slast, koja ga vuče i mami." (Jak. 1,14) Istina o ovoj vrsti zastranjivanja i lutanja važi za svako vreme i za budućnost što će prethoditi Spasiteljevom ponovnom dolasku: "I ovo znajte najpre da će u poslednje dane doći rugači koji će živeti po svojim željama." (2. Pet. 3,3) Greh je postao navika, grehovnost nasledna, sa njom se rađamo, a često je i volimo. Ljudi imaju posebne sklonosti, želje, mišljenja, potrebe i mogućnosti, ali im je stremljenje uvek isto - svi teže prema grehu, sve dok ih Gospod ne uputi putem pravde. Svevišnji to ne čini na silu. Vraćanje Bogu nije čin prinude. Bog ne čini nasilje nad čovekovom voljom, nego upoznaje ljude sa Hristovim delom.

Gospod pusti na nj. Obećani Pomazanik uzima na sebe sve ljudske opakosti, teške i lake, naivne i prepredene, slučajne i namerne. Sve njih je nebeski Otac stavio na Sina i sve njih će Sin izneti na krst. Saznavši ovo hrišćani valja da objavljuju Evanđelje i da pozivamo narod na obraćenje. Zašto?

(1) Obraćenje je potreba, jer nema drugih mogućnosti da ogrehovljeni čovek pristupi Bogu, "jer onaj koji hoće da dođe Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže." (Jev. 11,6)

(2) Obraćenje je hitna potreba. Za ljude je važno da što pre čuju vest o Hristu, jer (a) svi su pod grehom i u stalnoj su opasnosti da odu u večnu propast; (b) sutra se mogu promeniti prilike i pogodnosti za obljavljivanje Evanđelja i prihvatanje Hrista.

(3) Ne očekujmo da sutrašnji propovednici više učine od onog što današnji već čine.

Izvor: ISKRE, 1989/8-9.
"Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Očevom, On Ga javi."
- Jovan 1:18

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1205
Ukupno: 2556148
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/070/04.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.