• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Ako me upitate u šta hrišćani veruju, počeću odgovor time što ću reći u šta bi hrišćani trebalo da veruju. Ako ste hrišćanin, ne treba da verujete da su sve druge religije potpuno pogrešne. Ako ste pak ateista, morate verovati da su sve religije sveta u osnovi jedna velika pogreška. Ukoliko ste hrišćanin, slobodno možete verovati u sve te religije, čak i najneobičnije među njima. U vreme dok sam još bio ateista, morao sam da se prisilim na pomisao da je većina čovečanstva u zabludi u vezi najvažnijeg. Kada sam postao hrišćanin, mogao sam razmišljati mnogo slobodnije. Naravno, biti hrišćanin znači misliti da je hrišćanstvo u pravu tamo gde se razlikuje od drugih religija. Kao u aritmetici - samo je jedan rezultat ispravan, dok su svi ostali pogrešni, ali su neki od njih bliži ispravnom rezultatu od drugih.

Na toj osnovi čovečanstvo se, grubo uzevši, može podeliti na dve velike grupe: na većinu koja veruje u nekog Boga ili bogove i na manjinu koja ne veruje ni u kakvog Boga. Prema tome, hrišćanstvo bi smo mogli ubrojati u većinu - tj. svrstati ga uz stare Grke, Rimljane, savremene divljake, stoike, platoniste, hinduse, muslimane, itd. nasuprot savremenom materijalizmu zapada.

Nadalje, oni koji veruju u Boga mogu se podeliti prema tome u kakvog Boga veruju. Ovde se mišljenja uveliko razlikuju. Jedni tvrde da je Bog s one strane dobra i zla. Ljudi nešto nazivaju dobrim, a drugo lošim. Međutim, neki smatraju, da je tako samo s naše tačke gledanja, to što je čovek mudriji, to će manje nešto nazivati dobrim ili lošim. Sve više će uviđati da je svaka stvar s jedne strane dobra, a s druge loša i da drukčije ne može biti. Dosledno tome, ovakvi misle da će ta razlika nestati mnogo pre no što se približimo Božjem gledištu. Kazaće otprilike ovako: Rak nazivamo lošim, jer ubija čoveka, no isto tako mogli bi smo lošim nazvati vrsnog hirurga zbog toga što ubija rak. Sve zavisi od ugla iz kojeg gledamo. Prema drugom, suprotnom mišljenju dobar ili pravedan Bog je onaj koji se opredeljuje, ljubi ljubav, dok mrzi mržnju, koji od nas traži da se ponašamo na ovaj, a ne na onaj način. Prvo gledište, dakle ono koje tvrdi da je Bog s one strane dobra i zla, naziva se panteizam. Zastupnik ovog pravca je veliki pruski filozof Hegel, i koliko se meni čini takođe i hindusi. Zastupnici drugog stava su Jevreji, muslimani i hrišćani.

Uporedo sa ovom velikom razlikom između panteizma i hrišćanskog poimanja Boga obično ide i druga razlika. Panteisti obično veruju da Bog, da tako kažemo, pokreće svemir onako kao što mi pokrećemo vlastito telo - gotovo da je sam svemir Bog, tako da ako ne bi postojao svemir, ne bi bilo ni Boga, pa je prema tome, sve što postoji, deo Boga. Hrišćanska predstava o Bogu je potpuno različita. Hrišćani veruju da je Bog zamislio i stvorio svet onako kao što umetnik stvara sliku ili kompozitor muziku. Slikar nije isto što i slika i on ne umire ako uništimo njegovo delo. Kazaćete: "Da, ali on je uneo veliki deo sebe u tu sliku." No, to jedino znači da su čitava njezina lepota i zanimljivost proizišli iz njegove glave. Njegovo se umeće ne nalazi u slici na isti način kao što se nalazi u njegovoj glavi ili rukama.

Verujem da sada uočavate kako prva razlika između panteizma i hrišćanstva nosi sa sobom i drugu. Ako razliku između dobra i zla ne uzimate sasvim ozbiljno, tada je lako reći kako je sve što postoji deo Boga. Ukoliko smatrate da nešto može biti stvarno loše, a da je Bog stvarno dobar, onda nećete moći govoriti na taj način. Moraćete verovati da je Bog odvojen od sveta te da je mnogo onoga što primećujemo u svetu protiv njegove volje. Panteista koji je suočen sa problemom bolesti ili sirotinje, reći će: "Kad biste to mogli pogledati iz božanskog ugla, shvatili biste da je i to Bog." Hrišćanin bi rekao: "Ne lupetaj gluposti!" Jer, hrišćanstvo je aktivna religija. Ono tvrdi da je Bog stvorio svet - prostor i vreme, toplinu i hladnoću, boje i ukuse, sve životinje i biljke, sve je to Bog izmislio iz svoje glave.

Naravno, to pokreće, vrlo veliko pitanje. Ako je dobri Bog stvorio svet, zašto je taj svet pošao nizbrdo? Mnogo godina nisam nikako želeo slušati odgovore hrišćana na ova pitanja. Činilo mi se da je mnogo jednostavnije i lakše kazati da svet nije stvorila nikakva razumna sila, bez obzira na to koliko njihovi dokazi bili uverljivi. Zar nisu ti dokazi, u stvari, samo složen pokušaj da se izbegne prihvatiti ono što je sasvim očigledno? No, tada je za mene iskrsnula druga nevolja.

Moj dokaz protiv Boga se svodio na to da je svet okrutan i nepravedan. Međutim, kako sam uopšte došao do zamisli o pravdi i nepravdi? No, sa čime sam ja to ustvari upoređivao svet kada sam ga nazvao nepravednim? Po kojem kriterijumu ja to merim ili određujem? Ako je sve tako loše i besmisleno, zašto se ja, koji sam takođe deo tog besmisla, tako žestoko bunim protiv njega?

Čovek oseća da je mokar tek kad padne u vodu i to zato, jer nije vodena životinja. Riba se ne oseća mokrom. Naravno, mogao bih se odreći svoje zamisli o pravdi, govoreći da je ona samo moja subjektivna predstava. No, ako bih tako postupio, tada bi propao i moj dokaz protiv Boga, jer se on zasniva na tvrdnji da je svet stvarno nepravedan, a ne samo da ne ispunjava moja lična očekivanja. Dakle, upravo prilikom pokušaja da dokažem kako Bog ne postoji, drugim rečima, kako je celokupna stvarnost besmislena, došao sam do saznanja da je jedan deo stvarnosti - naime moja predstava o pravdi - sasvim smislena. Iz toga sledi da je ateizam suviše jednostavan. Kada bi čitav svemir bio besmislen, mi to nikad ne bi smo mogli otkriti - isto kao, ukoliko ne bi postojalo svetlo, pa prema tome niti bića sa očima, nikad ne bi smo znali da smo u tami. Tama bi bila besmislena.