• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Budite slobodni, i neka bude jako srce vaše, svi koji se u Gospoda uzdate." (Ps. 31:24 RDK)

"Jer Gospod je Duh; a gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda." (2. Kor. 3:17 EČ)

Veoma često kada razgovaram sa nekim o svojoj veri u Hrista, dođe se do sledećeg pitanja: "Šta tebi tvoja vera zabranjuje?" Na ovakvo pitanje nema potrebe se ni malo ljutiti ili biti zatečen, jer ljudi svašta čuju o "ovoj ili onoj veri", i oni vrlo dobro znaju da postoje neke razlike, da jedni smeju ovo ili ono a drugi ne.

Treba razumeti da zahvaljujući vekovnoj ostavštini mnogih "revnosnih svetaca" u mislima današnjih ljudi pojam hrišćanstva se povezuje za nekakvim zabranama, kaznama, sputanošću, konzervativizmom, odricanjem, zatucanošću... Hrišćanska religija je za njih nekakav kruti legalistički sistem a Bog je nekakav strogi policajac koji pazi da se Njegov zakon poštuje, a ko to ne uradi baca ga u pakao.

No, kada mi neko kaže da je "Bog kao policajac" ja mu odgovorim, da se sa tom slikom Boga ne slažem, već da ja Boga pre vidim "kao vatrogasca", koji hrabro skače u vatru da bi iz nje spasio nečiji život, ne mareći za svoj vlastiti. "Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život." (Jn. 3:16 EČ)

Naravno, pogrešna slika o Bogu neminovno vodi u pogrešno praktikovanje hrišćanske vere (Mt. 23:1-4). Otuda u mislima mnogih ljudi i postoji ta sumorna slika hrišćanstva: religija u kojoj nema mesta za radost, užitke, zadovoljstva, već samo zakoni i zabrane. Legalistički sistem u kome je "glavni šef" jedan strogi namćorasti bog koji stoji iznad nečije glave i samo čeka da ga klepi svojim pendrekom po glavi.

Sećam se, da sam kao novopečeni sledbenik Isusa Hrista, često imao dilemu i bio zbunjen u vezi sa nekim mojim situacijama, željama i navikama. No, najčešće izvor te moje zbunjenosti nije bio Bog ili Biblija, već drugi hrišćani. Za jedne nije bilo ničeg lošeg da odem u kafić, a za druge jeste. Za jedne je bio greh da popijem pivo, dok drugi u tome nisu videli ništa loše. Opet, nekima je smetala neka moja odeća, a drugima ne. Dakle, potpuna "crkvena šizofrenija" ili što bi rekli "da i pametan poludi"... (i onda se pitamo zašto nam neki brže-bolje pobegnu iz crkve?) No, Božja Reč je ipak imala prioritetno mišljenje u mome životu i ona me je sačuvala, u smislu da ostanem "normalan"...

Kada pažljivo čitamo Prvu poslanicu Korinćanima, da se naslutiti da su postojala sukobljena mišljenja između vernika po mnogim životnim pitanjima, te im apostol Pavle daje niz smernica koje im trebaju pomoći u razlučivanju stvari, i što je najvažnije i sačuvati ih u veri. Dakle, ako se u našem životu susretnemo sa situacijom za koju nismo sigurni, da li je dobra ili loša, ako je to takozvano pitanje iz "sive zone", o kome Biblija direktno ništa ne govori. Onda, postavimo sami sebi sledeća pitanja:


1) Da li ću od toga imati neku duhovnu korist?

"Sve je dozvoljeno, ali nije sve na korist; sve je dozvoljeno, ali sve ne naziđuje." (1. Kor. 10:23 EČ)

Dakle, ako nešto činim hoće li me to duhovno oplemeniti (izgraditi), osnažiti i privesti bliže Bogu? Ako "da" onda to treba raditi a ako "ne" onda se toga treba kloniti.

No, ovde treba razlučiti ono duhovno od onog neduhovnog, oblast duha od oblasti tela. Na primer, ako u crkvu ne dolazim sa kravatom, to me neće učiti ni više ni manje duhovnim, ili ako neku hranu jedem ili ne jedem. Naravno, oblasti duha i tela su vrlo često povezane i na to treba obratiti pažnju. Na primer: Gledanje TV-a me samo po sebi neće učiti ni manje ni više duhovnim, već ono šta gledam na TV-u. Da li me to vodi ka bogo-izgradnji ili ne?


2) Da li će me to staviti ili vratiti u ropstvo?

"Meni je sve dozvoljeno, ali nije sve na korist. Meni je sve dozvoljeno, ali neću da nešto ovlada mnome." (1. Kor. 6:12 EČ)

Treba sebe zapitati kako to šta radim ili želim uraditi, može uticati na mene. Da li to može za mene postati destruktivna navika - razgrađujuća - po moju veru.

No, još je važnije se zapitati: "Da li će me to vratiti u ropstvo?" Na primer, nekom novopečenom obraćeniku, koji je mučio muku sa alkoholizmom, možda neće biti najpametnije da ode na neku žurku gde alkohol "teče u potocima". Atmosfera koju bi tamo zatekao bi mogla isprovocirati njegovog "starog čoveka" da popije i da se napije, i da nastavi da pije i dugo posle toga.


3. Da li će to uprljati hram Božji?

"Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadate samo sebi? Vi ste, naime, skupo kupljeni, proslavite, dakle, Boga svojim telom." (1. Kor. 6:19-20 EČ)

Ovi stihovi nam jasno poručuju da mi ne bi trebalo da uključujemo svoje (fizičko) telo u bilo šta što bi donelo beščašće (sramotu) Gospodu, koji preko svog Svetog Duha stanuje u našem telu.


4. Da li to pomaže ili odmaže evangelizaciji?

"Ne budite na sablazan ni Judejima, ni Grcima, ni Crkvi Božijoj, kao što i ja svima ugađam u svemu ne tražeći svoju korist, nego korist mnogih, da oni budu spaseni." (1. Kor. 10:33 EČ)

Ono što smemo ili ne smemo, što nam dozvoljava ili brani "naša vera" to nam može među ljudima otvoriti mogućnosti da im govorimo o Hristu ili nam ih zatvoriti. Na primer, zamislite sledeću situaciju...

Nekom verniku, koji je jedini obraćenik u celoj familiji, je data čast da bude Stari svat ili kum na nekom svadbenom veselju. I tako se on nađe u sledećoj situaciji, da treba da nazdravi mladencima, ali on više ne pije alkohol, jer "njegova nova vera" uči da je to zlo i greh. On će se naći u dilemi da li da uzme jedan mali gutljaj sipanog mu vina ili ne. Želim vas podsetiti da u nekim kulturama (kao naša) ovakvo odbijanje se uzima kao velika uvreda i nepoštovanje domaćina. Ili, šta ako on treba da povede mladence i svatove u kolo? Opet nedoumica, jer "njegova vera" ga uči da je igranje greh! Naravno, ako on uvredi domaćine, onda je njegov "evangelizatorski posao" tu, u toj familiji je završen - "njegova vera" postaje nepoželjna.


5) Da li to uznemiruje moju savest?

"Jedite sve što se prodaje na trgu ne ispitujući ništa savesti radi; jer 'Gospodnja je zemlja i sve što je ispunjava'. Ako vas ko od nevernika pozove i hoćete da idete, jedite sve što se iznese pred vas ne ispitujući ništa savesti radi. Ali ako vam ko kaže: ovo je meso od žrtve, onda ne jedite zbog onoga koji vam je na to ukazao i zbog savesti; a ne mislim na tvoju savest, nego na savest drugoga. Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi?" (1. Kor. 10:25-29 EČ)

U ovim stihovima imamo jasnu uputu da u nekim pitanjima treba da slušamo svoju savest. Ukoliko naš "unutrašnji alarm" kaže da nešto ne treba da radimo onda ga treba poslušati. Jer u Rimljanima jasno čitamo: "Ko se, naprotiv, koleba, navlači na sebe osudu - ako jede, jer to ne čini po veri. A sve što ne potiče od vere - greh je." (Rim. 14:23 EČ). Slušajući našu savest, mi možemo sebe sačuvati u zajedništvu sa Bogom.

Nažalost, moram ovde izneti moje mišljenje da mnogim vernicima treba reprogramiranje savesti, jer je ona nasilno oblikovana od strane drugih ljudi (legalistički, denominacijski) a ne preko ličnog otkrivenja Svetoga Duha i Reči Božje. Dakle, postoje razne savesti, jake i slabe, tj. one koje su proizvod "ispranog mozga"... Svako od nas, preko Reči Božje (Jak. 1:21-25), treba svoju savest dovesti u bogougodnu osetljivost.


6) Da li to donosi slavu Bogu?

"Ako, dakle, jedete, ako pijete, ako ma šta činite, sve činite na slavu Božiju." (1. Kor. 10:31 EČ)

Ovo je summa summarum svih ovih principa. Dakle, ako vam je teško da zapamtite prijašnjih pet, onda upamtite samo ovaj i prema njemu ravnajte svoje ponašanje, svoja dela i reči, i sačuvaćete sebe. Naravno, da bi ovaj princip bio za vas od neke koristi morate ispravno razumeti šta zaista znači biblijska fraza "dati slavu Bogu" ili "činiti slavu Bogu".

Ukratko, to znači da treba da živimo prema Božjem planu i volji za naš život. Kroz naš celokupan život da bude vidljivo svakome da smo "učesnici u Božjoj prirodi" (2. Pet. 1:4). Da smo postali nosioci Njegovog karaktera - da zračimo Njegovu slavu (Mt. 5:16, Jn. 15:8, Rim. 15:6, 1. Kor. 6:20, 2. Sol. 1:12). Dakle, uopšte nije reč, kako obično mislimo, o samo verbalnom "slavljenju Boga" (Mt. 7:20-23), već prvenstveno o stavu srca koje živi u strahu Božjem (Otk. 14:7, Ps. 19:9).

"Živi i pusti druge da žive!"

Na kraju, pošto Bog nije policajac, moramo shvatiti da ni mi nismo pozvani da drugima budemo policajci i sudije, već smo pozvani na ponizno ponašanje koje će drugima doneti korist - izgradnju: "Jelo, međutim, neće nas postaviti pred Boga; niti šta gubimo ako ne jedemo, niti mnogo dobivamo ako jedemo. Samo pazite da kako ova vaša sloboda ne bude spoticanje za slabe." (1. Kor. 8:8-9 EČ)

Dakle, naturanje nekih naših (legalističkih) pravila je jednako loše kao i bahato ispoljavanje naše slobode od legalizma pred drugima. Jedno je "duh kontrole" a drugo je sablazan, a ni jedno ni drugo ne doprinosi izgradnji drugih, i ne dovodi ih bliže Bogu. To je tako daleko od principa: "... ma šta činite, sve činite na slavu Božiju!"