• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Da bi se moglo razumeti Hristovu milost valja napomenuti da je od Adamova pada u greh taj isti greh zavladao u svim ljudima i tako ih stavio pod prokletstvo i gnev Božji. Pre uspostavljanja Mojsijevog zakona retki su bili srećnici koji su uspeli saznati šta Bog od njih očekuje i želi. Još je manje bilo onih kojima je uspelo da ta Božja očekivanja i ispune.

Kada je konačno Zakon uspostavljen ništa se nije izmenilo u odnosu na greh i zlo. Zakon je greh osvetlio, ali ga nije uklonio niti je suzbio njegovo delovanje. Čovek je nastavio grešiti i pao je pod još strožiju osudu, jer se odredbama Zakona trebalo pokoriti, a to baš čoveku nije polazilo za rukom. Nakon što je Isus Hrist učinio delo spasenja na Zemlji i poslao Duha Svetoga sve se promenilo. Sama smrt Hristova, međutim, ne bi bila dovoljna. Jer grešnicima bi bili oprošteni raniji gresi, dok su novi gresi, poput podzemnih voda, stalno navirali. Greh je još uvek ostao u čoveku i dominirao. Ali Isus Hrist nije samo umro za grehe, već je on takođe poslao svoga Duha. Na dan novog rođenja u onoga ko se nanovo rodio nastanio se božanski Duh Sveti. Isti Duh je toliko snažan da može blokirati delovanje greha, i omogućiti čoveku da radi ono što je volja Božja za njega.


Dva ekstrema

Uzrok mnogih nevolja dece Božje je u tome što su mnogi pogrešno shvatili milost Hristovu. Otišlo se u dva ekstrema. Prvo, neki smatraju da je na dan njihova obraćenja svaka klica greha zauvek iščupana. Kada se uskoro greh probije takvi padaju u očaj i počinju sumnjati u svoje spasenje. Misle da se nisu ni obratili, jer po njihovu shvatanju hrišćaninu se ne može dogoditi da pogreši. To je dakle prvi ekstrem.

Drugi je ekstrem mešanje opravdanja milošću s opravdanjem uz pomoć Zakona, vlastitim snagama. I takvi hrišćani ubrzo uvide da je to nemoguće i padaju u očaj radi neuspeha. Ostaje da zaključimo da niti je greh iščupan iz čoveka na dan obraćenja niti se protiv njega moguće boriti vlastitom snagom.

Svaki pokušaj približavanja Bogu vlastitim naporima je besmislen, jer gravitira ka Mojsijevom zakonu. Delima Zakona se niko neće opravdati. Definicija spasenja je: "Hristova milost plus čovekova vera u tu milost, bez mešavine bilo kakvih dela, jednako je spasenje koje rezultira dobrim delima." Ovo je jedino pravilno, jer spasavajuća milost ne trpi suparnika (dobra dela) koji bi rezultirao istim učinkom kao i ona. No ipak, opravdanje verom kroz milost mnogi žele spojiti sa svojim zaslugama da bi kada dođu na sud Božji mogli kazati kako su i oni nešto dali, a ne samo Hrist.


Konopac ili lift

Dokle čovek može stići sa svojom glupošću potvrđuje izjava jednog čoveka koji je tvrdio da je u viđenju video jedan jak konopac dugačak od neba do zemlje na kome je pisalo: "Ovoga se čvrsto držite i sve će biti u redu." To je prema izjavi toga čoveka bio konopac spasenja. Iako je mnoštvo naroda čvrsto držalo konopac, neka nevidljiva sila vukla je konopac naviše. Kako je visina bivala veća tako su ljudi jedan po jedan ispuštali konopac iz ruke i prilikom pada bi stradali (izgubili spasenje). "Pobednik" je trebalo da bude onaj ko je uspeo da se drži konopca do kraja svog života.

Dakle, Bog je prema ovom gledištu, pružio čoveku milost poput kakvog spasonosnog nebeskog konopca, ali se čovek za vreme svog transporta u nebo, mora držati svom vlastitom snagom za konopac. Dakle, njegovo krajnje spasenje zavisi od njega samog, a najgore je to da čovek ne može imati "sigurnost spasenja", on ne zna, on ne može ustvrditi za sebe hoće li se uspeti držati tog konopca do kraja svoga života.

Ovakvo zamišljanje opravdanja razlikuje se od Mojsijevog zakona po tome što konopac Mojsijevog zakona miruje i valja se po njemu verati put neba. Dakle, i ovde ostajanje u spasenju zavisi od čoveka.

Slika bliža istini bi bila ona u kojoj bi se spasonosna milost smatrala za nekakav "nebeski lift" u koji samo treba ući, pritisnuti dugme pored reči "Nebo" i mirno sačekati svršetak vožnje, tj. ostati u liftu do kraja puta.

Spasenje je dar Božji, i on je potpuno besplatan. Sve što hrišćanin treba uraditi je da nakon novog rođenja do koga je došao kroz Duha Svetoga ostane u vođstvu toga Duha, u Hristu. Samo tada čovek može računati da će mu Duh pomagati u ostvarenju Božje volje u svakodnevnom životu. Dobra dela su u ovom slučaju plodovi koji potvrđuju da zaista imamo u sebi novi život.