• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Da li znate da "molitva ima dugačku ruku"? Ona može dosegnuti sve oblasti u nebu. Biblija tu istinu uči kroz predivan simbolizam - podizanje ruku u molitvi: "Podignimo srce svoje i ruke k Bogu na nebesima." (Plač 3:41 RDK)

Prvi starozavetni primer, za "dugu ruku molitve", nalazimo u izveštaju o strateški važnoj bici koju su Izraelci vodili sa Amalečanima. Mojsije je poslao Isusa Navina u bitku dok je on podigao svoje ruke k nebu u molitvi Bogu:

"I dokle Mojsije držaše u vis ruke svoje, pobeđivahu Izrailjci, a kako bi spustio ruke, odmah nadvlađivahu Amaličani. Ali ruke Mojsiju otežaše, zato uzeše kamen i podmetnuše poda nj, te sede; a Aron i Or držahu mu ruke jedan s jedne strane a drugi s druge, i ne klonuše mu ruke do zahoda sunčanog. I razbi Isus Amalika i narod njegov oštrim mačem. Potom reče Gospod Mojsiju: Zapiši to za spomen u knjigu, i kaži Isusu neka pamti da ću sasvim istrebiti spomen Amalikov ispod neba." (2. Moj. 17:11-14 RDK)

Kakvo je objašnjenje ove velike pobede i zašto je ovo trebalo biti zapisano? Mojsije odgovara u 16. stihu: "Što se ruka beše podigla na presto Gospodnji, Gospod će ratovati na Amalika od kolena do kolena."

Vidljivo su naše ruke uzdignute; duhovno, one dodiruju Božje prestolje. Možeš moliti molitvu koja se ne diže dalje od tvoje glave, da nikada ne izađe iz sobe u kojoj se nalaziš. Ali kada moliš u Duhu, u Božjoj volji i u Isusovo ime, tvoja molitva može doseći najviše oblasti na nebu.

Mojsije je napisao istinu. Njegove su ruke dotakle Božje prestolje. Tvoje to takođe mogu učiniti ukoliko slediš Božje principe molitve. Pavle nas podstiče u Prvoj Timoteju 2:8: "Hoću, dakle, da molitve čine ljudi na svakome mestu, podižući svete ruke bez gneva i premišljanja." (RDK). Znači li to da mi doslovno moramo podići ruke uvek kada molimo? Sigurno ne. Bogu je više stalo do toga da njemu podignemo svoje srce i svoju dušu: "K Tebi, Gospode, podižem dušu svoju." (Ps. 25:1, Ps. 86:4, Ps. 143:8). Bilo da doslovno podižemo svoje ruke ili ne, u samoj je srži molitve da podižemo svoje duhovne oči i srce k Bogu. Za vreme iskrenog zastupanja ili intenzivnog duhovnog ratovanja možemo u privatnosti naše molitvene kleti ili čak u javnosti (a da toga uopšte nismo svesni) fizički podići svoje ruke prema Bogu. "Čuj molitveni glas moj, kad vapim k Tebi, kad dižem ruke svoje k svetoj crkvi Tvojoj." (Ps. 28:2 RDK)


Molitvom možeš drugoga dotaknuti

Ne samo da tvoja molitva može doseći do neba, već "duga ruka molitve" može preći i mnoge kilometre u bilo kom smeru na Zemlji. Ti iz tvoje molitvene kleti, tvog zastupničkog mesta, možeš dotaknuti nekoga ko se nalazi u potrebi, čak iako je udaljen hiljade kilometara. Ovo nije fikcija. To je duhovna realnost.

Nikada neću zaboraviti period od dve nedelje pre mnogo godina dok smo živeli u Indiji, kada sam osećao posebno breme molitve za našega sina. Jedne nedelje poslepodne taj je teret doživeo svoj vrhunac. Bio sam sam kod kuće i dok sam se žarko za njega molio, zaboravio sam na prostor i vreme. I dok sam tako nastavljao da se molim izgledalo mi je kao da klečim pored mog sina Džona s rukama na njegovim ramenima i molim Boga za njega. Bio je tako stvaran, baš kao da sam stajao uz njega. U tom sam trenutku dobio sigurnost, digao sam se s kolena i kasnije te večeri propovedao nedeljnu poruku u crkvi.

Zbog svih obaveza koje sam imao nisam bio u stanju sesti i napisati mu pismo sve do iza ručka sledećeg dana. Otišao sam u svoju kancelariju i seo za radni sto. "Dragi Džone", napisao sam, "ne znam šta to znači za tebe, ali sam siguran da ima svoje značenje. Danima sam imao posebno opterećenje u svojim molitvama za tebe i juče popodne klečao sam pored kreveta u spavaćoj sobi, odjednom mi se pričinilo da klečim pored tebe, sa svojim rukama na tvom ramenu." Upravo sam bio spreman da napišem sledeći odlomak, kad je zazvonilo zvono na našim ulaznim vratima. Otvorio sam vrata pred kojima je stajao poštar. Uručio mi je telegram. Ušao sam, zatvorio vrata, i otvorio telegram. Pisalo je: "Bog je moj Vođa. Tiha, ali sigurna odluka. Hvala za brigu, ljubav i molitvu. Džon." Kleknuo sam dok su mi suze curile niz obraze. Bog mi je dozvolio da jednom rukom dotaknem nebesko prestolje a drugom rame moga sina. Nakon nekoliko dana, dugo očekivano Džonovo pismo je stiglo. Upravo u vreme kad sam ja molio u Allahabadu, u Indiji, Džon je u Americi, klečeći sam u mraku, predao svoje srce Gospodu.


Možete dotaknuti i nečiju molitvu

Sećam se jedne druge prilike kad sam bio pozvan u Los Anđelesu na naročiti sastanak direktora OMS odbora. Bilo je to u julu 1962. Tokom mojih poslednjih dana u Landouru, hiljadu i osamstotina metara nad morem, loše sam se osećao. Moje se grlo upalilo, telo me bolelo i temperatura me lomila. Dok sam pokušavao raščistiti radni sto od zaostale pošte, molio sam se da moja porodica ne primeti u kakvom se stanju nalazim, jer sam se bojao da me neće pustiti da to veče otputujem za Nju Delhi i kasnije za Ameriku. Porodica me otpratila niz brdo do autobuske stanice i nije zapazila moju bolest.

Dok je autobus odlazio pozdravljao sam ih, ali čim je autobus zašao iza ugla naslonio sam glavu na prednje sedište, preslab da je više dignem. Budući da sam imao visoku temperaturu jedva sam izdržao putovanje do Dehra Duna putem dugim tridesetak kilometara sa puno krivina. U Dehri sam preseo na voz za Delhi. Iz nekog razloga osigurači električne instalacije su izbili, tako da je celi voz bio u mraku. Moja temperatura je rasla i ja sam se borio sa prehladom i glavoboljom. Pomislio sam: "Kad bih samo mogao susresti barem jednog hrišćanina da se pomoli za mene."

Odjednom, dok je voz brzao kroz noć, osetio sam kao da ljudska ruka, sa hladnim oblogom dotiče moje užareno čelo. U trenutku su moja prehlada, glavobolja i grlobolja nestali kao rukom odneseni, i ja sam se osetio u trenutku zdrav. Odmah sam pomislio: "Neko se molio za mene?"

Na putu za Los Anđeles zaustavio sam se u Hong Kongu i Tokiju. Tu smo imali molitvene sastanke sa našim kineskim i japanskim saradnicima. Svaki put pre no što sam propovedao, ispričao sam svoje nedavno iskustvo. "Danas sam ovde zato što je neko molio za mene. Ne znam ko je to bio, ali osetio sam nečiju ruku."

U pošti koju smo jednoga dana dobili, nalazilo se i jedno pismo za mene. Otvorio sam ga i pročitao da je ta osoba u 21,15 sati onoga dana kad sam ja napuštao Landour, molila za mene. Da, to je bilo vreme i taj dan. Bilo da sam na svom čelu tada osetio ruku tog molioca, bilo da je to bio anđeo koji je bio poslan da odgovori na upućenu molitvu, ja sam doživeo isceljenje. Molitva je prevalila hiljade kilometara i spustila svoj isceljujući dodir na jureći voz u vrućoj letnjoj noći.

Zašto takve molitvene dodire ne doživljavamo češće? Možda i zato što je premali broj ljudi razvio sluh za tiho i osetljivo govorenje Duha. Prečesto možda nismo dovoljno blizu Gospoda da bi smo bili u stanju prihvatiti njegovo vođstvo.

Duhovna stvarnost ipak ostaje: Molitva ima veoma dugačku ruku. Ona da dotakne nebo, a može da takne svako mesto u bilo koje vreme ovde na Zemlji. Na svaki način molitva te čini posrednikom Božjih blagoslova.


Božansko zastupničko Trojstvo

Isus je jedini posrednik između Boga i ljudi što se tiče spasenja. Posredovanje blagoslova koje nam Bog danas dopušta temelji se jedino na Hristovu posredovanju na Golgoti i Njegovu posredovanju danas s Božjeg prestolja. Ali taj je isti Pavle koji je u Prvoj Timoteju 2:5 zapisao da postoji, samo "jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus,", takođe je napisao svega tri stiha kasnije: "Hoću, dakle, da molitve čine ljudi na svakome mestu, podižući svete ruke bez gneva i premišljanja." (1. Tim. 2:8 RDK)

Božja je želja da se udružimo sa zastupničkim Trojstvom onako kako je to On odredio. Bog Sin zauvek živi da bi posredovao za nas (Jev. 7:25). On se zauzima za nas Bogu s desne strane (Rim. 8:26). No, iako se Bog Sin i Bog Duh stalno zauzimaju za nas, može se reći da je Božje Trojstvo "kao nepotpuno" pre negoli što im se ti ne pridružiš u molitvi, u zastupanju sebe i drugih.

Hrist koji moli nalazi se na nebeskom tronu licem u lice s Bogom Ocem. Ali, nama slabim ljudskim bićima, spasenima milošću Božjom, dana je neverovatna prednost da uzdižemo svoje ruke pred Bogom dotičući njima samo Božje prestolje. Tada je naš molitveni rad takav kakvim ga je Bog predvideo - potpun - mi sarađujemo sa Božjim Trojstvom. Na neki tajanstveni način mi učestvujemo zajedno sa Hristom u posredovanju i kanalisanju Božjih blagoslova. Na neki tajanstveni način Bog blagosilja ovaj svet kroz naše molitve. Molitva nam omogućava da jednom rukom dotaknemo Božje prestolje a drugom svet koji se nalazi u potrebi, da ga dotakne sama Božja ruka milosti.