Naslovna » Magazin » Arhiva » #64 » ....

Duh istine

Derek Prince
"I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača - utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama." (Jn. 14:16-17 EČ)

Kada je Isus obećao svojim učenicima da će zatražiti od Oca da im pošalje božanskog Pomagača (Pomoćnika), On je ovom Pomagaču dao poseban naziv: "Duh istine." U isto vreme, međutim, On ih je upozorio da svet neće biti u stanju da primi ovog Pomagača.

Za ovo ograničenje Pismo ističe da postoje dva razloga. Prvi, od vremena kada su se ljudi odvratili od Boga u pobuni, oni nisu spremni da prihvate istinu koja razotkriva njihova nepravedna dela. Ljudi "nepravednošću zadržavaju istinu" (Rim. 1:18).

Drugi, pobuna protiv Boga je izložila čovečanstvo pod dominaciju boga ovoga doba: "Satane, koji vara ceo svet." (Otk. 12:9) Prevara je primarno oružje na koje se oslanja Satana da čovečanstvo dovede pod svoju kontrolu. Nakon što čovek prihvati njegovu obmanu, Satana nema više šta da mu ponudi osim mesta sa njim u jezeru ognjenom, za svu večnost!

Tokom mnogih vekova, ljudska filozofija nikada nije bila u stanju da proizvede zadovoljavajuću definiciju "istine". S druge strane, Biblija daje trostruki odgovor. Prvi, Isus je rekao: "Ja sam istina" (Jn. 14:6). Drugi, dok se molio Bogu Ocu, rekao je: "Tvoja reč je istina" (Jn. 17:17). Treći, Jovan nam kaže, da "[Sveti] Duh je istina" (1. Jn. 5:6).

U duhovnoj oblasti, dakle, postoje tri koordinirane istine: Isus, Pismo i Duh Sveti. Kada su ove tri u saglasnosti, onda možemo biti sigurni da smo dostigli istinu - apsolutnu istinu. Važno je, međutim, da proverimo sve tri koordinate istine pre nego što donesemo neke zaključke. Postoje tri test pitanja koja moramo postaviti u vezi sa bilo kojim duhovnim pitanjem:

- Da li to predstavlja Isusa kao što On zaista jeste?

- Da li je to u skladu sa Pismom?

- Da li Sveti Duh nosi svedočanstvo u prilog tome?

Istorijski, Crkva bi bila pošteđena mnogih grešaka i zabluda da je uvek nepristrasno proveravala sve tri koordinate neke istine. Nije dovoljno da nastavnik naslika privlačnu sliku Isusa Hrista kao savršeni moralni primer. Ili da propovednik zasuje svoje slušaoce sa gomilom stihova iz Pisma. Ili da evanđelista impresionira svoju publiku sa uzbudljivim prikazom natprirodnog. Pre nego li što prihvatimo ono što nam se predstavlja kao istina, sva tri koordinirana nosioca istine moraju biti u mestu: Isus, Biblija, Sveti Duh, da budu u harmoniji.

U ovoj trostrukoj prezentaciji istine, karakteristična funkcija Svetog Duha je da svedoči. "Duh je taj što svedoči" (1. Jn. 5:6 EČ). Sveti Duh svedoči da je Isus kao večni Sin Božiji, prolio svoju krv na krstu kao sasvim dovoljnu žrtvu za naše grehe. Po rečima Čarlsa Veslija: "Duh potvrđuje moju veru u krv i kaže mi da sam rođen od Boga."

Sveti Duh, takođe, svedoči u prilog istinitosti i autoritetu Svetog pisma, kao što je Pavle napisao Solunjanima: "... naša propoved evanđelja vama nije bila samo u reči, nego i u sili, i u Duhu Svetome, i s puno pouzdanja..." (1. Sol. 1:5 EČ).


Ananija i Sapfira

Nikako nije moguć kompromis između Duha Svetoga, koji je Duh istine, i Satane koji "je lažov i otac laži" (Jn. 8:44). A ovo se drastično pokazalo u ranoj crkvi, kada je Ananija sa Sapfirom lagao o novcu koji su ponudili crkvi na dar. Oni su tvrdili da su doneli punu cenu prodate imovine, ali istina je bila da su oni držali određeni deo sume za sebe.

Međutim, Duh istine u apostolu Petru nije bio zaveden (obmanut). On je optužio Ananiju za laganje ne samo ljudima, već i samom Svetome Duhu - koji je Duh istine:

"A Petar mu reče: Ananija, zašto je satana ispunio tvoje srce - da slažeš Duha Svetoga i da zadržiš za sebe deo novca od prodaje njive? Zar ne bi i dalje ostala tvoja, i kad je prodana, zar nije bila u tvojoj vlasti? Zašto si u svom srcu naumio to delo? Nisi slagao ljudima, nego Bogu. Slušajući ove reči Ananija pade i izdahnu. I veliki strah obuze sve koji su to slušali." (Dela 5:3-5 EČ)

Tri sata kasnije je došla Sapfira i ponovila istu laž. I kao i njen muž, i ona je za to platila svojim životom.

Ispravno definisan, greh za koji su Ananija i Sapfira bili krivi je licemerje - versko pretvaranje (hipokrizija). Oni su se pretvarali da su darežljivi i više posvećeni Gospodu nego što su zaista to i bili. Isus je uvek izgovarao svoje najjače reči osude za ovaj greh, kod religijskih vođa njegovog vremena. Sedam puta u Jevanđelju po Mateju 23, On im govori: "Jao vama... licemeri!"


Šta je licemerje?

Naše reči "licemer", "licemerje" dolaze od grčke reči hupokrites, što znači "glumac". To je suština hipokrizije: stavljanjem sebe u čin religijske glume. Verovatno ne postoji greh koji je tako raširen među religioznim ljudima od greha licemerja. U stvari, neki oblici religije gotovo ga i zahtevaju da se ispolji.

Kada ljudi ulaze bogomolje, onda oni po pravilu promene svoje ponašanje. Oni više nisu prirodne, slobodne i otvorene osobe. Oni su, čini se, kao zahvaćeni od neke vrste nevidljivog "grča". Oni osećaju zahtev da treba da se stavi verska (religiozna) maska. Različite grane religije mogu zahtevati navlačenje maski različitih vrsti, ali mali broj njih omogućava ljudima da budu istinski svoji - ono što jesu i slobodni.

Kada propovednik osuđuje određene grehe, ljudi znaju da reaguju sa savesnim "Amin!". Ali van crkve oni čine te iste grehe bez trunke savesti. Ako se mole na glas, oni koriste poseban ton glasa i često prefinjeni rečnik. Oni ne zastaju da razmislite o tome kako bi se ljudski otac osećao ako bi mu se njegovo dete obraćalo sa takvim veštačkim jezikom, ili da sebe stavi u neprirodno ponašanje samo da ga impresionira.

Bog u Bibliji nema vremena za licemere. Ova tvrdnja proizilazi veoma jasno iz priče o Jovu. Tri Jovova prijatelja su sipala bujice kitnjastih religioznih govora. Govorili su, u stvari, da "Bog uvek blagosilja pravednike i da oni nikada nepravedno ne trpe." S druge strane, "Bog je uvek sudija zlima i oni nikada neće imati uspeha." Ipak, činjenice istorije pokazuju da to nije uvek istina. To je bio samo plitak verski govor!

S druge strane, Jov je bio potpuno iskren. On je rekao, i to veoma iskreno: "Bog prema meni nije fer. Nisam učinio ništa da zaslužim sve ovo, ali čak i ako me on ubije. Ja ću mu i dalje verovati."

U Jovu 42:7, Gospod nam otkriva svoje mišljenje o ponašanju Jova i njegovih prijatelja: "... reče Gospod Elifasu Temancu: Raspalio se gnev moj na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov." (Jov 42:7 RDK)

Mi moramo da se zapitamo: Kako se ova vrsta religioznog ponašanja razlikuje od greha Ananije i Sapfire, a što ih je koštalo života?


Trenutak istine

U određenom trenutku u svojoj karijeri, kralj David je postao kriv za dva strašna greha. Prvo, on je počinio preljubu sa Vitsavejom, ženom Urije, svoga bližnjega. A onda da bi prikrio ovaj svoj greh, on je naručio ubistvo Urije.

Očigledno je, da je David otišao daleko sa svim ovim, a pored toga on je i dalje praktikovao svoje redovne oblike bogosluženja. On je još uvek obavljao dužnost kralja. On je još uvek živeo u palati. Spolja se ništa nije promenilo - dok glasnik Božiji, prorok Natan, nije došao i suočio Davida sa njegovim gresima. U tom trenutku, Davidova večna sudbina biva izbačena iz ravnoteže. Po milosti Božijoj, David čini pravi izbor, pravu odluku. On se nije izgovarao ili pravdao, on nije pokušao da sve zataška. On je priznao: "Zgrešio sam" (2. Sam. 12:1-15).

Kasnije, u svom Psalmu 51. David iznosi Bogu svoju molitvu priznanja, a zatim i vapaj za milost. Stihovi peti i šesti počinju sa reči: "Gle", čime se izražava iznenadno otkrivenje od vitalne istine.

Peti stih kaže: "Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnom." David je došao licem u lice sa nečim što može samo Duh istine otkriti: ne samo grešna dela koja je počinio, već i strašnu snagu zla nasleđene grešnosti koja prebiva u svakom Adamovom potomku.

Šesti stih otkriva jedini temelj na kojom Bog nudi spasenje od vlasti prebivajućeg greha u njemu: "Gle, istinu ljubiš u srcu, i iznutra javljaš mi mudrost." Čak i nakon njegovog greha David je nastavio da ide kroz sve spoljašnje oblike ponašanja koji su odgovarali ulozi kralja. Ali sada postoji veliki jaz između njegovog spoljašnjeg ponašanja i njegovog unutrašnjeg stanja srca. On je postao licemer - glumac koji igra ulogu kojoj više ne odgovara, jer u svome srcu on više nije takav. Za ovo postoji samo jedan lek: iskrena ispovest i pokajanje od sveg srca.


Od Cveti do Velikog petka

Postoji jedna istina koja se provlači kroz celu Bibliju: Bog nikada neće napraviti kompromis sa grehom. Ovo živo ilustruju dva dana u životu Isusa Hrista: tzv. Cveti i Veliki petak.

Na Cveti, Isus ulazi u Jerusalim kao popularni junak - "prorok iz Nazareta Galilejskog" - i ceo grad je bio otvoren za Njega (Mt. 21:11). On je tada lako mogao da stavi po strani svoje ljute neprijatelje, verske vođe, i proglasi sebe za kralj. To je bilo ono što su ljudi sa čežnjom i očekivali.

Ipak, On je izabrao neki drugi način. Pet dana kasnije On je odbačen visio go, raspet na okrutnom golgotskom krstu. Zašto? Jer Bog nikada neće praviti kompromis sa grehom i jedini način da se bavi sa grehom je bilo kroz žrtvovanje Isusa na krstu - kroz Njegovu smrt.

Mnogi hrišćani danas govore i mole se za "probuđenje". Međutim, oni često previđaju činjenicu da postoji samo jedna prepreka za probuđenje koju nikada i nikako ne mogu zaobići, a to je: greh. Dok se ne pozabave grehom, istinsko probuđenje ne može da dođe. Postoji samo jedan način kako da se pozabavimo svojim grehom: "Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost." (Pri. 28:13 RDK).

Iskreno rečeno, mnogi delovi savremene crkve su puni "pokrivenih greha." Ovde su neki od greha koje hrišćani često žele da prikriju:

- Zlostavljanje dece - fizičko, emocionalno, seksualno - ili kombinacija.

- Nevernost bračnom zavetu.

- Neetičko ophođenje sa novcem.

- Zavisnost od pornografije (Ja sam bio šokiran kada sam otkrio koliko je ovo česta pojava među liderima u crkvi.)

- Halapljivost, prožrdljivost - preko potreba našeg fizičkog apetita.

Božji lek za ovo je dvostruk: prvo, priznati, a onda ostaviti. Mi nevoljno priznamo svoje grehe. Ipak, drugog leka nema: "Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti." (1. Jn. 1:9 EČ). Bog nikada i nigde u Pismu, nije sebe obavezao da će da nam oprosti grehe koje mi nismo spremni da mu priznamo.

Ali nije dovoljno samo da priznamo. Takođe moramo i da to "ostavimo." Moramo napraviti ozbiljnu odluku da ne nastavimo da činimo greh koji smo jednom priznali. Moramo slediti sažeti savet koji je Danilo dao kralju Nabukodonozor: "oprosti se greha svojih pravdom" (Dan. 4:27 RDK). Između pravednosti i greha, nema sredine, tj, "sive zone". "Svaka nepravda je greh" (1. Jn. 5:17 EČ). Šta god nije pravedno to je i grešno.

Da li ste se već suočili licem u lice sa teškom odlukom koju nameće Duh istine?

Ako je ovo moje pismo u vama izazvalo pitanje, da neke stvari u vašem životu nisu prihvatljive ili vas je suočilo u nekom području sa vašom neposlušnosti, onda se otvorite za Duha istine! On je spreman i voljan da dođe i da vam bude od pomoći.

Izvor: D.P. Teaching Letter, No. 22.
"Milostiv je i dobar Gospod, spor na gnev i veoma blag. Ne gnevi se jednako, niti se doveka srdi. Ne postupa s nama po gresima našim, niti nam vraća po nepravdama našim."
- Psalam 103:8-10

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1928
Ukupno: 2554670
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/064/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.