• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Odgovori mu Simon Petar: Gospode, kome da idemo? Ti imaš reči večnoga života..." (Jn. 6:68 EČ)

Dragi čitatelju? Da li razmišljaš o večnome životu? Jedan je pesnik rekao: "Istinski je život kada srce osluškuje zvukove večnosti." Sveto nam pismo govori vrlo ozbiljno o tome. Štaviše, stavlja nas pred određeni izbor. Hoćemo li grubom životnom stazom hodati kao ljudi kojima zemaljski život nije ništa više od brige za preživljavanje, borbe za osnovne životne uslove te materijalno zbrinjavanje sebe i svojih potomaka? Ili ćemo dopustiti Bogu da nas, uz našu saradnju, snabde osnovnim životnim potrebama, i bude nam oslonac i vodič po trnovitoj životnoj stazi? Bilo koji izbor napravili, znajmo važnu stvar: ovaj drugi izbor vodi u večno zajedništvo sa Bogom, koje daleko nadmašuje kratkoću ovozemaljskog života i njegovu ograničenost.

Evanđelja nas podstiču na dobar izbor: večni život s Bogom. Svoje je prve učenike Isus susreo na obalama Galilejskog jezera. Evanđelista Matej nam u svome evanđelju ukratko opisuje kako se to dogodilo. Isus je prolazio uz Galilejsko jezero. Ono je bilo bogato ribom - izvor hrane i zarade za stanovništvo toga kraja. Priroda je u okolini jezera bila izuzetno lepa, stoga su tamo nastajali značajni gradovi poput Kafarnauma, Vitsaide, Tiverijade i drugih. Isus je tu zapazio dvojicu braće ribara: Petra i Andriju. Upravo su bili u akciji: bacali su mreže u more. Isus im je tada rekao: "Hajdete za mnom, i učiniću vas ribarima ljudskim!" (Mt. 4:19 EČ)

Nedaleko je ugledao i drugu dvojicu braće, Jakova i Jovana, gde su sa ocem krpili svoje mreže. I njih je pozvao k sebi. Ovi ribari, koji su krpili mreže i lovili ribu, nisu bili pripadnici nekog bogatog sloja društva. Bili su siromašni ljudi, koji su se trudili da zarade za život. U tome nije bilo ničega lošeg. Imali su zasigurno i svoje snove: "Iduće godine nabavićemo nove i bolje mreže! Urediti kuću. Nabaviti veću lađu! Udružiti se sa drugim ribarima! Znatno povećati naš ulov! Osigurati da otac ne mora više raditi!" Sve je to bilo tako ljudski, uobičajeno i prirodno. A Isusov je poziv nalagao veliku životnu promenu: slediće njega kuda god bude išao, te će se od njega učiti novom zanatu. To je umnogome značilo i rastanak sa predivnim krajolicima zavičaja. Mnogi bi ljudi rekli: "Kako ćemo ostaviti naš dom? Moja je jedina želja da umrem u svom zavičaju!" Isusov je poziv nalagao rastanak sa njihovim dosadašnjim životom i odlazak u nepoznato. To je teško. Pa, ipak, njihov je odgovor bio jasan: "A oni odmah ostaviše mreže i pođoše za njim." (Mt. 4:20 EČ)

Isus je vrlo brzo naišao na ljude, koji su bez oklevanja odlučili da pođu s njim. Sa mnom bi bilo puno teže. U ranoj mladosti i meni se događalo da sam morao brzo odlučivati. Sećam se mame, kako je, sva prestrašena, iznenada uletela u sobu i zapovedila mi: "Sine, pakuj svoje stvari. S ocem više ne možemo živeti, poludio je od alkohola. Idemo bilo gde, samo ne možemo više ostati ovde!" Tada sam se sledio. Kako odjednom i tako iznenada krenuti u nepoznato? Čuo sam ljude gde govore: "Ne, ja nikad ne bih mogao otići iz svoga zavičaja. Radije ću trpeti nego otići. Tu sam rođen, tu živim i tu ću i umreti!" No, Isusovi su učenici odmah napustili sve i krenuli za Isusom. Božja ih je prisutnost toliko snažno zahvatila da su naslutili kako se u Isusovom pozivu krije nešto dragoceno. Znali su osetiti da je poći za Isusom u nepoznato dragocenije iskustvo nego nastaviti dotadašnji život. Možda su njihovi bližnji zapomagali: "Pa, vi ste ludi! Ostavljate toliki posao i bežite! Upropastićete sebe i nas! Bićete i goli i bosi!"

Isusov učenik Jovan, kojeg smo ranije spomenuli, daje zapis o tom važnom iskustvu. Nakon Isusovog govora mnoštvu o odgovornosti predanog života, mnogi su se povukli, jer su zahtevi izgledali preteški. Tada je Isus postavio pitanje onima, koje je sam odabrao: "Da nećete i vi da idete?" (Jn. 6:67 EČ) Dobio je sledeći odgovor: "Gospode, kome da idemo? Ti imaš reči večnoga života." (Jn. 6:68 EČ) Upravo je to bilo ono dragoceno blago, koje ih je držalo uz Isusa i u najtežim iskušenjima. Nisu hteli da propuste ukazanu priliku, koja se sastojala u tome da zemaljski život stave u službu večnosti. Život uz Isusa im je pomogao da uzveruju i u potpunosti se pouzdaju u ono što im je pre rekao: "Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život." (Jn. 5:24 EČ) Iz iskustva znam da je vrlo jednostavno iz ruku ispustiti dragocenu stvar ili dragocenu stvar zameniti za nešto bezvredno.

Dobar biblijski primer za to je i zapis u Prvoj Mojsijevoj, o događaju koji se dogodio mnoga stoleća pre Isusovog susreta sa učenicima. Jakov su i Isav bili braća blizanci. No, kako je Isav trenutak pre Jakova izišao iz majčine utrobe, prema tadašnjim običajima, imao je pravo prvorodstva, koje je bilo vrlo dragoceno. Uključivalo je očev značajni blagoslov, mesto poglavara u porodici i dvostruko veći deo očevog nasledstva. No, on se tog dragocenog dara odrekao za jedno obično jelo.

Biblija to opisuje ovako, pri samome kraju 25.poglavlja: "Jednom Jakov skuva jelo, a Isav dođe iz polja umoran. I reče Isav Jakovu: Daj mi da jedem to jelo crveno, jer sam umoran... A Jakov mu reče: Prodaj mi danas prvenaštvo svoje. A Isav odgovori: Evo, hoću da umrem, pa šta će mi prvenaštvo?" (1. Moj. 25:29-32 RDK) Poslednja rečenica u poglavlju daje tužan zaključak celog događaja: "Tako Isav nije mario za prvenaštvo svoje." (1. Moj. 25:34 RDK) Kasnije je Isav gorko plakao i kajao se zbog svoje nepromišljene odluke, no, bilo je kasno. Istina je da je Isav bio "mrtav-gladan", kako bismo to rekli, ali pravo prvorodstva je imalo tako visoku cenu, da ga je trebao i po cenu fizičkog života sačuvati.

Koliko smo gladni reči večnoga života? Ako nismo gladni, onda ćemo zasigurno večnost prodati u bescenje. Jednom sam sa suprugom bio u poseti našim dragim poznanicima. Nakon što smo seli uz kafu, oduševljeno sam im pričao kako sam u međuvremenu - dok se nismo videli - uspeo otputovati u jedan grad, pa u drugi grad, u jednu zemlju pa u drugu zemlju. Gestovima, slikom i rečima sam im prenosio koliko je to za mene bila velika sreća i dragoceno iskustvo videti sve te gradove i upoznati ljude iz drugih zemalja. Na kraju sam završio sa: "Jeste li vi - u međuvremenu - uspeli negde otputovati?" Na moje iznenađenje, moji prijatelji su me onako blago pogledali i sa smeškom odgovorili: "Znaš, mi ti nismo kao ti. Nas putovanje tako ne oduševljava. Mi ti se.. ono... radujemo kad imamo nešto dobro za pojesti. Evo, mi ti se veselimo što ćemo sutra jesti slavonsku šunku, a prekosutra pileće pečenje. Nas veseli pripremanje zimnice. Mi smo ti u tome. A nama ti nije do putovanja - veruj mi - to nam ništa ne bi značilo..."

Da li smo i mi usredsređeni samo na stvari zemaljskoga života, ili nas poput Isusovih učenika, privlači večno zajedništvo sa Bogom? Neko će reći: "Vrlo rado bih se zanimao za večni život. No, treba neko i raditi, da bi ja, moja supruga i deca, imali šta jesti?" No, nigde ne čitamo da je ijedan od Isusovih učenika umro od gladi, nemaštine ili zime. Naprotiv, stekli su dragoceno iskustvo o večnom životu, da su svoj zemaljski život u potpunosti podredili onome što je bilo dragocenije. Pod pretnjama i progonstvom, Petar i Jovan nisu ustuknuli. Naprotiv, svima koji su im zabranjivali propovedati Hrista, odgovarali su: "Rasudite da li je pravo pred Bogom da vas slušamo radije nego Boga? Mi uostalom ne možemo da ne govorimo što smo videli i čuli." (Dela 4:19-20 EČ)

Dragi prijatelju! Hoćemo li, poput Isava, vrlo lako prodati vredno za bezvredno - dragoceni večni život za kratkotrajni užitak i udobnost zemaljskoga života? Ili ćemo poput Petra, Jovana i ostalih poželeti da smo u večnom zajedništvu sa onim koji ima "reči večnoga života"?

Vlado Pšenko
vladimir.psenko@zg.t-com.hr
www.krscanski-radio.hr