Naslovna » Magazin » Arhiva » #60 » ....

Sila pobožnosti

Pavel Leštan
- Govoriti o carstvu ili ostvarivati carstvo?

Proklamovati istinu i verovati u nju nije isto što i sprovoditi je u delo.

Jedan propovednik je rekao: "Mnogi hrišćani su neustrašivo spremni, ali nikako da dođu do same bitke."

U svojoj službi, Jovan Krstitelj je došao do prelomne tačke, i nije slučajno da su upravo tada protiv njega ustale demonske sile i on je završio u zatvoru. Zbunjen i obeshrabren, on šalje svoje učenike da pitaju Isusa neverovatno pitanje: "Jesi li onaj koji je trebao doći ili da drugog čekamo?" (Lk. 7:19) Zamislite, to je isti onaj Jovan koji je hrabro promovisao Isusa kao Mesiju i Jagnje Božije.

Demonska opozicija koja ga je spopala bila je tada utelovljena u ženi Herodijadi, supruzi kralja Heroda. Ova žena je ustala protiv Jovana. Njena je ideja i zavera bila da Jovan bude utamničen a kasnije i smaknut.

Šta se ovde desilo? Zar to ne liči na događaj iz Starog zaveta, opisan u Prvoj Carevima (18. i 19. pog.). Ilija, posle neverovatnog trijumfa nad lažnim religioznim sistemom i njegovim predstavnicima i promoterima na brdu Karmel, ubrzo biva suočen sa demonskim besom kraljice Jezavelje, i ovaj prorok, heroj odjednom gubi snagu da se bori. Jednostavno beži od nje i pada u očaj, u depresiju.

Ilija se valjano umešao u sve strukture svog vremena, pomrsio konce đavolu. Suprotstavio se demonskim utvrdama, suprotstavio se nepravdi u društvu, suprotstavio se pogrešnim političkim tokovima... I kada se činilo da je uspeo da promeni svet, odjednom je protiv njega ustalo nešto, sa čime nije mogao da se bori.

Ko je to ustao protiv njega? Žena - Jezavelja. Kraljica koja je svog muža - kralja Ahava manipulisala toliko, da on sam nije ni imao svoju volju. Ona je u stvari vladala Izraelom kroz njega. I do jednog trenutka je sve bilo relativno u redu. Bio je mir, moglo se živeti, sve dok nije došao Ilija da iskomplikuje stvari u Jezaveljinom kraljevstvu.

Šta je Iliji trebalo da se meša u sve te strukture? Zar nije bilo dovoljno da se moli Bogu i da blagosilja narod?

Danas mnoge crkve srećno i samozadovoljno uzvikuju: "Bogu hvala, niko nas ne progoni!"

Istina, ima li neko razloga da progoni crkvu? Šta je to crkva uradila zbog čega bi se đavo digao protiv nje? U kojoj se to sferi crkva suprotstavlja demonskim strukturama? Demonske sile nemaju nikakvog razloga da diraju crkvu, jer im crkva, takva kakva jeste savršeno odgovara, pa čak i radi za njih.

Kakva je slika crkve koja odgovara đavolu?

  • Crkva koja se ni u šta ne meša. Pasivnost.
  • Crkva koja (iz)umire od dosade. Duh Sveti je isključen, da ne remeti mir (počinak).
  • Crkva koja nema viziju ili koja nema konkretnu (jasnu) viziju.
  • Crkva koja ne moli ili ne zna za šta da moli ili ne računa na moć molitve ili moli svoje "sitne" i sebične molitve.
  • Crkva koja je zagledana samo u sebe i svoje potrebe.
  • Crkva koja se boji progonstva i zato se radije izoluje, zatvara se.

Protiv ovakve crkve đavo nema razloga da ustaje. Ovakva crkva savršeno odgovara đavolu, da ne kažem - ili da kažem - savršeno dobro služi đavolu. Ako se počnemo angažovati na način kao Ilija ili Jovan Krstitelj, onda đavo neće sedeti skrštenih ruku kao sada.

Ako proučavamo istoriju hrišćanstva, istoriju probuđenja i pokreta koje je vodio Duh Sveti, videćemo da se svaki put kada je Bog nešto radio među ljudima, digla snažna opozicija koja je pokušavala da suzbije i spreči Božije delo. Počev od Jerusalima, preko svih progonstava koja je rimska vlast vršila po čitavoj imperiji, preko inkvizicije i spaljivanja i proklinjanja reformatora, do današnjih progonstava bilo da se radi o pojedinačnim ili masovnim represalijama.

"Nas, Bogu hvala, niko ne dira." Da li je ovo onda ispravno rečeno? Nije li ispravnije reći: "Niko nas ne dira, Bože oprosti nam što ništa ne radimo. Oprosti nam da nismo nikakva opasnost za sile tame..."

Vapimo za probuđenjem, očekujemo da Bog napuni naše crkve i da nam bude tesno, ali to se ne dešava. Naravno, probuđenje daje Bog. Možda je Bog kriv što se ljudi ne obraćaju dovoljno. Možda nam je teško da svedočimo, jer to može značiti raditi nešto "opasno po život", jer ako nas uhvate da svedočimo o Hristu, bacaju nas lavovima i spaljuju na lomačama, zatvaraju nas u zatvore i primoravaju da se klanjamo idolima...?! Ne, ništa od toga.

Zašto se onda ljudi ne obraćaju? Imamo li dobro svedočanstvo? Šta ne valja ovde? Ljudi nas ignorišu, vlasti nas ignorišu, đavo nas ignoriše... E pa da, sad bih ja hteo da nas đavo ne ignoriše. Da!

Dok god nas đavo ignoriše dotle će nas ignorisati i svet i vlast i nećemo imati nikakav značajan uticaj na društvo u kome živimo. Ili obrnuto, dok nas ignorišu ljudi i vlasti dotle ni đavolu ne predstavljamo nešto zbog čega bi se on uzbuđivao.

Ovde (na području bivše Jugoslavije) još nije bilo probuđenja. Ovo što mi danas imamo je daleko od probuđenja. Mi nismo još ni krenuli tim putem. Još nismo počeli kao crkva ni da zapravo molimo za to. Da molimo onako kako treba. Molitve koje će pokrenu Boga. Par dana u godini kad imamo takve kampanje pobuđenja ili evangelizacije, konferencije, predavanja, molitvene šetnje ili jutarnje molitve na brdima, sve je to još uvek daleko od nečega što bi se moglo nazvati: Sistematsko i strateško delovanje u cilju osvajanja zemlje za Boga. Takvog delovanja nema, jer je glavni komandant i strateg svake duhovne bitke je gurnut u stranu. Umesto da se pokorimo zapovestima i komandi Svetoga Duha, mi pokušavamo našom mudrošću i snagom da dobijemo bitku u "vazdušnim prostranstvima" iznad naše zemlje ili grada. "Ne silom ni krepošću nego Duhom mojim, veli Gospod nad vojskama!" (Zah. 6:4 RDK)

Dakle, do čega nas ovo dovodi? Šta nam govori? Do toga da bi mi trebali odvažno da se borimo za veće stvari. Pre svega za veći nivo Božjeg pomazanja. Više Svetog Duha u našim životima, u našim crkvama.

Danas je isuviše mnogo hrišćana koji "duhovno životare". Mnogo nas kao takvih koji su bez dovoljno sile za ono što se očekuje od njih da urade, da ispune svoju svrhu i Božje poslanje u svom životu. Možemo biti u crkvi, možemo izgledati OK, možemo se lepo moliti i divno slaviti Boga. No, to nije TO! Pitanje je, imamo li sile? To je ONO što trebamo imati. Spoljašnji izgled pobožnosti nije isto što i sila pobožnosti. I sam crni đavo može izgledati kao "anđeo svetla".

Apostol Pavle kaže da će u poslednja vremena biti teško (2. Tim. 3:1-7), jer će ljudi imati "izgled pobožnosti" ali neće imati silu pobožnosti, čak će i odricati sile pobožnosti. Kako se može poreći ili odreći se sile pobožnosti? Da li tu Pavle misli na neko negativno ispovedanje? Neko lažno učenje? Između ostalog, da. Međutim, poricati silu može se i na drugi način. To se može učiniti i kroz način življenja.

Kako treba da razumem situaciju u crkvi, da se molitveni sastanak ne može održati zato što niko nije došao na njega, ako ne upravo kao poricanje sile molitve? Zar ne dolazak na bogosluženje nije poricanje sile zajedničkog slavljenja i obožavanja Boga kao i sile reči koja se propoveda?

Sila pobožnosti je ključna stvar za našu svrhu, naše poslanje. Bez te sile ne možemo učiniti ništa za Božije carstvo. Božije carstvo nije sa ovoga sveta. Ono se ne može ostvariti metodima ovoga sveta. Božije carstvo je ono što dolazi sa neba, od Boga. I za njegovo ostvarenje nam je potrebno ono što dolazi sa neba - pomazanje Duha Svetog.

Molitva: "Neka dođe carstvo Tvoje..." ne znači: "Bože, Ti si odgovoran da uspostaviš red na Zemlji." Ona znači: "Gospode, daj mi natprirodno oruđe i natprirodnu silu, natprirodnu milost i istrajnost da budem upotrebljen za ostvarivanje tvoga carstva na Zemlji."

Odgovornost je na nama. Bog je ponudio sredstva. Ponudio je pomazanje. Ali da li je nivo pomazanja u kome se sada nalazimo dovoljan za veća ostvarenja? Imamo li ga uopšte?

Da jeste ili da ga imamo, već bi zakoračili tamo. Već bi bili na putu ostvarivanja Božjeg carstva u našem okruženju. Jer pomazanje je DELOTVORNA SILA Svetog Duha, i ona ne može stajati neiskorišćena. Ona se ne može dobiti ako nije sa svrhom. Ako postoji pomazanje, ono funkcioniše, ono se manifestuje, ono je vidljivo. Ako se ne manifestuje, onda ga nema. A ako ga nema, trebalo bi da padnemo na kolena i molimo: "Oprosti nam Gospode, jer smo umisli da smo 'bogati i da nam ništa ne treba', da se odričemo 'sile pobožnosti'. Oprosti nam što smo 'mlaki'..." (Otk. 3:14-20).

"U Isusovoj religiji vera je utemeljena na predanosti jednoj osobi za koju se zna da je zaista postojala."
- UNESKO

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1106
Ukupno: 2495361
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/060/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.