Naslovna » Magazin » Arhiva » #60 » ....

Plata i dar

Aleksandar Birviš
"Smrt je, naime plata za greh, a blagodatni dar Božiji je - večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem." (Rim. 6,23 EČ)

Ovaj stih je vrhunac raspleta rasprave što ju je ap. Pavle započeo još ranije rečima: "Šta ćemo, dakle, reći? Da ostanemo u grehu, te da milost izobiluje?" (Rim. 6,1). Ima proučavalaca Svetog pisma koji smatraju da rečena rasprava počinje daleko ranije, tamo kada apostol pita: "... da činimo zlo da dođe dobro?" (Rim. 3,8). Sam apostol odgovara: "Nipošto!" (Rim. 6,2).

(Rasprava se praktično završava sedmim poglavljem Poslanice. Osmo poglavlje ukazuje na rešenje: Sveti Duh).

Odgovor je određen i odsečan. On ne dopušta neko drugo ponašanje niti kakvu drugu pretpostavku dobra i zla. Ipak, ima hrišćana koji se ponašaju drugačije. Pozivaju se na Božiju milost (ne određujući potanko šta je to uopšte milost), tvrde da u Gospodnjoj milosti žive (ne znajući ni šta je život), pozivaju se na predodređenost po kojoj su spaseni grešili ili ne grešili.

I u jednom i u drugom slučaju propoveda se neka vrsta tupe prepuštenosti postojanju greha i smrti. Kao uteha se prihvata milost usinovljenja. Naime, ljudi veruju da im je Bog otac i da to očinstvo ne prestaje bez obzira u kakvom se blatu dete nalazilo. Iz tog shvatanja proizlazi da pojedinac može da greši koliko je voljan a ništa ga ne može odvojiti od spasenja.

Na prvi pogled izgleda privlačno. Međutim, ima tu nekih pogrešnih poređenja, odnosno čovek pretpostavlja o Bogu sa gledišta sopstvene ograničenosti. Šta znači kad kažemo "neotuđivo očinstvo"? To znači da je Bog primoran da bude nečiji otac samo ako taj neko uobrazi da mu je Bog otac. Koji čovek može da primora Boga na bilo šta? Može li iko ili išta da prinudi Gospoda da nešto postane, bude ili čini? Ne. Bog je otac zato što On tako hoće i On je onakav otac kakav hoće da bude. Uzaludno je učiti ga ili mu preporučivati koga i kako da spase. To je njegovo isključivo pravo. Mi smo srećni što On hoće da nas uključi u svoje delo - i blago nama ako u tom delu i učestvujemo svim darovima što nam ih je Bog dao.

Pretpostavimo da rođeni sin ministra pravde učini kakav zločin. Ako je zločinčev otac pravi ministar pravde, onda zločinac nema šta da očekuje: otac će prvi zahtevati da nedolični sin bude primerno kažnjen. Naravno, ima i nepoštenih očeva: oni bi sve učinili da se zločin zataška i da njihovo dete izbegne istragu i suđenje i kaznu. Međutim, ja govorim o ocu koji ima nešto časti i poštenja. Sin ministra pravde nije prestao da mu bude sin i iza rešetaka i na vešalima ili električnoj stolici. Bog je pravi otac. Njega nisu pokvarila osećanja prema svojim sinovima i kćerima: On prašta i ljubi, ali i kažnjava.

Jamačno, ovo pitanje se ne postavlja na ovaj način. Treba pitati drugim rečima: kako da se hrišćanin sačuva od duhovne lakomislenosti i od zanemarivanja poštenja i čestitosti? Kad kažem "hrišćanin", ja mislim na čoveka koji je opravdan verom i koji se obratio Gospodu za spasenje. Taj mora da pronađe kako da se sačuva od opasnog samozavaravanja. Spasonosna milost ne sme poslužiti kao zaklon za greh. Takvi omalovažavaju darodavca milosti. Njih opominje ap. Petar: "jer je tako volja Božija da dobrim delima zadržavate neznanje bezumnih ljudi, kao slobodni, a ne kao da biste imali slobodu za pokrivanje pakosti" (1. Pet. 2,15-16). Sa ovim je u duhovnom skladu i zahtev ap. Pavla da spasenje izgrađuje sa "strahom i trepetom" (Fil. 2,12).

Setimo se naših služenja, odn. robovanja. Bili smo robovi greha i živeli u strahu od smrti. Ta činjenica je nesporna kako biblijski tako i iskustveno. Ako danas služimo Hristu, onda nam neće biti teško da uporedimo pređašnjeg gospodara sa sadašnjim. Greh velikodušno plaća, ali sve što on daje svodi se na smrt. Hristos ustvari ne plaća nego dariva. Svi njegovi darovi su obuhvaćeni jednim darom: životom večnim.

O kakvoj je plati reč? Iako je u Spasiteljevo vreme postojao novac, ovde se - prilično očigledno - misli na plaćanje razmenom (trampom). "Plata za greh je smrt" ne znači "proizveo sam greh pa dobijam smrt", nego valja razumeti ovako: "Ja Bogu nema šta da pružim, nego greh - a on meni daje smrt". Naravno, pomenuta smrt nije ubijanje, kazna kao osveta (iako Gospod i na to ima pravo). Ova smrt je večna smrt - dakle večno ispaštanje (Otk. 20,14). Ona je suprotnost ponuđenom večnom životu, nepropadljivom, netruležnom nasledstvu što ga Bog čuva za nas na nebesima (1. Pet. 1,4).

Milost je dar od Boga. To spada u osnovna saznanja o njoj. Sadržaj milosti obuhvata Hristovu pobedu na krstu. Tom pobedom je milost (blagodat) postavila jedan drugi redosled: ne dolazi smrt posle života, nego život posle smrti. Slično je to ubiranju plodova: ono dolazi posle sejanja i rasta. Milost (to će reći: izbavljenje i spasenje) dolazi pre istine-osloboditeljke (Jn. 8,32). Naime, oslobođenje je nadgradnja izbavljenja. Istina-osloboditeljka nas postavlja pred određeni zadatak: zadobijanje ljudi za Hrista (1. Kor. 9,19) to jest, sloboda nas stavlja Bogu na potpuno raspolaganje. Ne mislimo da je zadobijanje duša samo ubedljivo razgovaranje sa neubeđenima, nego je to i mnoštvo drugih, naoko nepovezanih poslova. Sve služenje pravdi na posvećenje kao i sva služba Bogu treba da bude namenjena zadobijanju novih učenika Hristovih.

Nema granica milosti Božijoj. Ona je veća od svih naših znanja i pretpostavki o dužini, širini, visini i dubini. Međutim, neograničenost nije samo količinska. Milost je isto tako beskonačna po svojoj raznovrsnosti, vrednostima i mogućnostima.

Imati milost znači imati izuzetno prisustvo Božije: Bog je sa hrišćaninom i hrišćanin je sa Bogom. Pored toga: Gospod je uz hrišćanina i za hrišćanina. On se hrišćaninu ne postavlja kao sudija ni kao protivnik. Stoga je neuputno i slaboverno ograničavati svevišnju milost na neko mesto (na pr. Jerusalim, Rim, Carigrad, Aleksandriju, prošteništa i sl.) ili samo na neko vreme (razdoblje, prošlost, praznike itd.) ili samo na jednu vrstu obreda i kalendara (liturgički, harizmatski, bez propisa, sa novim propisima i šta se tu sve može reći) ili na samo jedan skup ljudi (crkvu, versku zajednicu, pokret, molitvenu grupu).

Milost uverava da je Bog s ljudima. Isto tako, spasenje pokazuje da je čovek s Bogom. Ni u spasenju milošću niko nema prava da ograničava Svevišnjeg. Neograničene su mogućnosti spasenja. Hristova žrtva je sveobuhvatna. Čovek se može priključiti Gospodu na beskonačno mnogo različitih načina. Nažalost, pod uticajem nastojanja na učinku i korisnosti, ljudi su načinili obrasce spasenja i čude se (katkad i bune) ako neko nije spasen po njihovim obrascima i propisima. Drugi, slično ovima, smatraju da je njihovo sopstveno iskustvo sa Bogom (a i to je pitanje) jedino merilo spasenja: ako neko nije spasen onako kako su oni spaseni, onda - po njihovom shvatanju - taj nije spasen uopšte. Međutim, u milosti mi stičemo smelost i pravo da ponovo gledamo očima vere (da budemo kao deca - Mt. 18,3). Umesto naših obrazaca potrebno nam je Sveto pismo. Njim vidimo ko smo, pokazuje nam se šta ćemo postati. Osećamo u čemu smo, a Bog nam objašnjava u šta ćemo se odenuti.

Nova odeća za hrišćanina je večni život, neraspadljivost (1. Kor. 15,53-54). Prema našem stihu (Rim. 6,23), to je dar Božiji. Rečenica je tako sastavljena da je namerno istaknuta reč "dar". Naime, večna propast je posledica i proizvod čovekovih postupaka, pre svega zloupotreba slobode i zanemarivanje odgovornosti. Na suprot tome, večni život nije nešto što čovek može sam da postigne. Sopstvene zasluge i napori ne doprinose večnosti. (Šta misliš kad bi neki stanovnik kakvog mikronežanskog ostrvceta pokušao da vodom iz svog bunara podigne nivo Tihog okeana?! Život večni nam ne mogu dodeliti ni naši prijatelji (ni nebeski ni zemaljski). Dar je poklon živog Boga. Otud se hrišćanstvo prva dva veka nije klanjalo pred svetiteljima, niti je čeznulo za ljudima koji će posredovati u saopštavanju milosti. Štaviše, strogo je odbacivano i služenje anđelima (Kol. 2,18), a kamoli ljudima. Nikakvo posredništvo ne dolazi u obzir, osim Gospoda Isusa Hrista (1. Tim. 2,5).

Ovo nisu mašte i snovi, nego je to sadržaj vere koja će nas održati i uvesti u prisustvo Duha Svetog (o čemu Poslanica Rimljanima obilato izveštava u osmom poglavlju, što je sam ap. Pavle uobličio kao posebnu raspravu). Hrišćaninov lični život je zaštićen, ali je potrebno stalno bdeti na straži. Doduše, i najboljem stražaru se dogode propusti, ali ti nemoj očajavati. Nebeski Otac nas ne ostavlja bez nade. On je dao Gospoda Isusa Hrista. Ko ima Hrista ima život, jer večni život i jeste u Hristu (1. Jn. 5,11-12). To je tvoj posed.

Izvor: Iskre 10/1983.
"Jedino Bog je čovekovo istinsko dobro; i otkako ga je čovek napustio, čudna je stvar da nema ničeg u prirodi što je u stanju da ga zameni. Jedni ga traže u vlasti, drugi u žudnji za neobičnim stvarima (kao što su astrologija, alhemija i umetnost) i u naukama, treći u čulnim slastima."
- Blaise Pascal

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2034
Ukupno: 2381590
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/060/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.