misaone refleksije
Imali smo najgoru mamu na svetu. Dok su druga deca za doručak imala slatkiše, mi smo ih jedva i probali pre ručka. Jele smo najčešće jaja i hleb od celog zrna pšenice. Kada su druga deca za ručak pila "koka kolu" i grickala čips i čokoladice, mi smo morale da jedemo sendviče. Verovatno ste shvatili da je, zahvaljujući našoj mami, i naša večera bila potpuno drugačija od večere druge dece.
Mama je uvek insistirala da joj kažemo gde se upravo nalazimo. Mogli bi ste pomisliti da smo bile kao zatvorenice. Uvek je morala da zna ko su naši prijatelji i šta sa njima radimo. Kada smo rekle da ćemo doći za sat vremena, uvek je insistirala da to i bude tako, da dođemo tačno za sat, ako ne i pre.
Sramota nas je da priznamo, ali je ona bila toliko drska, pa je narušavala Zakon o deci. Terala nas je da radimo po kući. Morale smo da peremo sudove, nameštamo posteljinu, morale smo učiti da kuvamo, usisavamo, peremo i radimo razne "robovske" poslove.
Išla je kasno na spavanje. Često mislim da je tako radila samo zbog nas, ne bi li nam izmislila još neku obavezu.
Uvek je od nas tražila da govorimo istinu - samo istinu i ništa drugo. Kada smo postale tinejdžerke znala je skoro svaku našu misao, i život je postao nepodnošljiv.
Nije dozvoljavala da momci kolima dolaze po nas i "sviruckaju" pred našom kućom. Morali su da dođu do ulaznih vrata, da bi se upoznala sa njima. Dok su sve druge devojke mogle da izlaze ne randevue sa momcima već sa dvanaest ili trinaest godina, mi smo na to morale čekati sve do navršenih šesnaest godina.
Zbog naše mame smo propustile mnogo uzbudljivih događaja, koje su druga deca imala puno. Niko od nas nije bio uhvaćen prilikom krađe u supermarketu ili prilikom uništavanja tuđe imovine, niko nije bio u zatvoru zbog nekog prestupa... I sve to njenom krivicom.
Nikada se nismo opile, nismo pušile, niti smo noću ostajale izvan kuće, niti smo radile na hiljade drugih stvari koje druge devojke i momci rade.
Nedelje su bile rezervisane za crkvu, i nismo mogle da izvrdamo odlazak na bogosluženje. Radije nismo ni pitale možemo li subotom uveče ostati sa društvom.
Sada, kad smo napustile porodičnu kuću i konačno smo slobodne, počinjemo da budemo jednako nepodnošljivi roditelji poput naše mame... i bivamo zabrinute što danas na svetu ima tako malo "loših majki" poput naše...
Izvor: ZOD, br. 73 - Jul, 2001.
