• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Jesi li ikada bio u bezizlaznoj situaciji, kada si zaželeo iz dubine bića da ti dođe neko i pruži ruku pomoći? Zasigurno jesi. Što se mene tiče, to se događa često. No, u Bibliji je zapisano: "Blaženije je davati nego li primati." (Dela 20:35 EČ) Imaš li želju ti biti onaj koji će nekome biti pomoć u nevolji? Jednom sam prilikom čuo da je neki propovednik Božje reči dao naziv svojoj poruci: "Budi odgovor na nečiju molitvu!" Često razmišljam o tom podsticaju. Nosim li u sebi dovoljno Božje ljubavi i želje, da Bog učini upravo to - pošalje me kao odgovor na molitvu i vapaje nevoljnika?

Nakon obraćenja, apostol Pavle je služio Gospodu Isusu svim srcem svojim i svom dušom svojom. Nijedna ga prepreka nije mogla zaustaviti u tom poslanju, čak ni pretnje smrću i pogibije. Nakon što bi završio jedno misijsko putovanje, krenuo bi na drugo. Osnivao bi crkve, tešio, opominjao i hrabrio već postojeće. Bio je čovek koji je poticao na neprestanu molitvu. No, Pavle nije bio nadčovek, neki robot od metala, kojeg se nije ticalo da li pada kiša ili sunce sja. On je itekako bio podložan na zbivanja oko sebe, oviseći i o Božjoj i o ljudskoj pomoći. Duboko je proživljavao stanje u crkvama, koje je posećivao, te je vrlo često bio izranjavan ljudskim postupcima.

U svojoj drugoj poslanici crkvi u Korintu, u sedmom poglavlju, govori o jednoj teskobnoj situaciji za vreme boravka u pokrajini Makedoniji. Došao je navijestiti Radosnu vest o spasenju, a naišao je na otpor pagana, Jevreja i lažne braće u tom području. Sam opisuje turobno stanje srca: "Jer kad smo došli u Makedoniju, naše telo nije odahnulo, nego smo u svemu bili u nevolji: spolja borbe, iznutra strah." (2. Kor. 7:5 EČ)

Da, Pavle je bio čovek poput nas. Možda je razlika samo u tome što su duhovne borbe i strahovi kod Pavla proizlazili iz njegove posebne misije: "Hoće li me u ovom kraju primiti raširenih ruku? Hoće li Božja reč prodrijeti u njihova srca? Hoću li tu naći saradnike za širenje Radosne vesti o Isusu Hristu?" Kod nas je razlog malo drukčiji. Mi se pitamo kako ćemo platiti režije za ovaj ili idući mesec? Hoćemo li dobiti otkaz na poslu? Hoće li nas deca napustiti, pa ćemo ostati sami? Ili smo bolesni, pa se pitamo hoćemo li se ikada oporaviti? Dužni smo a nemamo mogućnosti vratiti dug. Spolja borbe - iznutra strahovanja. Zamislite da vam se u takvim trenucima pojavi neka osoba, prijatelj, znanac ili neko treći i kažem vam: "Evo, ovde sam da ti budem u pomoći, koliko je to moguće."

Apostol Pavle je doživeo tako nešto. Nakon opisa teških okolnosti u kojima se našao, Pavle nastavlja: "Ali Bog, koji teši smerne, utešio nas je Titovim dolaskom..." (2. Kor. 7:6 EČ) Tit je bio Pavlov prijatelj i saradnik. Pratio ga je na nekim putovanjima. No, ovaj put Tit nije bio s njim. Ipak, došao je u pravo vreme. Onda kad je velikom apostolu Pavlu trebala podrška i ohrabrenje. Tit je bio Božji odgovor Pavlu na njegove molitve i vapaje. Tit je Pavlu doneo i ohrabrujuće vesti od crkve u Korintu, koju je sam apostol utemeljio. Pavle zapisuje s ushićenjem: "Obavestio nas je o vašoj čežnji, o vašoj dubokoj žalosti, o vašoj velikoj brizi za mene, pa sam se još više obradovao." (2. Kor. 7:7 SSP) Svi bismo u ovom slučaju voleli biti Pavle, jer njemu je došla uteha i ohrabrenje. No, želiš li biti saradnik Tit? Tit je prevalio dug put da bi stigao do Pavla. Nosio je poruku, koja će ga ohrabriti. To je zaista bio odgovor na molitvu za pomoć.

Nedavno sam i lično doživeo da mi Gospod odgovori na poziv za pomoć. Želim to podeliti s tobom. Pre nekog vremena sam putem dopisivanja upoznao Charletona Burgetta iz države Ohio u Americi. Tokom kratkotrajne razmene pisama doznao sam za vrlo zanimljivu službu, koje se prihvatio Charleton. Na Božji podsticaj je posećivao hrišćane u raznim delovima sveta, hrabrio ih, te molio s njima. Charleton je imao ugovor s poslodavcem u svojoj firmi, da može odsustvovati češće nego uobičajeno. Nakon što bi zaradio za avionsku kartu, zaputio bi se u onaj deo sveta za koji bi osetio poziv od Gospoda. Tamo bi nastojao susresti hrišćane i moliti s njima za njihov grad. Ako bi mu neko ponudio smeštaj i hranu - dobro, ako ne - onda bi tražio najjeftiniji način da preživi u tom kraju. Spomenuo je, da u bližoj budućnosti sprema posetu i ovom našem delu sveta. Zaželeo je, da nakratko svrati i u Zagreb, te da se nađe sa mnom. "Svakako, radujem se tome", bio je moj odgovor. Zamolio sam ga da me unapred obavesti o dolasku, kako bih se mogao pripremiti. Nakon nekog vremena, javio mi je o odlaganju puta. Zatim je prošlo više meseci a da se nismo čuli. Kako mi nije više pisao, mislio sam da on i neće doći. Malo po malo i zaboravio sam na njega.

Naišlo je jedno teže razdoblje u mom životu. Osećao sam se iscrpljeno i obeshrabreno pred mnogobrojnim obavezama. Tih sam se dana ustrajno molio Gospodu za utehu i ohrabrenje. Vapio sam za Božjim zahvatom i njegovom rukom pomoći. Toga sam jutra otvorio elektronsku poštu, kao što sam to uobičajeno i činio svakoga dana. Primetio sam da je stigla poruka od Charletona. Otprilike je ovako pisalo: "Sutra u 16:15, dolazim na stanicu. U veri očekujem da ćeš biti na stanici u to vreme. Možda ću biti sam a možda će još neko biti sa mnom. Prepoznaćeš me po tome što ću imati šešir na glavi. Neću biti u mogućnosti da primim povratnu informaciju od tebe. Nadam se da se vidimo!"

Prvo sam bio vrlo ljut. "Šta on misli? Samo mi napiše da dolazi a ne pita se imam li ja vremena, radim li u to vreme, jesam li negde otputovao!" U početku sam odlučno rekao sebi: "Ne idem na stanicu! Neka se nauči pameti!" Kako sam imao vrlo šture podatke o njemu, zaključio sam, nakon ove poruke, da on mora da je neki mlađi čovek, koji je zasigurno neozbiljan. Govorio sam sebi: "Kad ja idem na neko putovanje, mesecima unapred obavestim ljude o dolasku. Vodim računa i o najsitnijem detalju, a ovaj mladić mi dan pre javlja o dolasku i stavlja me pred gotov čin. To nije vera - to je neodgovornost!" Tokom dana me je ljutnja prošla. Uveče sam zaključio:"Kako sam slobodan sutra u to vreme, možda bih i mogao otići i sačekati tog mladića".

Idući dan sam, zajedno s još nekim prijateljima, pošao na stanicu. Čekalo me je još jedno iznenađenje. Charleton nije bio neki mladić već čovek u pedesetim godinama. I nije bio sam ili još s nekim, već sa suprugom i njihovo dvoje dece, te s još jednim prijateljem. Vozom su došli iz Mađarske, gde su proveli neko vreme sa hrišćanima. No, došli su u Zagreb u veri da ću ih sačekati na stanici, te da ćemo zajedno u molitvi provesti popodne. U trenu mi je ova porodica postala draga, pa više nije bilo ni traga ljutnje na meni. Njihova predanost Bogu, srdačnost i ljubaznost, sasvim je osvojila i prožela moje srce. Dok sam šetao s njima gradom, pio čaj, molio i pevao, osećao sam ushićenje i radost: "Bože, kako je malo potrebno da se očaj rasprši: dovoljan je i kratki susret sa dragim ljudima, koje ti šalješ i stavljaš na put."

Iako su pod meni čudnim okolnostima stigli, i vrlo kratko se zadržali, bili su mi poput Pavlovog saradnika Tita. Mogao sam reći: "Ali, Bog, koji teši potištene, uteši nas dolaskom Charletona Burgetta i njegove porodice." Imao sam osećaj kao da ih je Gospod spustio s neba i poručio mi kroz njih: "S tobom sam. Idi napred!" Bili su odgovor na moje vapaje za ohrabrenjem. Bog je spreman i tebe i mene poslati kao odgovor na nečiju molitvu: no, poput ove porodice, moramo nositi u sebi čvrstu želju da budemo na pomoć drugima i nepokolebljiv stav da krenemo u pomoć, kad god nam Gospod daje podsticaj za to.

Vlado Pšenko
vladimir.psenko@zg.t-com.hr
www.krscanski-radio.hr