• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"... pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo" (1. Moj. 3,5). Naravno, to je izuzetan i hvale vredan ideal - biti kao Bog. Kako u tome može biti išta lošeg? Pa ipak, kada je to đavo izgovorio, koji se ovde javio u obliku zmije, te reči su Adama i Evu odvele u katastrofu, čije posledice trpe svi njihovi potomci do dan-danas.

Šta je bila ta skrivena zamka, u koju su se Adam i Eva uhvatili? Bio je to motiv - obećanje nazavisnosti od Boga. Kada shvatiš šta je dobro, a šta loše, imaćeš slobodu odlučivanja. Više nećeš zavisiti od Boga. Ova nametnuta želja za nezavisnošću se nasledno prenosi na celu ljudsku rasu, koja je proizišla iz Adama i Eve. To je vidljiv znak "starog" Adama, pala grešna priroda, koja je skrivena u svakom od nas.

Razni putevi ka nezavisnosti

Sa istorijskog gledišta bilo je puno puteva, kojim je čovečanstvo išlo u potrazi za nezavisnošću od Boga. Prvi je znanje. U Edenskom vrtu su bila dva specifična drveta: drvo života i drvo poznanja dobra i zla. To je bio odlučujući momenat u istoriji, kada su se Adam i Eva okrenuli od drva života i odabrali drvo znanja dobra i zla.

Od tada, dosezanje znanja je bio glavni cilj čovečanstva. Tokom poslednja dva-tri veka, znanje je naraslo uz učešće nauke (engleski science, izvedeno iz latinskog scientia = znanje).

Međutim, ova eksplozija nauke nije rešila osnovne ljudske probleme: nepravednost, okrutnost, ratove, nasilje, bolest. U stvarnosti je njihov uticaj samo malo umanjila. Nauka je čoveku dala oružje masovnog uništenja, koje bi moglo da uništi celokupnu ljudsku rasu i pretvori Zemlju u pustinju. Što je još gore, neka oružja su u rukama okrutnih i pokvarenih ljudi, koji se neće dvoumiti da ih upotrebe, bez razmišljanja o milosti i moralu.

Drugi put, kojim je čovečanstvo išlo tražeći nezavisnost od Boga, je iznenađujući. To je religija. Ljudi su u mnogo oblika uredili religiozna pravila i sisteme obožavanja - toliko sveobuhvatna i dovoljna, da tamo Bog više uopšte nije potreban. Sve što je potrebno, jeste da se drže njihovih pravila.

Ova istina važi za neke oblike religioznosti, u okviru kojih su nastale i postoje najveće svetske religije - Judaizam, Islam, Budizam, pa i neki oblici hrišćanstva. U svim ovim religijama ljudi mogu biti spašeni i umireni sa pravilima i postupcima koje propisuje ta religija, tako da postaju potpuno nezavisni i od samog Boga. To objašnjava zašto su važni, religiozni ljudi jako spori u odazivu na ponudu evanđelja milosti, koje ne može biti zasluženo (zarađeno), već je dar.

Takođe, još jedan put, kojim ljudi idu u potrazi za nezavisnošću od Boga, jeste nagomilavanje velike količine novca i materijalnog vlasništva. Isus je ispričao priču o bogatom veleposedniku, koji je postao toliko uspešan, da više nije imao mesta za skladištenje svoje letine. Odlučio je da sagradi veća skladišta, i onda je rekao svojoj duši: "Dušo! Imaš mnogo imanje na mnogo godina; počivaj, jedi, pij, veseli se." Ali mu je Bog na to rekao: "Bezumniče! Ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a šta si pripravio čije će biti?" (Lk. 12,16-20). Ogroman broj ljudi je tokom istorije gonjen željom za nezavisnošću bio zaveden da napravi istu grešku. Ogroman broj ljudi to čini i danas.

Ova čežnja da se bude nezavisan od Boga, jeste karakterističan znak svih koji pripadaju sotoninom kraljevstvu - palih anđela, demona i otpalog čovečanstva. Takođe, to je karakterističan znak "sveta" o kojem je Isus govorio svojim učenicima "... jer nisu od sveta, kao i ja što nisam od sveta." (Jn. 17,16).

U tom smislu, svet je sačinjen od svih ljudi koji svoj život nikada nisu podredili autoritetu Bogom odabranog Cara - Gospodu Isusu Hristu. Neki od njih su moralni, religiozni ljudi, ali kada su u konfrontaciji sa Božjim zahtevom potpune potčinjenosti gospodstvu Isusa Hrista, onda otpali, nezavisan "stari čovek" ispliva na površinu i odbija Božji zahtev spasenja jedino kroz milost.

Usamljeno, otuđeno čovečanstvo

Čežnja da se bude nezavisan od Boga odvaja ljude od drugih Božjih stvorenja, koja opet dokazuju jednoznačnu, odanu zavisnost od Stvoritelja.

Ni jedno nebesko telo ne pokazuje želju za nezavisnošću: "Stvorio si mesec da pokazuje vremena, sunce poznaje zapad svoj." (Ps. 104,19). Zvezde se odazivaju na svoja imena kada ih Bog zove: "Izbraja mnoštvo zvezda, i sve ih zove imenom." (Ps. 147,4).

Uopšte nije bitno to što su ponekad prirodne pojave razarajuće, jer uvek slušaju glas svog Stvoritelja: "Oganj i grad, sneg i magla, vetar silni, koji izvršuje reč Njegovu." (Ps. 148,8).

To isto važi i za životinje. "Lavovi riču za plenom, i traže od Boga hrane sebi." (Ps. 104,21) "Gle, more veliko i široko, tu gmižu bez broja, životinja mala i velika... Sve Tebe čeka, da im daješ piću na vreme." (Ps. 104,25-27). Što se vrabaca tiče, Isus govori: "Otac vaš nebeski hrani ih..." (Mt. 6,26).

Nije ni čudno, što se čovek ponekad oseća usamljeno i otuđeno od sveta oko njega, gde ostala stvorenja žive zajedno u odanosti i zavisnosti od njihovog Stvoritelja.

Povratak ka zavisnosti

Na krstu je Isus obezbedio dvostruku korekciju ljudskog palog stanja. Kao prvo, platio je u našu korist punu cenu kazne za naše grehe i tako omogućio Bogu da oprosti sve naše grehe bez izvršenja njegovog sopstvenog suda. Kao drugo, Isus je takođe spoznao nezavisan sebičan ego, koji vlada ljudskom starom prirodom. U Isusu je taj ego uništen: "... da se stari naš čovek razape s Njime" (Rim. 6,6).

Da bi postao Isusov učenik, svako od nas mora za sebe da usvoji ovu duplu korekciju karaktera. Najpre čovek mora biti uveren da su mu kroz pokajanje i veru oprošteni svi gresi. Zatim mora biti saglasan sa smrtnom presudom njegovom nezavisnom egu.

Zato je Isus dao uslove za učeništvo: "Tako dakle svaki od vas koji se ne odreče svega što ima ne može biti moj učenik." (Lk. 14,33).

Reč prevedena sa "odreći" ili "ostaviti" može se interpretirati kao "reći nečemu zbogom". Postati Isusovim učenikom znači reći "zbogom" svemu od čega smo obično zavisni - porodici, prijateljima, novcu, karijeri, svetskoj časti i prestižu. Tek tada, kada se potpuno odreknemo ovih stvari, Bog nam može vratiti bilo koju od njih, koja je pogodna za ostvarenje Njegovih namera sa našim životima. Međutim, više nismo vlasnici, nego upravitelji, koji treba da daju konačan račun. Ali naša zavisnost je potpuno na Bogu.

Ponekad mora da dođe do krize - ili prividne propasti - da bi bili dovedeni u položaj iz kojeg se možemo u potpunosti naučiti našoj zavisnosti od Boga. Razmišljam o Pavlovom putovanju u Rim, koje je opisano u Delima apostolskim u 27. poglavlju (Dela 27). Bog je imao specijalan plan za Pavla, kada je išao u Rim, prestonicu Rimske imperije. Kao apostol pagana imao je jedinstveni doprinos u izgradnji tamošnje crkve.

Pa ipak, Pavle je putovao vezan kao zatvorenik. Brod, kojim je putovao odjednom je uleteo u takvu oluju, da dve nedelje nisu videli danju sunca a zvezda noću. Konačno se brod nasukao na stenovitu obalu Malte. Tamo je Pavla, da bi sve bilo još i gore, ujela i zmija otrovnica! (Dela 27,13, Dela 28,6) Ako je to za Pavla bila Božja volja, ići u Rim, zašto je na tom putu doživeo tolika iskušenja?

Kada sam o tome razmišljao, setio sam se reči iz Dela 27,20: "beše propala sva nada". To je bila svrha Pavlovih iskušenja: dovesti ga na mesto gde je nestala svaka nada. Sada Pavle nije imao nade u bilo šta, već u samog Boga. To je bilo, kada je u praksi video da se Bog postarao za sve. On nas dovodi do mesta potpune zavisnosti od Njega samog, da bi pokazao da je potpuno pouzdan.

Kada je Pavle došao do tačke potpune zavisnosti od Boga, bio je spreman da služi hrišćanima u Rimu. Često zaboravljamo da je Pavle, iako apostol, takođe bio učenik - pod Božjom disciplinom.

Postepeno, tokom godina, naučio sam ovu lekciju potpune zavisnosti. Moram priznati, da sam bio učenik koji jako sporo uči. Bog je koristio razne okolnosti u razna vremena, da bi ostvario ovu lekciju. Konačno sam shvatio da što sam više zavisan od Boga, tim me On više iznenađuje rezultatima, koji slede - rezultati koje nikada ne bi dostigao, kada bi se oslanjao samo na svoju snagu.

Jakovljeva kapitulacija

Jakov je jedina ličnost u Bibliji, koja je imala doslovnu fizičku borbu, da bi se odrekao svoje nazavisnosti. Kao mladić je bio vešt, ambiciozan, sebičan. Iskoristio je trenutak fizičke slabosti svog brata, Isava, da bi od njega kupio pravo prvorođenog - kao stariji brat - za posudu sočiva. Onda je, da bi stekao očev blagoslov (koji je normalno išao sa pravom prvorođenog) prevario svog oca, koji je bio slep, i pretvarao se da je Isav.

Međutim, ni pravo prvorođenog, ni blagoslov od Jakova nije ga sačuvalo od problema. Da bi pobegao od Isavove osvete, pobegao je u Mesopotamiju i nastanio se kod svog strica, Lavana. Ovde je opet dokazao svoju sposobnost. Oženio je obe Lavanove ćerke i stekao veći deo njegovog bogatstva.

Onda mu je Bog rekao da je vreme da se vrati u svoj zavičaj. Međutim, na putu njegovog povratka sreo je neobičnog stranca, koji je sa njim vodio borbu celu noć (1. Moj. 32:24-31). Konačno je stranac udario Jakova u stegno (najjači mišić u njegovom telu) i Jakov se ka njemu "prilepio" u bespomoćnoj zavisnosti.

Tek nakon ovog susreta se Jakov mogao vratiti u njegov zavičaj. Međutim, ceo ostatak života je hramao - spoljašnje obeležje nezavisnosti je nestalo.

Ko je bio taj stranac što se rvao sa Jakovom? Najpre je nazvan čovekom. Zatim je Jakov rekao: "Boga videh licem k licu" (1. Moj. 32,30). Kasnije je prorok Osija o ovom susretu rekao: "... i u sili svojoj bori se s Bogom." (Osija 12,4).

Dakle, to je bio i čovek i Bog, takođe, i anđeo - to je Božji glasnik. Na svetu postoji samo jedna ličnost koja odgovara ovom opisu: čovek, Bog i glasnik Božji. To je ličnost koja se u ljudskoj istoriji manifestovala kao Isus iz Nazareta - čovek, Bog i Božji glasnik ljudima.

Put Jakovljevog života je ovim susretom bio iscrtan. Onda se vratio u svoj zavičaj i pomirio sa svoji bratom Isavom.

Možda si video u ovom Jakovljevom doživljaju deo sebe. Ti si se isto borio sopstvenom snagom, da bi stekao duhovno nasledstvo, za koje veruješ da ga Bog ima za tebe, ali ti stalno na neki način izmiče iz ruku. Treba da uradiš upravo to što je Jakov uradio: predaj se potpuno Gospodu Isusu Hristu.

Evo tu je primer molitve, koju možeš moliti:

Gospode Isuse, verujem da si moj Spasitelj i da imaš za mene nasledstvo. Ja sam svestan da sam se oslanjao na svoju snagu da bi to dosegao. Kajem se! Dajem svoju nezavisnost i predajem se bez ograničenja Tvom Gospodstvu. Od sada ću zavisiti samo od tvoje milosti.

No, zapamti, kada načiniš potpuno predanje Bogu, može ti se desiti da ćeš i ti početi da "hramlješ"!