• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Iako mnogi ne vide, činjenica je da je zdrava, živa i osnovna istina odbačena iz postavki moderne crkvene evangelizacije. Postalo je zastrašujuće do koje je mere evangelizacija lišena nekih evanđeoskih istina. Nužne doktrine poput: Božje svetosti i Njegove pravedne srdžbe, opravdanja po veri, posvećenja, pokajanja i obnove, su temeljne doktrine na kojima su rasla nekadašnja probuđenja.

Mnogi ne znaju da je Jonathan Edwards propovedao seriju propovedi o opravdanju po veri kada je došlo veliko duhovno probuđenje u Novu Englesku, da su većina škotskih probuđenja bila ispunjena serijom propovedi o obnovi, da je Poslanica Rimljanima imala istorijski značaj kao oruđe velikih probuđenja. Zdrava doktrina je bila srž probuđenja. Na žalost, danas većini evanđeoskih hrišćana nije važno šta veruju, već su im važna osećanja i uživanje u brojnim zamenama biblijskog hrišćanstva. Ili još gore, "ljubav" im je postala "univerzalan izgovor" za lošu nauku i praksu: "Sve što trebamo jeste ljubav..."

Ima li smisla na takvom temelju probuditi samo doživljaje vernika? Probuditi samo crkveno iskustvo koje ima sentimentalnu i nedovoljnu teološku podlogu zna i povećati problem, dati verodostojnost zabludi te proširiti ono što nas je zapravo i uvuklo u nevolju. Zbog ove sumnje, dopustite mi dati izjavu koja se može lako pogrešno protumačiti: Probuđenje, kako ga uobičajeno razumemo, bilo bi protraćeno na današnje crkve manjkavih i površnih doktrina.

Ovo se može učiniti čudnim komentarom s obzirom da sam se i ja, kao i mnogi od vas, nadao probuđenju i propovedao o njemu. No, moje uverenje se tiče uobičajenog, jednostranog razumevanja probuđenja koje preteže u većini krugova. Kao što je A.W. Tozer rekao: "Probuđenje ove vrste hrišćanstva koje imamo u Americi poslednjih pedeset godina bilo bi najveća tragedija ovog veka, tragedija zbog koje bi crkvi trebalo sto godina da je prebrodi."

Generisati ili oživeti versko iskustvo je korisno kod mrtve ortodoksije - beživotnog ispravnog verovanja. No danas, među evanđeoskim hrišćanima uglavnom nemamo mrtvu ortodoksiju, već imamo živu heterodoksiju. Hetero znači drugi ili različit. Heterodoksija je različito ili čak jeretičko verovanje. Kada govorimo o otkrivanju ispravnih doktrina i njihovoj energičnoj primeni na celokupan život, mislimo na reformaciju. Ne bi trebalo želeti probuđenje iskustva bez istinske reformacije doktrine. Stoga izraz probuđenje nije adekvatan našem vremenu osim ako mu ne dodamo oznaku reformacijsko i vođeno Rečju.

Nije pogrešno želeti probuđenje ukoliko se pod tim podrazumeva buđenje ispravnog verovanja zajedno sa oživljavanjem našeg doživljaja sa Bogom koje proizlazi (nije odvojeno od) iz zdrave doktrine. Verujem kako do većine dugotrajnih promena neće doći samo imanjem toplih ili čak snažnih, dramatičnih iskustava sa Bogom. Ono što je potrebno nekima od većih organizacija i crkava je da se "njihovo evanđelje" koje propovedaju potpuno uskladi sa Evanđeljem datom u Bibliji.

Od mnogobrojnih izbora izdvajam pitanje prirode evanđelja, jer je "evanđelje" koje se propoveda rezultiralo tako velikim otpadom (ponekad i višim od 90%), tako da je propust u doktrinalnom promišljanju o prirodi evanđelja jedna od najvećih anomalija crkvene današnjice. Na žalost, ako okupite vođe mnogih religioznih organizacija, oni će se opredeliti da ne raspravljaju o svojim verovanjima. Njihov cilj, u terminima probuđenja, je videti više iskustva ili ekspanzivni rast crkve. Ne mislim da je iko zlonameran u ovom propustu, ali još u svest današnje crkve nije prodrla važnost reformacije doktrine.

Radi pojašnjenja, ne želim reći da iskustvo sa Bogom nije korisno ili poželjno. Zapamtite da sam rekao da mrtvoj ortodoksiji treba iskustvo sa Bogom. Ako je to vaš opis, tada znate šta vam treba. Ne sumnjam u veliku vrednost obnovljenog iskustva. Ono šta govorim je, da je iskustvo sluga ili pomoćnik istine i da prva stvar treba uvek da je prva. Ako bacite prijašnju istinu kako biste dobili iskustvo, tada ćete u najboljem slučaju imati nešto vrlo ograničeno i trenutno, što će na kraju dovesti do još veće heteroprakse (krivog življenja). Heterodoksija uvek vodi do heteroprakse. Bog nas je već podučio kako nastaje promena ponašanja. Posledica je istine, ne samo doživljaja. "Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina." (Jn. 17:17 RDK)

Možda će vam pomoći primer kratkotrajnog perioda javnog ispovedanja koje je pogodilo mnoge škole i crkve tokom 1995. godine (preko 50 univerziteta). Taj period karakterizuju mnoštva ljudi koji su javno ispovedali svoje grehe. Na žalost, usled svega toga, postojala je očigledna želja, u više slučajeva nego što bismo želeli priznati, da se ukloni propovedanje ili naučavanje Reči u korist neprestanih doživljaja i iskustava. Verujem, da je Bog izazvao osvedočenje koje smo videli i verujem da je moguće da grupa iskusi ispovedanje unutar biblijskih granica (žalosno što često nisu bile primenjene), ali glavna odlika nedavnog delovanja je bila potpuna odsutnost usresređenog propovedanja. Čini se da su svedočanstva ljudi o tom periodu javnog ispovedanja sadržavala određeno uzbuđenje o činjenici da uopšte nije bilo propovedanja. Bilo je kao da je propovedanje nepotrebno i da bi objašnjavanje istine smetalo radu Duha. Uporedite to sa ranom crkvom u Novom zavetu tokom početnog probuđenja. Ti ljudi bi ostali uz Pavlovo učenje i celu noć, ako im je to bilo moguće.

Ponavljam da sam potpuno srećan i verujem da je Bog bio uključen u većinu toga što se događalo tokom 1995. i svi možemo biti zahvalni za to, ali je moguće ne izvršiti Božju volju našim postupanjem sa tim velikim blagoslovom presvedočenja i božanske prisutnosti. Nećete naići na takvo minimiziranje propovedanja ni u jednom velikom probuđenju, u ranijim probuđenjima pre sredine devetnaestog veka. Čak i kad bi mogli pokazati Božje delo sa umanjenim naglaskom na propovedanje Reči, naša današnja sumnja bi još uvek iskazivala potrebu za reformirajućim Božjim delom. To nije veliki doživljaj koji traje nekoliko dana ili nedelja i koji će popraviti našu situaciju, već potpuna orijentacija na istinu i povratak promišljanju i doktrini.

Probuđenje vođeno samo emocionalnim doživljajima je više nalik kratkotrajnoj poplavi nego moćnoj reci. Uzvišeni doživljaji zasigurno ostavljaju trag, od kojih neki mogu biti dobri kad se susreću sa ortodoksijom, ali reformacijsko probuđenje je poput plodonosne reke koja ima trajne pozitivne efekte. Kada se događa reformacija, osvedočenje nije samo u vezi našeg grešnog ponašanja, već takođe u vezi krive doktrine (ili jednostavno apatije spram težnje za istinom). Kao što mi je rekao profesor, Don Whitney: "Jednako se moramo pokajati za svoje loše doktrine, kao i za svoje živote."