• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Prorok Jezekilj je imao oko 25 godina kada je počeo da se obučava za sveštenika. Kako je i njegov otac, Vuzi, bio sveštenik, Jezekilj je bio upoznat sa svim tradicijama jevrejskog sveštenstva i bio je predodređen za službu Bogu u hramu. To je trebalo da bude njegov životni poziv - njegov život. No, 597. godine pre Hrista, njegovi planovi bivaju iznenada uništeni kada je haldejska vojska njega i oko deset hiljada drugih ljudi oterala u izgnanstvo. Više nije mogao biti sveštenik u hramu. Međutim, Bog ga je izabrao za svoga proroka koji će izgnanicima objasniti značenje uništenja Jerusalima, dati im odgovor na njihovo pitanje: "Zašto Bože?" Njegov poziv tako postaje da izgnanike iz njihovog duhovnog otpadništva vrati natrag Bogu, objašnjavajući im zašto ih je sustigao takav Božji sud.

Njegova poruka nije bila ni malo omiljena. Obrazovanje koje je stekao nije ga pripremilo za ulogu proroka. Bila je potrebna posebna priprema da se osposobi za ovu službu. Tako, u prvom poglavlju Jezekilja vidimo kako mu Bog govori preko njegovih očiju (ono što je video), preko ušiju (ono što je čuo), čak i preko osećanja. U prvom stihu čitamo: "Kad bejah među robljem na reci Hevaru, otvoriše se nebesa, i videh utvare Božje." Treći stih zatim nam kazuje: "Dođe reč Gospodnja Jezekilju sinu Vuzijevom, svešteniku". Na kraju istog stiha stoji: "... i onde dođe ruka Gospodnja nada nj." Ruka Božja ga je izabrala i formirala za poseban zadatak.


Oluja

Gledajući prema severu, Jezekilj je video kako se približava oluja sa grmljavinom, bljescima munja i blistavim spektarom boja. Usred tih oblaka, Jezekilj je ugledao Božji presto. Video je nešto "kao Boga". Primetite da on veoma pažljivo bira reči, on priznaje da nikad nije zaista video Boga. On piše da je video nešto slično ljudskim oblicima, okruženo slavom i Božjom moći. Dakle, iz istog pravca odakle su došli osvajači, Jezekilj je ugledao Boga na samom čelu. Ugledao je vrhovnu Božju moć, kako upravlja prirodom i tokom istorije. Video je vatru svetosti i suda i dugu koja je govorila o Božjem savezu sa stvorenjima. Video je neka "živa bića" i primetio da njima upravlja Duh. Gde god bi Duh išao, oni su ga pratili i posred tih bića pojavilo se užareno ugljevlje vatre koja se kretala tamo-amo. U Jezekilju se pojavio strašan osećaj bezvrednosti dok je gledao ovu viziju Božje veličanstvene slave.

Svoju reakciju je objasnio jednom jednostavnom rečenicom: "Videh, padoh ničice" (Jezek. 1,28). Jezekilj beše ostao bez snage da stoji na nogama. Taj osećaj Božjeg veličanstva i moći - praćen svešću o sopstvenoj malenkosti - neophodan je pre nego što i mi možemo pristupiti teškom zadatku kakav je Jezekilj trebalo da obavi: da pozovemo otpadničku crkvu nazad svome Bogu.

Međutim, proroku nije bilo dopušteno da dugo ostane pognute glave - ničice. On beleži: "Čuh glas koji mi govoraše... I reče mi: "Sine čovječji, na noge da s tobom govorim!" I uđe u me duh, kako mi progovori, te me podiže na noge, i ja čuh glas onoga koji mi govoraše" (Jezek. 1,28; Jezek. 2,1-2).

Obratite pažnju na Duha koji uliva snagu i na reč koja prosvetljuje. On nije mogao ostati snužden pred Bogom. To nije bio Božji cilj. On je trebao da stoji. Trebalo je da čuje Božju reč; trebalo je da bude poslan na Božji zadatak.


Na noge

Ponekad smo u stanju da izrazom lica pokažemo svoju nesposobnost dok protestujemo ili se "sveto" izgovaramo: "Gospode, ja ne mogu to uraditi. Nemam snage za to. To je previše za mene..." Sam Mojsije je rekao: "Gospode, pozovi nekog drugog..." Jeremija je rekao: "Ne znam da govorim. Ja sam još dete..."

Svi se mi osećamo bespomoćnima u nekim momentima svoga života. No, Jezekilju je rečeno da ustane i prihvati nalog koji mu je upućen. Gospod je upotrebio naziv "sine čovečji" da istakne Jezekiljevu čovečnost. "'Sine čovječji, na noge, da s tobom govorim!' I uđe u me duh... te me podiže na noge" (Jezek. 2,1-2).

Delo Svetoga Duha i Božja vest uvek su čvrsto povezani. Božju reč zaista čujemo samo po Svetome Duhu, Božju reč zaista razumemo samo po Svetom Duhu. Snagu za izvršenje Božje reči opet dobijamo samo po Svetome Duhu.

Setite se Pavlove molitve za hrišćane u Efesu: "... da vam da silu po bogatstvu slave svoje, da se utvrdite Duhom Njegovim za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos useli verom u srca vaša, da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni" (Ef. 3,16-17). Uporedite to sa Jezekiljevom vizijom: "I uđe u me duh... te me podiže na noge". Ima to dodirnih tačaka, zar ne?

Duh ga je učinio sposobnim da čuje Božji glas, naročitu Božju reč za njega. Danas treba da tražimo takvo iskustvo od Boga dok iskreno slušamo Njegovu reč. Tada ćemo biti svesni da Duh ispunjava naše živote i da nam govori. Dok Duh u nama deluje doživećemo novu viziju, doći do novog shvatanja Boga i steći novu sposobnost da ga poštujemo. Božji je Duh podigao Jezekilja na noge govoreći: "Slušaj sada Božju reč. Slušaj vest koju ću ti preneti i koju ćeš ti preneti ostalima". To za Jezekilja beše pravi početak. Lična reč Gospoda - "Da s tobom govorim" - neprestano mu se javlja u ovoj knjizi.

Jezekilj kaže: "... i ja čuh glas onoga koji mi govoraše". Neposredno nakon toga čuo je poziv "Sine čovečji, ja te šaljem k sinovima Izrailjevim... kaži reči moje." (Jezek. 2,3-7). Prvi naglasak beše na slanju Jezekilja sa Božjim ličnim otkrivenjem odmetničkoj deci Izraelovoj. Glas reče "Šaljem te narodu Izraelovom. Određujem te za užasno težak zadatak i položaj". Svi bismo se mi radovali da budemo poslati na mesto gde cveta preporod, gde ćemo dobiti novi polet, gde se ljudi okreću k Gospodu i dragovoljno primaju našu vest.

U Delima, gde se opisuje razvoj crkve, naglasak je obično na sposobnosti ljudi. Nastojimo da izgradimo svedočanstvo Gospoda Isusa u oblastima gde su ljudi spremni da to prihvate. Međutim, Bog ponekad šalje čoveka ili ženu u neku oblast gde ljudi nisu spremni da ih prihvate i gde će on ili ona služiti kao svedoci bez obzira na slabe rezultate i velike poteškoće. Hristovi učenici koji imaju poslanje ne bi trebalo nikad da se pokolebaju, ako i većina ljudi potpuno odbaci njihovu vest.


Razvoj kroz odbacivanje

Videli smo šta je Jezekilju rečeno da uradi. Mogli bismo opisati Božje predskazanje: "Šaljem te ovom narodu koji te neće čuti, koji neće odgovoriti na tvoju poruku, i koji će te odbaciti. Pružiće ti ogroman otpor, ali ja ću ti uliti snagu". Međutim, Jezekilj je od Boga primio utešnu reč obećanja koja će dati podsticaj njegovom srcu. "I poslušali ili ne poslušali, jer su dom odmetnički, neka znaju da je prorok bio među njima" (Jezek. 2,5).

Danas ova reč predstavlja veliki poziv, jer su nam potrebni hrišćanski radnici koji će svojim životom pokazati da ih je Bog pozvao, da su muškarci i žene preko kojih sam Bog govori. Može se reći da su oni proroci koje je Gospod poslao. Čuli ih ljudi ili ne, prihvatili oni njihovu poruku ili ne, znaće da je prorok među njima.

Jezekilj je osećao da mu je potrebna hrabrost u situaciji u kakvoj je, jer je znao da oni neće prihvatiti poruku. Dva puta srećemo izraz ne boj se. U drugom poglavlju, šestom redu, Božja zapovest glasi: "I ti, sine čovečji, ne boj ih se niti se boj njihovih reči". I ponovo na kraju istog stiha on kaže: "Ne boj se njihovih reči i ne plaši se od njih što su dom odmetnički." Da bi naš rad u svedočanstvu za Gospoda Isusa bio efektivan, moramo savladati strah od naroda - ljudi. Često nas taj strah od naroda dovodi u nepriliku, naročito ako se nalazimo tamo gde će našu vest neizbežno prezreti.


Biblija za doručak

Kakvu je to poruku Bog saopštio Jezekilju? Sam prorok je dao slikovit prikaz načina na koji je primio reč Božju.

"Ali ti, sine čovečji, slušaj šta ću ti kazati, ne budi nepokoran kao taj dom nepokorni; otvori usta, i pojedi šta ću ti dati. I pogledah, a to ruka pružena k meni, i gle, u njoj savijena knjiga. I razvi je preda mnom, i beše ispisana iznutra i spolja, i beše u njoj napisan plač i naricanje i jaoh. I reče mi: Sine čovečji, pojedi šta je pred tobom, pojedi ovu knjigu, pa idi, govori domu Izrailjevom. I otvorih usta, i založi me onom knjigom." (Jezek. 2,8-10; Jezek. 3,1-2)

Gutanje Božje reči je prilično neobično, zar ne? Čudna je to zapovest koja mu kaže da pojede knjigu (svitak), a ne da je pročita. Šta se krije iza ovog simbolizma?

Gospod je poučavao Jezekilja, naglašavajući da poruka koju mu je dao treba da postane deo njega, da ga potpuno prožme, da postane deo njegovog bića. Ova slika gutanja svitka takođe se javlja u Jeremiji 15,16: "Kad se nađoše reči Tvoje, pojedoh ih, i reč Tvoja bi mi radost i veselje srcu mom, jer je ime Tvoje prizvano na me, Gospode Bože nad vojskama." I Jeremija i Jezekilj su znali kakvo je to ushićenje pretvoriti Božju reč u središnji deo svoga života. Kada govorimo u ime Gospoda Isusa, veoma je značajno da Njegova reč prodre do centra samog našeg unutrašnjeg bića kako bismo prenosili vest koja je prvo delovala u našim srcima, vest koji smo sami proživeli. Jedino na takav način naša vest ima pečat autoriteta. I svaki put kada je sa nekim podelimo, naša će vest biti sveža. Dakle, ako želimo da drugima zvučimo ubedljivo, vest mora poticati od Boga, i ona mora prvo progovoriti našim srcima, postati deo nas. Tek tada možemo uspešno sa njome uticati i na druge.


Slatko i gorko

Svitak koji je uručen Jezekilju beše ispisan sa obe strane. Beše potpuno ispunjen, bez ijednog praznog mesta gde bi Jezekilj mogao nešto dodati. Beše to nadahnuta reč Božja. Kad ju je prorok pročitao, uvideo je da je njena poruka tužna - osuda i opomena narodu. Takvu poruku nije bilo lako preneti. Kada je uzeo taj svitak i počeo da ga jede, primetio je: "... pojedoh je, i beše mi u ustima slatka kao med." (Jezek. 3,3).

Kada nam se Bog obraća, osećamo se počastvovani time što nas je on poslao. U početku osećamo radost što smo primili vest od Gospoda. Međutim, kasnije je Jezekilj počeo da shvata šta će sve biti uključeno u njegovu ulogu proroka. Bog mu je rekao na kakav će odgovor i prijem naići. On ne beše poslat narodu koji govori drugim jezikom. On nije kao misionar išao u stranu zemlju gde su ljudi imali drugačije običaje. Bog ga je poslao njegovom narodu. Međutim, upravo će mu se taj njegov narod snažno usprotiviti. Dok je razmatrao taj poziv, on je, mislim, počeo da se koleba. Kako je izgledalo da njegova odluka da posluša slabi, ponovila se vizija koju je imao u prvom poglavlju. Ta se ista vizija ponavlja po treći put na kraju trećeg poglavlja.

Bog je ponovo prikazao Jezekilju viziju svoje veličine i slave, podsećajući ga da je On na prestolju i da će ga poslati kao svog predstavnika. Tako je Jezekilj poslušao. U stihu 14. se navodi: "I duh me podiže i odnese i iđah žalostan od srdnje u duhu svom; ali ruka Gospodnja silna beše nada mnom." On je prvo uzeo knjigu i pojeo je; njen ukus beše sladak kao med. Sada vidimo da je gnevna srca. No, mislim da se nije žalio na Boga. Pretpostavljam da njegova ogorčenost beše kajanje zbog grešnosti njegovog naroda, pošto je video slavu i svetost Božju žestoko suprotstavljenu ljudskoj bezbožnosti. Uvideo je tragediju njihovog stava prema Bogu, njihove idolatrije, njihovog odbacivanja Božje ljubavi, njihovog odbijanja da poslušaju reč Božju. Toliko se poistovetio sa Bogom da je u dubini svoga srca osetio ogorčenost i teški jad.


Tačka sa koje nema povratka

Ipak, on se nije mogao vratiti, jer kaže: "... dođe onde nada me ruka Gospodnja". Neki drugi prevod to jasnije kaže: "... Duh me Jahvin čvrsto pritisnuo". Znači, Jezekilj je bio osetljiv prema delovanju Duha Božjeg na njegov život. Isti Duh koji je odveo Isusa u divljinu da ga đavo iskuša i koji je naterao Pavla da pođe u Jerusalim "opsednut Duhom", vodio je sada Jezekilja u "u Telaviv, koje stanovaše na reci Hevaru". Kada je stigao u taj centar izgnanika, sedeo je među njima sedam dana bez ijedne reči, potpuno omamljen.

Prvo što treba da uradimo kada ljudima svedočimo o našem Gospodu verovatno je da sedimo među njima, ništa ne govoreći - da slušamo, pokušamo da razumemo, da počnemo da ih prihvatamo i da čekamo kad će nam Bog reći da je pravo vreme da progovorimo. Tih sedam dana ćutanja, razmišljanja i pokušaja da razume ljude kojima beše poslat, predstavljali su za Jezekilja veoma značajan uvod u njegovu službu. "A posle sedam dana dođe mi reč Gospodnja govoreći: Sine čovečji, postavih te stražarem domu Izrailjevom, da slušaš reči iz mojih usta i opominješ ih od mene." (Jezek. 3,16-17). Reč Gospodnja dolaziće Jezekilju neprestano, ne samo jednom. Trebao je, da govori u ime Božje kad god bi čuo reč Gospodnju. To je ono što Bog smera sa svojom decom koja ga iskreno služe. Oni u poslušnosti govore reč Božju koja do njih dopire.


Stražaru, šta je sa bitkom?

Jezekilj je naročito odabran da bude Božji stražar. Izgleda da položaj stražara, tj. čuvara, tada bio veoma važan. No, danas na našu nesreću, ovaj položaj za nas nema neki veliki značaj.

Jezekilju je ta slika bila dobro poznata. Potpuno je razumeo svoje dužnosti Božjeg stražara koji upozorava ljude na nesreću koja se približava. Bio je određen da objasni razlog Božjeg suda.

"Kad kažem bezbožniku: Poginućeš, a ti ga ne opomeneš i ne govoriš mu da bi odvratio bezbožnika od bezbožnog puta njegovog, da bi ga sačuvao u životu, onaj će bezbožnik poginuti sa svog bezakonja; ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku. A kad ti opomeneš bezbožnika, a on se ne vrati od bezbožnosti svoje i sa zlog puta svog, on će poginuti s bezakonja svog, a ti ćeš sačuvati dušu svoju." (Jezek. 3,18-19)

Pod snažnim utiskom koji je poziv na njega ostavio, Jezekilj je izašao i još jednom mu beše prikazana slava Božja, koja ga natera da padne ničice pred Gospodom. Pošto Duh ponovo uđe u njega, on beše opet postavljen na noge i date su mu naročite upute kako da uspešno prenese vest.

U poglavljima koja slede, Jezekilj je upotrebio vizuelna sredstva da privuče pažnju naroda. Njegove grafičke ilustracije - na kojima je sam prorok bio vešt - zahtevali su ličnu disciplinu i požrtvovanje. Sam njegov način života - uključujući i strogi post, tj. dijetu - zahtevalo je jako puno požrtvovanosti. Propovedao je reč Božju ne samo rečima, već i delima. Jezekilj beše tako predan Bogu da je bio spreman da učini sve što mu Bog zapovedi, bilo kako to beše teško ili nezamislivo. Čak ga ni tuga ličnog života nije mogla pokolebati u izvršavanju zadatka kojeg mu je Bog poverio. Onog dana kada je umrla njegova žena - koja beše radost njegovih očiju - zatražio je da razgovara sa narodom. Njegovo odbijanje da posmatra jadikovke koje su bile običaj te kulture, beše deo Božje opomene koja se ticala suda koji će zadesiti neposlušnu decu Izraelovu.

Jezekilj ne bi nikad ostao tako nepokolebljiv i hrabar svedok da mu se nije prikazala vizija Božje moći i svetosti, i da nije bilo moći Duha koja ga je držala i održala. Danas više nego ikad i nama treba ovakva vizija Boga, da bi prvo mi a onda i ljudi u crkvi doživeli "promenu svesti". Bili ponovo pokrenuti da približavanje Bogu, da ponovo hodaju putem svetosti i predanja.