• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Vi ste so zemlji: ako so obljutavi, čime će se soliti? Ona već neće biti ni za što, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze." (Matej 5,13)

Nije nam poznato raspoloženje apostola Pavla kad je pisao kako je Trofima ostavio u Militu. Bilo bi bolje da ga je tamo ostavio zdrava, ali nije. Trofim je bio bolestan (2. Tim. 4,20) Da li je taj Trofim onaj isti saradnik koji je sa apostolom Pavlom bio na njegovom trećem misijskom putovanju (Dela 20,4)? Ne znamo. Apostol je bio napadnut i uhapšen zato što su Jerusalimljani posumnjali da je tog Trofima uveo u deo hrama gde je bio zabranjen pristup ljudima koji nisu Jevreji. Možda je to jedna ista ličnost, možda i nije. Ovog puta to i neće biti važno. Značajno je nešto drugo: apostol Pavle, čudotvorac i iscelitelj, nije ozdravio Trofima. Zašto? Zar Trofim nije imao vere? Zar apostol Pavle nije mogao ili nije hteo da ga isceli? Ne verujem ni jedno ni drugo.

Svoj pogled bih radije okrenuo prema Bogu. Obojica, to jest i Pavle i Trofim su bili njegove sluge. Drugim rečima: Gospod je odlučivao i o jednom i o drugom. Po Gospodnjoj volji Trofim je bio potreban u Militi, gradu južno od Efesa. (Milit je mesto u kome se apostol sastao sa sterešinama iz Efesa, kako nas to izveštava evanđelist Luka u Delima 20,16-38).

Koja je bila Trofimova služba u Militu? Šta je tamo mogao da uradi jedan bolestan čovek? U Svetom pismu ne nalazimo odgovore. Biće da se to nama tako čini na prvi pogled. Jedan odgovor se nameće sam po sebi. Pročitali smo ga u Evanđelju: svaki hrišćanin je dužan da bude so. To u osnovi znači da veran čovek treba da da ukus svetu oko sebe. Svet je bljutav, treba ga osoliti. So, se naime, kristališe kao pravilna kocka. Međutim, te kocke nisu uvek potpune i neokrnjene, ponekad su slepljene, ponekad razlomljene. To kod soli ne igra ulogu. Važno je da je so slana i da se rastvara bez ostatka, tj. da je čista. Tako je i sa hrišćaninom: telo može biti bolesno, načeto, oštećeno, i siromašno - ali čovek Božiji mora biti duhom, dušom i telom potpuno predan službi Hristovoj i potpuno svet, odn. čist u svemu. (Uostalom, ime Trofim znači "hranijiv". Zdrava hrana i čista hrana je jedina prava hrana).

Trofim nije bio izuzetak. Apostol Pavle je imao saradnika i saborca Epafrodita koji je jednom bio bolestan gotovo na smrt (Fil. 2,25-30), ali je na zadivljujući način učestvovao u delu Božijem "ne marivši za svoj život". Slično je i sa Timotejem. Šta više, za njega ne čitamo da je ozdravio, nego je neprestano morao da pazi na svoj oboleli želudac (1. Tim. 5,23). Timotej je uživao veliko poverenje kod apostola Pavla. Apostol ga je stoga ostavio u Efesu da se bori protiv naopakih i izopačenih učenja (1. Tim. 1,3-11). Kao što so stavljamo da se hrana ne ukvari tako je i ovaj hrišćanin štitio narod u Efesu da se ljudi ne otruju izvitoperenom duhovnošću lažnih učitelja.

Ako su ljudi oštećenog zdravlja toliko značili i delovali u Carstvu Božijem, onda se mi (poluzdravi i zdravi) moramo zastideti. Apostol piše za sve nas: "Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega" (Fil. 1,29).

Govoriti o soli znači govoriti o žrtvovanju sebe. Gospod Isus je odlučno upoznao svoje učenike. Govorio je kako je opasno ako neko priča da je njegov sledbenik a svojim bezbožnim životom odvraća ljude od Spasitelja i spasenja, te ih dovodi do razočaranja i očaja. Nasuprot takvom izopačavanju stoji nesebično žrtvovanje iskrenih vernika. U vezi sa tim Isus je rekao (Mk. 9,50): "Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti. Dobra je so: ali ako so postane neslana, čime će se soliti? Imajte soli u sebi i mir imajte među sobom."

Prema starozavetnom zakonu o žrtvama (3. Moj. 2,11-13), svaka žrtva je morala da se posoli, jer je to bila so saveza Božijeg - znak da taj savez ne sme da se pokvari, nego valja da traje. Pojava ognja i soli slikovito govori: Hristov sledbenik žrtvuje sebe potpuno i čisto. Potpuno - reč je o potpunoj predanosti i potpunom odsustvu koristoljublja. (Ne služimo mi Gospodu zato što smo dobili raj, nego zato što smo dobili Njega i što je On dobio nas). Čisto - počev od svakodnevne čistoće (lične, zajedničke i opšte) pa do svetosti i vrhunske nepropadljive duhovnosti.

Unutarnja snaga hrišćanske ličnosti preporađa svet. Ako te snage nema, hrišćanin je isto što i bljutava so. U Spasiteljevo vreme niko nije hteo neslanu so. Niko je neće ni danas. Ona nije ni za šta, pa ni za zimsko posipanje kolovoza. Hrišćani i hrišćanstvo su potrebni kao so. Ako u njima nema te unutarnje snage, oni gube: nema novih duša, nema prirasta, nema probuđenja.

Dobra je so - ako je slana. Dobra je crkva - ako ima silu u sebi. U čemu je sila jednog Hristovog sledbenika? Sila Hristovog sledbenika je u žrtvovanju sebe i u ličnoj svetosti.

Hrišćanstvo objavljuje žrtvu. Hrišćanin žrtvuje. On se odriče sebičnosti i svih želja koje su usmerene ka veličanju sebe. Dete Božije nije kao dete ovog sveta. Kad počne da stiče svest o sebi, beba ovog sveta misli da se svemir okreće oko nje. Njena shvatanja nisu uobličena niti ona misli mnogo i duboko. Ipak, beba je vešta da majku, bake, strine i tetke, dade i kume budi kad one najslađe spavaju. Ukoliko niko ne pokuša da je dotera u red, utoliko će ona drskije praviti nered. Često joj na taj njen maleni um pada da odbija hranu iako je gladna. Jednom rečju, dete ovog sveta voli da se oko njega okreće svet. Dođe li u međuvremenu druga beba, prva postaje ljubomorna, napadna, često nezgodna i zla. (Slatki naši mali, kako samo znaju da nam zagorčavaju život!).

Novorođeni hrišćanin nije takav. On je, takođe, u mnogo čemu nejak i neuobličen, ali on živi upravo zato što je u njemu umro onaj sebični čovek. U Božijem detetu uzrasta novi čovek, čovek ljubavi, spreman da se žrtvuje i da se posvećuje. Hrišćaninom vlada Gospod. Carstvo Božije nije daleko, Naprotiv, deca Božija ga ostvaruju. Svet nije bljutav - verni mu daju ukus. To nije melodramska i plitkoumna sladunjavost. Jadno je ono hrišćanstvo u kome je "sladčajši Isus", "sweet Spirit" i sl. Šećer je otrov. Setimo se da se uz žrtvu svespalnicu nije smeo prinositi med (bez obzira što je to bila i ostala vrlo zdrava hrana). Uz Hristovu žrtvu ne ide nikakva sladunjavost, nego je obavezna so. Hoćemo li da nam Gospod Isus bude prvosveštenik? Hoćemo li da iskusimo silu Njegove krvi? Onda moramo da budemo so.

Isto ovako treba misliti i u vezi sa Svetim Duhom. On nije tu da nas učini nekom uglednom manjinom: čudotvorcima i bukotvorcima. Njegov je zadatak nešto drugo: proslavljanje Hrista. Gospod Isus govori o Njemu (Jn. 16,13-14).

"A kad dođe On, Duh istine, uvešće vas u svu istinu; jer neće govoriti od sebe, nego će govoriti ono što čuje, i javiće vam ono što dolazi. On će mene proslaviti, jer će od mojega uzeti i javiće vam."

U dubini ovih reči leži potreba za solju. Sveti Duh objavljuje Hrista. Njim saznajemo celokupnu istinu. Ta istina je poruka o grehu, pokajanju, obraćenju - tj. o slavnom delu spasenja u Gospodu Isusu Hristu. Ko nastoji da živi u saglasnosti sa Svetim Duhom, taj treba da je usmeren ka proslavljanju Hrista. Pomenuto proslavljanje se ne sastoji u uzvicima "Slava Ti, Hriste!", "Hristos je Gospod!" i sl. Spasitelj traži nešto drugo, u skladu sa dobro poznatim rečima (Mt. 7,21-23):

"Neće svaki koji mi govori 'Gospode, Gospode' ući u Carstvo nebesko, nego onaj koji izvršava volju Oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: 'Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom zle duhove izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga činili?' I tada ću im javno kazati: 'Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje'".

Prorokovanje, izgon zlih duhova, čudesa - nije li to sve delo Duha Svetoga? Jeste, ali samo ako se živi po volji Božijoj. Umesto proročkog nadahnuća, isterivanja đavola i čudesa, Spasitelj zahteva život žrtvovanja i svetosti. Ne treba se tu izgovarati na neki slobodan izbor. Slobodan izbor je: hoću li ići za Hristom ili ne, a ako sam već odlučio da idem za Njim, onda moram da budem dosledan ili ću biti oteran.

Trenutno neću ulaziti u pitanje otpadništva. Ima tu podeljenih mišljenja i - nažalost - potpuno oprečnih. Zadržaću se na onom jezivom određenju našeg Spasitelja: "Ona (so) već neće biti ni za što, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze". Ove se činjenice ne mogu izbeći: so može postati beskorisna zbog bljutavosti, so će se izbaciti napolje i beskorisna so će se izgaziti. O ovim činjenicama moram da govorim, jer su one sastavni deo Hristove poruke: ako so padne na živu ranu, peći će i boleće. Pošten propovednik mora da saopšti i ovaj deo istine.

Gorko je saznanje da so može da obljutavi i postane beskorisna. Ona je i dalje so, ali je izgubila svoj ukus i nije ni za šta. Hrišćanin koji se ne odrekne sebičnosti prestaje da bude hrišćanin. Spasitelj govori svima (Lk. 9,23): "Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide."

Nema li krsta, nema ni hrišćanina. Nema li hrišćanina, nema ni sile, ni novih obraćenja, ni žive crkve, ni pravog uticaja na bližnje. So je izgubila ukus i nema razloga da postoji kao so. Hrišćanin koji izgubi požrtvovanost i svetost takođe nema razloga da postoji kao hrišćanin. Zato će biti izbačen. Nije pri tom reč o isključenju iz crkve (iako bi i to trebalo sprovoditi u delo tamo gde je potrebno). Reč je o teškoj kazni koju izriče i sprovodi sam Bog.

Spasitelj govori o gaženju soli. Ne možemo a da to ne primetimo i u životu crkve i u životu pojedinih članova. Gde su danas mnoge maloazijske crkve što su ih osnovali sami apostoli? Kako su nestale? Zašto su u nekim takozvanim hrišćanskim zemljama crkve potpuno prazne? Kako to da se neverovanje najpre zacarilo u zemljama čiji su se predstavnici stalno hvalili svojom izuzetnom vernošću staro-hrišćanskom predanju? Otkuda to da su oni koji su sve druge osuđivali za krivoverje sami tako brzo ostavili svoje hrišćanstvo? Nije li to, u neku ruku, gaženje neslane soli?

Mnogo smo učili istoriju. Pustimo da istorija nečemu nauči nas. Bog drži svoju reč. On ispunjava svoja obećanja. Ispunjava obećanja o blagoslovima, ali ispunjava i obećanja o prokletstvu. Gde ćeš se naći ti? Gde će se naći zajednica vernih? Hoćemo li biti dovoljno nesebični, požrtvovani, pošteni i sveti? Ili ćemo biti sebični, bez sluha za potrebe crkve, za potrebe bližnjih, za potrebe evanđelja?

Soli, o soli apostolska, soli mučenička, soli hrišćanska, gde je tvoj ukus?