• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Kako razviti osećaj za ono što je dobro a šta pogrešno?

Savest je kao nadglednik ili alarm koji Bog koristi kako bi nam ukazao na nešto što je zlo ili pogrešno. Svako ima savest, ali kada govorimo o prepoznavanju onoga što je dobro ili loše, različite savesti mogu doći do različitih zaključaka. Nekad se alarm ne oglasi kada bi trebalo; a ponekad to bude i lažni alarm.

Bog nas je stvorio sa savešću, sa unutrašnjim osećanjem za dobro ili loše. Setite se, Adam i Eva su imali grižu savesti i skrili su se od Boga nakon što su zgrešili. Savest je poput Božjeg zakona koji je zapisan u ljudskom srcu, ona je unutrašnji glas koji nas optužuje kada nismo u pravu; ili nas brani kada smo u pravu (Rim. 2:15). Ako obraćamo pažnju na ova upozorenja imaćemo čistu savest; ako ih zanemarimo imaćemo grižu savesti (1. Tim. 1:5; Jev. 10:22) tj. uznemirenu savest.

Međutim, savest je povezana s našim umom. Ono čime hranimo naš um u pogledu onoga što je dobro ili loše na kraju će uticati na krajnji način zaključivanja naše savesti. Ona je kao računar u smislu da može dati ispravni odgovor samo ako su joj date ispravne informacije. Ako naša savest ispravno deluje onda ćemo biti svesni naših greha kao što su bili i Adam i Eva.

Obzirom da naša savest može ne delovati kada bi trebalo a može i lažno alarmirati, ona nije savršeni vodič onome što je dobro ili zlo. Moramo prihvatiti činjenicu da naša savest može biti u zabludi, biti zavedena, i moramo prepoznati da je Bog krajnji Sudija o tome što je dobro ili loše (1. Kor. 4:4). Biblija govori o tri vrste savesti: loše, iskvarene i čiste.


Loša savest

Obzirom da smo svi zgrešili i nismo dostigli Božji standard, svi bi trebalo da imamo lošu savest s vremena na vreme (Rim. 3:23 ). Razmislite o ova tri primera iz Biblije. Prvo, kada je Isus pitao one koji su optužili ženu koja je bila uhvaćena u preljubi, je li iko od njih bio "bez greha" (Jn. 8:7), On im je ukazao na njihov vlastiti greh i oni su otišli.

Drugo, nakon što se Petar po treći put odrekao Isusa, on se slomio i plakao jer se prisetio Isusovih reči: "Dok petao dvaput ne zapeva odreći ćeš me se triput." (Mk. 14:72). Imajući lošu savest, on je to priznao, i bio je obnovljen, te ga je nakon toga Gospod silno koristio u ranoj Crkvi.

Treće, nakon što je Juda izdao Isusa, njega je ispunila krivica, vratio je novac koji mu je bio plaćen, i ubio se (Mt. 27:3-5). U svakom ovom slučaju alarm se oglasio upravo kada je trebalo, i pokazalo se da ljudi mogu različito odgovoriti kada nisu u pravu, na pozitivan ili negativan način. Oni ili pravilno reaguju na alarm ili ga pokušaju izbeći.


Iskvarena savest

Ako uveče navijemo budilnik da nam zvoni, ali ujutru na njega ne obraćamo pažnju, nakon određenog vremena više ga nećemo ni čuti. Na isti način, ako nastavimo ignorisati našu savest, ona nam više neće koristiti. Zbog toga su mnogi ljudi postali neosetljivi prema grehu. Njihova je savest opisana kao ili "otupela savest" ili kao "okaljana" (1.Tim. 4:2; Tit 1:15). Ove dve ilustracije govore o tome kako smo otupeli i okaljani, ili zagađeni i zaraženi. Ovo je jedan od razloga zašto je nekad tako teško evangelizirati, zašto je odrasle osobe tako teško ubediti u vlastitu grešnost.


Čista savest

Biblija kaže da Hristova smrt može promeniti lošu savest u čistu savest (Jev. 9:14). Ova vrsta savesti takođe se naziva dobrom ili čistom savesti. U ovom slučaju, budilnik je navijen i spreman da zazvoni u pravo vreme, i mi ćemo reagovati na njega. Prvi korak do čiste savesti jeste postati hrišćanin, ili dobiti "opranu" savest.

Sveti Duh može koristiti našu savest kako bi nas kroz nju presvedočio o učinjenom grehu (Jn. 16:8). Istina evanđelja unosi svetlost u našu savest i čini da se osetimo krivim zbog greha, a to je prvi stadijum obraćenja. Na primer, kada je Petar govorio na Dan Pedesetnice, ljudi su bili "potreseni u srcu" i pitali su: "što nam je činiti?" Petar je odgovorio: "Obratite se... za oproštenje svojih greha" (Dela 2:37-38). Vernici su očišćeni od loše savesti kako bi mogli služiti živoga Boga (Jev. 9:14; Jev. 10:22).

Spasenje nas oslobađa Božije osude (Rim. 8:1). Ali ako ne održavamo našu savest čistom, to će se pokazati u našem svakodnevnom životu i odraziće se na naše druženje s Bogom i na naš molitveni život. Nećemo moći uživati u Božjem prisustvu ako imamo lošu savest - jednako kao što se ne osećamo udobno u društvu naših roditelja kada imamo lošu savest. Kada imamo lošu savest to će se takođe odraziti na našu veru i ljubav. Kao što je dobra savest povezana s čvrstom verom, loša savest vodi do slabe vere (1. Tim. 1:5; 1. Tim. 1:19). Kao što je ljubav rezultat dobre savesti, tako ona nestaje kada imamo lošu savest. To takođe može uticati na našu želju za čitanjem Biblije. Kao što loša savest može uticati na gubitak apetita za prirodnom hranom, takođe može umanjiti naš apetit za duhovnom hranom.


Voditi računa o svojoj savesti

Upravo kao što budilnik treba naše održavanje i pravilno nameštanje - da bi ispravno i tačno radio, tako i mi moramo voditi računa o svojoj savesti, da bi i ona mogla ispravno funkcionisati. Ono što moramo raditi kako bi nam savest bila osnažena i podešena jeste priznati greh: "Ako priznajemo svoje grehe... On će nam oprostiti..." (1. Jn. 1:9). On je obećao da će kroz Hristovu smrt "očistiti našu savest od mrtvih dela" (Jev. 9:14). Ali nije dovoljno samo priznati; moramo takođe promeniti i naše ponašanje (Jak. 1:22). Isto tako, moramo prestati raditi ono što ne bi smo trebali raditi. To se zove pokajanje, što znači, da trebamo početi živeti po Božjim uverenjima (Rim. 14:5; Rim. 14:14; Rim. 14:23).

Moramo izvežbati našu savest da bi bila snažna. Za to treba vremena isto tako kao što treba vremena uvežbavati decu za zrele osobe. Oni koji su sazreli izvežbali su svoja čula "da razlikuju dobro od zla" (Jev. 5:14). Savest koja je iskvarena grešnom naravi mora biti transformisana (Rim. 12:2).

Pavle je rekao, "Zato se trudim imati čistu savest svagda pred Bogom i pred ljudima" (Dela 24:16). Ispovedajući se jedni drugima i moleći se jedni za druge, efektivni su načini za međusobno održavanje čiste savesti (Jak. 5:16). Održavati čistu savest u našim brakovima, porodicama i lokalnim crkvama, i s našim komšijama, prijateljima i poslovnim partnerima je vrlo važno.

Što više istine shvatimo o Božjoj volji, to je više naša savest prosvetljena. To ne znači da se neophodno moramo osećati krivima za sve više i više toga, jer ponekada osećamo krivicu i kada to ne bi smo trebali. Setite se lažne uzbune. Pavle se osvrtao na vernike koji su se osećali krivima bez dobrog razloga kao na one koji imaju "slabu" savest (1. Kor. 8:7-8). Na one koji su bili slobodni od lažnog osećanja krivice on se osvrtao kao na one koji imaju "jaku" savest. Oni su bili zreliji, kao đakoni koji "moraju čuvati otajstvo vere u čistoj savesti" (1. Tim. 3:9). Vrlo je važno biti ispunjen "poznavanjem Božje volje, u svakoj mudrosti i duhovnoj razboritosti" (Kol. 1:9). Mi imamo Bibliju i Svetog Duha koji nas vode prema ovakvoj zrelosti (Jn. 16:13).


Različite savesti

Kako se odnosimo prema drugim vernicima kada njihovo ponašanje nije po našim standardima? Šta radimo kada vidimo vernika da radi stvari za koje mi mislimo da nisu prihvatljive? Na koji način reagujemo kada nas ljudi prisiljavaju prihvatiti njihova ubeđenja?

Biblija pravi razliku između onoga što je bitno i onoga što nije bitno u hrišćanskoj veri. Bitne ili temeljne stvari jesu one o kojima bi se svi vernici morali složiti. Postoje testovi koje Biblija daje kako možemo prepoznati lažne učitelje i lažne ideje o stvarima kao: osoba i delo Hrista; Evanđelje koje glasi: "milošću... kroz veru... a ne kroz dela" (Ef. 2:8-9); i nadahnuće i autoritet Biblije kao Božijeg otkrivenja.

Pored takvih temeljnih istina, postoje mnoge druge stvari u Bibliji koje nisu toliko jasne, i ne mogu se lako razumeti. U takvim slučajevima moramo dozvoliti mogućnost različitih mišljenja. To uključuje "ne osuđivati mišljenja" (Rim. 14:1), gde Biblija dozvoljava da budemo različitih mišljenja. Ovo je prikazano u Rimljanima 14 sa dva primera.

Prvo se odnosi na jedenje mesa: "Jedan naime veruje da sme sve jesti, a onaj koji je slab jede samo povrće" (Rim. 14:2). U vreme kada je poslanica Rimljanima bila napisana, situacija među vernicima paganskog porekla (oni koji nemaju jevrejsko poreklo) bila je dosta interesantna. Mnogi od njih učestvovali su u paganskim verskim obredima koji su uključivali žrtvovanje životinja paganskim bogovima, ili idolopoklonstvo. Životinje koje su bile žrtvovane obično bi bile prodavane na otvorenim pijacama.

Znači za one koji su bili spašeni od ovih običaja postavilo se pitanje bi li oni ili ne, smeli jesti meso koje je bilo žrtvovano ovim idolima. Jedući to meso, jesu li oni imali učešće u paganskim idolopoklonstvima? Ovo je za mnoge bilo teško pitanje. I stoga što nisu želeli učestvovati u prakticiranju idolopoklonstva, mnogi su nejevrejski hrišćani postali vegetarijanci. Samo su se na takav način mogli zaštiti od jedenja mesa koje je bilo žrtvovano idolima.

Pavle je rekao da je slab vernik jeo samo povrće, a vera jakog vernika dozvoljavala mu je da jede to meso jer je razumeo da idoli kojima je meso bilo ponuđeno nisu uopšte bogovi - nego samo komadi drveta, kamenja ili metala. Stoga, ukoliko su jeli meso sa takvim razumevanjem, oni nisu učestvovali u idolopoklonstvu.

Drugi primer se odnosi na slavljenje određenih dana kao da su sveti: "Jer jedan razlikuje dan od dana; a drugi smatra sve dane jednakim" (Rim. 14:5). Oni koji su bili oslobođeni od jevrejske tradicije držanja Subote i praznika, i bili su skloni preuveličavanju tih običaja. Međutim, drugi koji nisu dolazili iz takvih sredina osećali su da je svaki dan bio Dan Gospodnji, i ni jedan dan nije bio "bolji ili svetiji" od drugoga. To je stvaralo probleme u ranoj crkvi. Kako mogu vernici živeti u zajedništvu a da se ne slažu u svakom detalju? Kako danas da se odnosimo prema ostalim vernicima čije se mišljenje razlikuje od našeg?


Uputstva za zajednički život

Oni stihovi iz Biblije koji nas uče principima kako treba živeti zajedno u harmoniji i ljubavi prema drugim vernicima često zahtevaju umešanost savesti. Jasno je da su oni važni, jer ima bezbroj stihova o tome u Novom zavetu.

Jedan od tih principa jeste da moramo prihvatiti jedni druge: "Slaboga u veri primajte lepo, ali ne osuđujte mišljenja" (Rim. 14:1). Hrišćanin treba prihvatiti druge vernike bez da osuđuje sva mišljenja koja oni imaju. Moramo prihvatiti da imamo različita mišljenja, jer to ne mora značiti različitu veru, nego veru koja je slabija.

Drugi princip je poštovati tuđu savest - bez obzira na to da li je ona mnogo stroža i savesnija ili je tolerantnija i jednostavnija od naše (Rim. 14:3). Drugim rečima, moramo dozvoliti da drugi iskreni vernici koji traže Hristov um donose različite zaključke. I nadalje, to moramo učiniti bez kritika, prezira, ili osude (Rim. 14:10). Ne bi smo smeli omalovažavati druge (Rim. 14:13). Treba odgovoriti ljubavlju a ne kritikom. Setite se, Bog ih je prihvatio i zato moramo i mi. On je taj koji će suditi ove stvari, a ne mi.

Treći je princip ne dozvoliti da savest drugoga pregazi našu (Rim. 14:16), te da mi ne silimo druge da prihvate našu (Rim. 14:22). Možemo podeliti naša mišljenja, ali je vrlo važno dozvoliti drugima da rastu i prihvatiti mogućnost da smo možda mi ti koji grešimo (u zabludi).

Poslenji princip jeste to da moramo biti pažljivi kako naše ponašanje ne bi prouzrokovalo pad drugih i navelo ih na greh jer ne bi živeli po svojoj savesti (Rim. 14:20-21; 1. Kor. 8:13). Nemojte dozvoliti da stvari o kojima raspravljate unište Božije delo. Pavle je rekao, "Ne budite na sablazan ni Jevrejima ni Grcima, ni Crkvi Božjoj, kao što i ja u svemu svima ugađam, ne tražeći svoje koristi, nego korist mnogih, da se spasu" (1. Kor. 10:32-33).


Popraviti alarm!

Budimo kao Pavle i težimo tome da nam savest uvek bude čista i pred Bogom i pred ljudima, tako da se uvek oglasi u pravo zlo vreme i da u dobro vreme ostane tiha.

Ako imamo lošu savest, onda bi trebalo odgovoriti na način kako je to i Petar učinio, on je priznao svoj greh te je njegov odnos sa Bogom bio obnovljen (Mk. 14:67-71; Jn. 21:15). Ukoliko ovo ne učinimo, naš unutrašnji alarm neće biti u stanju prepoznati naš(e) greh(e), pokazivati nam da nam treba pokajanje i sačuvati nas u ispravnom odnosu sa Bogom.

Isto tako, nastojmo postati zreliji uvežbavajući našu savest kako bi postala jaka, kroz bolje poznanje Božje savršene volje. Oni koji su legalisti, imaju savest koja je strožija od Biblije; oni koji su liberalniji imaju savest koja je slobodnija od Biblije. No, u Božjim očima obe su slabe!

Dozvoljavamo li Svetom Duhu da stalno koristi Reč Božju kako bi razvio, izvežbao i osnažio našu savest tako da smo uvek spremni razlikovati dobro od lošeg - te i živeti po tome?