• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

1. poglavlje
PRIORITETI PASTIRA: Reč i molitva

"A u te dane, kada je učenika sve više bivalo Jelinisti [Grci] podigoše viku na Jevreje domoroce, zato što su njihove udovice bile zapostavljene prilikom svakodnevnog deljenja pomoći. Tada Dvanaestorica sazvaše sve učenike i rekoše: ne priliči da mi zapostavimo reč Bož.u i da služimo oko trpeza. Stoga gledajte, braćo, da nađete sedam osvedočenih ljudi iz svoje sredine, pune Duha i mudrosti, kojima ćemo poveriti ovu dužnost; mi ćemo se i dalje posvetiti molitvi i propovedničkoj službi. I svide se ova reč svemu narodu, pa izabraše Stefana, čoveka puna vere i Duha Svetoga, zatim Filipa, Prohora, Nikanora, Timona, Parmena i Nikolu proselita iz Antioh.e. Njih postaviše pred apostole, koji se pomoliše Bogu i položiše ruke na njih." (Dela 6,1-6)

U pogledu crkvenih vođa, Dela apostolska 6. poglavlje su jedan od najznačajnijih odeljaka u Novom zavetu i treba da se svrstaju paralelno s Pavlovom porukom Efeskim starešinama (Dela 20,17-38) u pogledu značaja crkvenih vođa. Crkveni pastiri treba da pročitaju Dela 6 svakih šest meseci, jer su puna istine i snažna su pouka o crkvenim vođama i duhovnim prioritetima. Tu se naglašava da centralno mesto zauzima Reč Božija i staranje za siromašne. Ovo poglavlje sadrži razlog sukoba i rešenje problema, karakter vođa, finansije, molitve, evangelizaciju, ljubav, poniznost i zajedništvo. Ovaj odeljak se takođe direktno odnosi na đakone.

U cilju razumevanja uloge novozavetnih đakona, moramo na prvom mestu da razumemo ulogu pastira u crkvi. U oba slučaja gde se reč đakon pojavljuje, ona se pojavljuje u tesnoj vezi s pastirima crkve (vidi Filipljanima 1,1; 1. Timoteju 3,8-13). U Delima 6, gde se zapravo ne pojavljuje reč đakon, objašnjena nam je služba đakona i razlog zbog kojeg je uspostavljena. Ova služba je uspostavljena iz dva razloga: da oslobodi pastire kako bi svoje vreme i pažnju mogli prevashodno da posvete Reči i molitvi, i da zvanično obezbede određenu pomoć za potrebe vernika koji se nalaze u potrebi.

Sami apostoli su se snažno zalagali da se pastiri oslobode mnogih dužnosti vezanih za svakodnevne potrebe zajednice (Dela 6,2-4). U Delima 6,2 apostoli kažu: "Ne priliči da mi zapostavimo reč Božiju i da služimo oko trpeza". Zatim u Delima 6,4 oni nastavljaju: "Mi ćemo se i dalje posvetiti molitvi i propovedničkoj službi".

Pogledajmo pažljivo ove važne odeljke Pisma koji se odnose na temu našeg proučavanja. U ovom poglavlju, videćemo koji su prioriteti pastira kako bismo razumeli ulogu novozavetnih đakona.

U sledećem poglavlju, proučićemo zadatak koji je dat Sedmorici čiji je izbor označio početak đakonske službe. Ovo poglavlje završićemo odbranom Dela 6 kao početkom đakonske službe u Novom zavetu.

SUKOB OKO SIROMAŠNIH

"A u te dane, kada je učenika sve više bivalo Jelinisti [Grci] podigoše viku na Jevreje domoroce, zato što su njihove udovice bile zapostavljene prilikom svakodnevnog deljenja pomoći." (Dela 6,1)

Apostoli su uspostavili prvo zvanično telo koje je vodilo hrišćansku zajednicu. Dvanaestorica, kako ih evanđelista Luka naziva, bili su crkveno telo koje je nadgledalo i vodilo Crkvu.

Oni su bili odgovorni ne samo za poučavanje i nadgledanje pastirske službe u zajednicama, već i za prikupljanje i raspodelu crkvene pomoći (Dela 4,32-37). Ova odgovornost im je ubrzo postala teško breme.

Crkva u Jerusalimu je brzo rasla. Naravno, ovaj rast je bio dobar. Duh Božiji je moćno delovao u Jerusalimu i mnogi ljudi su prešli u hrišćanstvo. Crkva nije rasla samo brojčano već i u socijalnim potrebama. Veliki broj jelinističkih Jevreja je počeo da se pridružuje sledbenicima Isusa iz Nazareta. Jelinistički Jevreji su bili Jevreji čiji je maternji jezik bio grčki, i koji su se preselili u Jerusalim iz drugih zemalja. Oni su često nailazili na kulturološke i ideološke barijere kod palestinskih Jevreja koji su govorili aramejskim jezikom. Zbog ovih razlika, jelinistički Jevreji su prirodno oformili odvojenu socijalnu grupu. Ovo je kod konzervativnih "Jevreja starosedelaca", onih koji su od rođenja govorili aramejskim stvorilo određeno podozrenje.

Uprkos širokogrudom hrišćanskom stavu prema pomaganju onih koji su u potrebi, pojavio se problem između ove dve grupe vernika - Jelinista i Jevreja "starosedelaca". Kada se delila pomoć, jelinističke udovice su bile stavljene u zapećak. Jevrejski hrišćani, koji su bili dominantnija grupa, kontrolisali su podelu pomoći tako da su se jelinistički vernici bunili protiv njih.

Ovde je prvi test bratske ljubavi u zajednici. Mogu li hrišćani da prevaziđu svoje kulturološke i ostale razlike? Da li hrišćanska ljubav može da nadvlada vekovne kulturološke i socijalne predrasude, ili će ponos i strah prouzrokovati podvojenost, kao što se obično dešava? Da li će Božiji Sveti Duh biti nadvladan njihovim sukobom? Kakvo će biti njihovo hrišćansko svedočanstvo? Nešto se moralo učiniti da ne bi došlo do podele crkve.

APOSTOLI PREDUZIMAJU AKCIJU

"Tada Dvanaestorica sazvaše sve učenike i rekoše: ne priliči da mi zapostavimo reč Božiju i da služimo oko trpeza. Stoga gledajte, braćo, da nađete sedam osvedočenih ljudi iz svoje sredine, pune Duha i mudrosti, kojima ćemo poveriti ovu dužnost; mi ćemo se i dalje posvetiti molitvi i propovedničkoj službi." (Dela 6,2-4)

Dobar vođa mora uvek da pokaže sposobnost da se znalački suprotstavi problematičnim pitanjima i bude autoritativan. U stvari, problemi koji dovode do sukoba su najveći deo odgovornosti koji imaju vođe. Zaplašene vođe, koji odbijaju da se suprotstave nastalim problemima, su u prošlosti demoralisali mnoge crkve i organizacije. Bežanje od problema samo stvara još veće probleme. U ovoj situaciji, u kojoj se našla crkva u Jerusalimu, apostoli su upotrebili svoj autoritet i znanje. Njihovo delovanje je sprečilo potencijalne nevolje i stvorilo bolje okruženje za delovanje.

Okupivši zajednicu, apostoli su prvo izrazili svoje nezadovoljstvo situacijom. Oni počinju rečima: "Ne priliči da mi zapostavimo reč Božiju i da služimo oko trpeza." Ovo ne znači da apostoli nisu želeli da vode brigu o udovicama, niti da su želeli da kažu kako su oni isuviše važni da bi se time bavili. Ne, to zaista nije bila njihova namera! Gospod Isus ih je naučio da budu puni milosrđa i da imaju razumevanje. Tokom tri godine, svakodnevno su posmatrali Isusov život i gledali kako pokazuje Svoje razumevanje za one koji su bili u potrebi. Od prvog dana nakon Duhova (Pentekosta), apostoli su radosno opsluživali siromašne i bolesne (Dela 4,34-37; Dela 5,16). Ali, briga o siromasima i bolesnima nije bio primarni zadatak koji im je Bog dao. Naprotiv, briga o ljudima u potrebi je mogla da ih udalji od njihove primarne dužnosti - od propovedanja Hristovog krsta.

Apostoli nisu imali nikakve sumnje u vezi njihovog poziva. Oni to naglašavaju rečima: "Ne priliči da mi zapostavimo reč Božiju".

Apostoli po ovom pitanju imaju jak osećaj odgovornosti. Oni znaju da nije pravo da zapostave propovedanje Reči kako bi služili udovice. Iako je briga za udovice važna, apostoli su znali da ne smeju da dozvole da ih ova služba odvoji od propovedanja i poučavanja Reči živoga Boga. To bi bilo pogrešno.

Mi svi znamo da nam je za život potrebna hrana. To je razlog zašto trošimo toliko snage kako bismo obezbedili hranu za sebe. Ipak, najveći broj ljudi nije svestan da im je neophodna i Reč Božija ukoliko žele da žive. U Starom zavetu, Mojsije je poručio Izraelu: "I mučio te je [Bog], i glađu te morio; ali te je opet hranio manom, za koju ti nisu znali ni oci tvoji, da bi ti pokazao da čovek ne živi o samom hlebu nego o svemu što izlazi iz usta Gospodnjih" (5. Mojsijeva 8,3). Naš Gospod je rekao: "Stičite ne propadljivo jelo, nego jelo koje ostaje za večni život, koje će vam Sin čovečiji dati; jer je njega potvrdio Bog Otac" (Jovan 6,27).

Istina je da ljudi ne mogu da žive bez Božije reči. Oni ne mogu da iskuse život kakav je Bog želeo za njih sve dok ne počnu da veruju u spasonosnu poruku Isusa Hrista. Izgubljenoj Adamovoj deci ništa ne može da bude važnije od Božije spasonosne poruke. Zbog toga je imperativ da pastiri Božjeg stada ne zapostavljaju Reč.

Štaviše, lokalna crkva ne može da sazri ili da se zaštiti od dušmana - lažnih učitelja - bez Njegove Reči, hleba Božijeg. Stoga bi za apostole bio neopisiv gubitak ako bi zapostavili propovedanje Božije Reči. Zapostavljanje propovedanja Reči Božije dovelo bi do uništenja crkve u Jerusalimu i svet ne bi mogao da čuje najznačajniju poruku koja im je bila namenjena.

Potreba da poučavaju Reč Božiju odnosi se na pastire svih vremena. Džon Oven (John Owen 1616-1683), vodeći puritanski komentator, prepoznao je značaj ovih principa: "Ista ta briga je još uvek zapovest za pastire i starešine crkava, sve dok njihova služba pomoći ne dođe u sukob s principima rada i dužnosti; zato oni koji to ispravno shvataju mogu da uštede svoje vreme i snagu (kurziv dodat).

Pastiri crkava koje su otkupljene Hristovom krvlju moraju da budu sigurni, da kao i apostoli, s istim uverenjem kažu: "Ne priliči da mi zapostavimo reč Božiju i da služimo oko trpeza".

USREDSREĐIVANJE NA PRAVE PRIORITETE

Posle njihovog izrazitog naglašavanja da nije pravo da zapostave poučavanje Reči Božije, apostoli su čitavoj crkvi naglasili šta je pretežno: "Mi ćemo se i dalje posvetiti molitvi i propovedničkoj službi" (Dela 6,4). Ričard Longeneker (Richard N. Longenecker) u Ekspozitorskom biblijskom komentaru (The Expositor's Bible Commentary), kaže da reč "posvetiti" podrazumeva "postojan i svrsishodan, ispravan i pouzdan pravac akcije." Apostoli su bili na pravom putu: oni su postojano i svrsishodno predali sebe molitvi i propovedanju Reči.

Osvedočen sam da su Dela 6,4 jedan od najvažnijih stihova Novoga zaveta namenjenih crkvenim pastirima, tu se iskazuju osnovni prioriteti za sve crkvene pastire: molitva i propovedanje Reči. Crkvenim pastirima je veoma lako da skrenu na sporedan kolosek.

Previše stvari im oduzima vreme i snagu; uvek ima puno ljudi kojima je potreban savet, crkveni programi zahtevaju administraciju, treba prisustvovati sastancima... Zato pastiri nemaju puno vremena za molitvu, proučavanje Svetoga pisma i poučavanje Reči Božije. Jedan pastir neke male crkve mi je rekao da od ponedeljka do četvrtka obavlja administrativne dužnosti, što mu ostavlja samo petak i deo subote za pripremu poruke iz Reči Božije. Moj odgovor je bio da sam ga podstakao da čita Dela 6 i da promeni svoje prioritete.

Moramo da razumemo da su pravi prioriteti crkvenih vođa uvek pod udarom. Uvek će biti toliko toga što treba uraditi. 'Preopterećenost' uništava živote mnogih Božijih slugu i crkava. Robert i Julija Banks, vodeći australijski bračni par koji je uključen u kućni crkveni pokret pišu: "Kult posla i aktivnosti koji je toliko inficirao današnje hrišćane je najveća barijera da crkva postane ono što treba da bude." Veliki broj crkvenih pastira mora radikalno da insistira na rasporedu koji u prvi plan stavlja duhovne prioritete molitve i služenje iz Reči Božije. Đakoni crkava, takođe, treba da ustanove svoje prioritete, prvenstveno u svojim glavama. To je ono što su apostoli učinili u svojoj izjavi zajednici.

Molitva

Dela 6,1-4 se mogu još nazvati i pričom o uspehu, jer su apostoli pokazali lekciju koju ih je Isus naučio. Šta im je dalo pravo da s toliko samouverenosti poređaju svoje prioritete? Bili su sa Isusom. Oni su videli Njegov život i službu kao čoveka molitve i Reči (Marko 1,35-39). Poput svog Gospoda, i oni su bili ljudi molitve. Molitva je postala pretežniji deo njihove službe. Oni nisu gradili brodove za ribarsku industriju Galileje; oni su gradili Božije ljude. Bili su uključeni u duhovnu borbu za duše muškaraca i žena. Stoga je molitva bila jedna od njihovih osnovnih dužnosti.

Pastiri Božijeg stada mora da razumeju da je molitva pastirski posao, i da zahteva vreme i snagu. Hadson Tejlor (Hudson Taylor) osnivač Kineske unutrašnje misije (China Inland Mission) je jednom primetio: "Ne budite toliko zaposleni Hristovim poslom (ili bilo čime drugim) da nemate više snage za molitvu. Prava molitva zahteva snagu". Vilijam Keri (William Carey), otac savremene misije i misionar u Indiji, poznat je po rečima: "Molitva je moj pravi posao! Popravka cipela je sporedan posao, koji mi samo pomaže da platim račune". Molitva je zaista glavni posao crkvenih pastira. Dobro je da pastiri uvek imaju na umu reči apostola Jakova: "Mnogo može delotvorna molitva pravednika" (Jakov 5,16).

Mnogo se toga može reći o nužnoj ulozi koju molitva igra u pastirskoj službi, ali prostor nam to ne dozvoljava. Zbog toga ću završiti žestokim izazovom i savetom Pola E. Bilhajmera (Paul E. Billheimer) u njegovoj nadahnutoj knjizi Određeni za tron (Destined for the Throne):

"Crkva bez pametnog, dobro organizovanog i sistematskog molitvenog programa jednostavno radi poput religijskog guseničara... Bilo koji crkveni program, bez obzira koliko je impresivan, ukoliko nije potpomognut adekvatnim molitvenim programom, malo je više od crkvenog guseničara, koji čini malo ili čak ništa da uništi sotonino carstvo..."

"Da li neko misli da se duše mogu izbaviti iz sotoninih kandži ljudskim razmišljanjima, hipnotičkom silom ljudske snage, šarmom ljudskog magnetizma, elokvencijom, artikulacijom ili tehnikom magije Medison Avenije? Sve ove darove Bog može da koristi, ali oni definitivno nemaju sile da sami izbave nijednu jedinu dušu iz carstva greha."

Reč

Pored molitve, prioritet pastira je i propovedanje Reči - evangelizacija i poučavanje vernika. Molitva i Reč moraju uvek da idu zajedno. Naš Gospod je bio silan čovek molitve i Reči. E. M. Baunds (E. M. Bounds), pisac mnogih knjiga o molitvi, upozorava na duhovne slabosti pastira koji se ne mole dovoljno: "Današnji ljudi su slabi u molitvi. Ponos učenja se suprotstavlja našoj poniznoj zavisnosti o molitvi... Svaki propovednik koji ne učini da molitva postane glavni činilac u njegovom životu i službi je slaba karika u Božijem poslu".

Kroz celi Novi zavet imamo svedočanstvo o tome koje su prioritete imali Hristos i Njegovi učenici dok su propovedali i poučavali Reč Božiju. U Marku 3,14 čitamo: "I postavi Dvanaestoricu da budu s njim i da ih pošalje da propovedaju". Od početka hrišćanstva, na dan Duhova (Pedesetnice), mi čitamo o principijalnoj ulozi učenja i propovedanja Reči. Apostol Petar je propovedao Reč i tri hiljade ljudi se obratilo. U sobi punoj starijih slušalaca, Petar je izjavio da je Hristos njemu i drugim apostolima zapovedio da propovedaju Reč: "I on nam je zapovedio da objavimo narodu i da posvedočimo da je on od Boga..." (Dela 10,42). Ako apostoli utroše previše vremena brinući se za potrebe udovica, njihova primarna misija propovedanja Reči neobraćenima i poučavanje crkve biće ozbiljno ometena. Reč Božija mora ići napred.

Propovedanje Reči nije ništa manje važno za današnje pastire crkava. Pogledajmo kako dr Martin Lojd-Džons (Martyn Lloyd-Jones), iz Vestminsterske katedrale u Londonu sumira ovaj odeljak: "Sada su jednom za svagda postavljeni prioriteti. To je osnovni zadatak Crkve, osnovni zadatak crkvenih vođa, ljudi koji su zauzeli određene autoritativne pozicije. Mi ne smemo da dozvolimo da nas bilo šta odvrati od ovoga, bez obzira koliko dobar razlog imali ili koliko je velika potreba."

Lojd-Džons naglašava da je snaga poučavanja Reči Božije bila uzrok svih velikih hrišćanskih probuđenja. Slično tome, sve oblasti hrišćanskih zastranjivanja su bile rezultat gubljenja Pisma iz centra Božijeg rada. On piše: "Nije li jasno, kada pogledate crkvenu istoriju iz ptičije perspektive, da su periodi propadanja tokom istorije crkve uvek nastajali u vreme kada je malaksavalo propovedanje Reči? Šta je to što je uvek najavljivalo početak reformacije ili probuđenja? To je obnavljanje propovedanja... Probuđenje pravog propovedanja je uvek nagoveštavalo ove velike pokrete u istoriji Crkve."

Džems Paker (James I. Packer), širom sveta poznati autor i profesor Ridžent koledža (Regent College) u Kanadi, takođe veruje da će crkvena probuđenja doživeti neuspeh ukoliko se ne zasnivaju na biblijskom propovedanju: "Ja stalno podržavam mišljenje da ukoliko današnje traženje probuđenja nije, zajedno s drugim činiocima, potraga za pravim propovedanjem, ono će se pokazati kao plitko i jalovo."

Osnovna karakteristika novozavetne crkve jeste da je u njenom centru objavljivanje i poučavanja Božije Reči. Kada pastiri zanemare Reč Božiju, oni sabotiraju Božiji rad. Stoga, lekcija iz Dela 6,1-4 mora da se stalno i iznova ponavlja, kao što Džon Stot (John R. W. Stott), bivši rektor Ol Souls (All Soul's) crkve u Londonu i počasni kapelan engleske kraljice kaže: "Crkva svih generacija treba ponovo da nauči lekciju iz Dela 6. Nema ničeg pogrešnog u apostolskom revnovanju za Boga i Njegovu Crkvu. Oni su bili marljivo zauzeti, poput Hrista, milosrdnom službom udovicama koje su bile u potrebi. Ali to nije bila služba u koju su oni, kao apostoli, bili pozvani. Njihov poziv je bila molitva i propovedanje. Socijalna briga za udovice je odgovornost drugih."

Stot nastavlja da podstiče propovednike rečima: "Ukoliko bi današnji pastiri ozbiljno pristupili novozavetnom naglašavanju prioriteta propovedanja i poučavanja, ne bi samo oni lično osetili izuzetno ispunjenje, već bi to bez sumnje imalo snažan uticaj na celu Crkvu. Umesto toga, mi imamo tragične izveštaje da su mnogi propovednici u stvari administratori, čiji simboli službe su kancelarije umesto proučavanja i telefon umesto Biblije."

Apostoli su imali jasno određene prioritete kojih su se čvrsto držali. Crkva je napredovala kako duhovno tako i brojčano jer su oni bili predani svojoj službi. Zapamtimo reči pobožnog izraelskog sudije Samuila, kako bi stalno gorele u našim srcima i mislima i kako bi vodile naše duhovne prioritete:

"A meni ne dao Bog da zgrešim Gospodu i prestanem moliti se za vas; nego ću vas upućivati na put dobar i prav" (1. Samuilova 12,23).

Ovo je prvo poglavlje iz knjige NOVOZAVETNI ĐAKON, Aleksandra Strauča.

NOVOZAVETNI ĐAKON je svojevstan priručnik za đakonsku službu. Na 190 str. autor nam ukazuje na biblijske principe ove, kod nas često zapostavljene i podcenjene, službe u crkvama.

Knjigu možete naručiti
U Srbiji na tel: 063.396 331 ili na e-mail: uhsd@eunet.yu
U Bosni i Hercegovini na tel: 061.527 091 ili na e-mail: riznice_m@lsinter.net
U Hrvatskoj na tel: 099.212 45 79 ili na e-mail: krscanski-centar@os.htnet.hr