• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite." (1. Kor. 10:31)

"I sve šta god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa Hrista hvaleći Boga i Oca kroza Nj... i sve šta god činite, od srca činite kao Gospodu, a ne kao ljudima..." (Kol. 3:17-23)

"Jer ni jedan od nas ne živi sebi, i ni jedan ne umire sebi. Jer ako živimo, Gospodu živimo; a ako umiremo, Gospodu umiremo. Ako, dakle, živimo, ako umiremo, Gospodnji smo." (Rim. 14:7-8)

Ovi stihovi iz Svetog pisma otkrivaju nam pravu suštinu pobožnosti prema Bogu. U razmatranju ove teme želim da prikažem:

I. Šta nije pobožnost Bogu.
II. Šta jeste prava pobožnost Bogu.
III. Da je pobožnost, i ništa manje od pobožnosti, istinsko hrišćanstvo.
IV. Nekoliko učestalih grešaka koje se prave oko ove teme.

I. Šta nije pobožnost Bogu?

1. Pobožnost se ne sastoji od čitanja Biblije, niti od molitve, niti od prisustvovanja crkvenim sastancima. Sve ove radnje mogu sačinjavati određene aspekte pobožnosti, ali se one ne mogu smatrati za samu pobožnost Bogu.

2. Pobožnost se ne sastoji od privatnog ili javnog predanja naših života Bogu. Naše predanje se može posmatrati samo kao poseban čin - naš zavet ili obećanje na pobožnost, ali ne i kao sama pobožnost.

3. Pobožnost se ne sastoji od pojedinačnih dela ili "duhovnih vežbi" bilo koje vrste. Iako to mogu biti pobožna dela, odnosno, "dela pobožnosti", no ni dela ni vežbe u sebi ne sačinjavaju pobožnost.

II. Šta jeste prava pobožnost Bogu?

Pobožnost je ono stanje srca u kojem je sve - ceo naš život, postojanje i sve što posedujemo - neprekidna žrtva Bogu. Prava pobožnost mora biti najviša posvećenost volje, koja dominira nad svime; šta jesmo i sve šta imamo - na svo naše vreme, mesta, poslove koje radimo, misli, reči i osećanja.

Napraviću jednu kratku ilustraciju, u vezi s tim.

Svi mi imamo određene ideje o tome kakav bi trebalo da je jedan pastor (sveštenik). Najverovatnije veruješ kako pastor u propovedanju Evanđelja mora na umu imati samo jedan cilj - a to je služba Bogu u spasenju (i kasnije u posvećenju) grešnika. S obzirom da on ispoveda da je Božji sluga, smatraš da on mora proučavati, propovedati, i obavljati dužnosti sveštenika, ne za sebe, ne za svoju platu, ne zarad povećanja svoje popularnosti, već isključivo da bi proslavljao Boga. Dakle, ti ako ne vidiš kod njega te kvalitete ili karakteristike, onda zaključuješ da njegova služba ne može biti Bogu prihvatljiva, jer to onda nije njegova žrtva za Boga, njegova pobožnost Bogu - već pobožnost njemu samom.

Dakle, pobožnost kod pastora je stanje duha u kojem svoje pastorske dužnosti obavlja na slavu Bogu, i gde je njegov celi život neprekidna žrtva Bogu.

Opet, veruješ kako bi sveštenik trebalo da je predan Bogu i u svemu drugom kao što je u molitvi ili propovedanju. On ne samo da mora, već on je jednako predan Bogu kako dok stoji za oltarom, tako i kad i nije za oltarom. Ako je tokom sedmice bio uglavnom pod uticajem ovozemaljskih misli, onda će te iste misli zasigurno ovladati njegovo srce i u nedelju. Ako su mu želje tokom sedmice usmerene na zadovoljenje njegovih vlastitih interesa, nastojanja da promoviše samog sebe, budi siguran da će te iste želje biti u njemu i u nedelju.

Ako sve to vidiš, misliš kako je sveštenikova pobožnost ništa drugo do spoljašnja farsa - da on propoveda, moli, posećuje i obavlja svoje dužnosti uglavnom radi izdržavanja svoje porodice ili da bi bio čašćen i skrenuo pažnju na sebe. Da je on licemeran čovek i da bi trebalo da se kaje i obrati Bogu ili da radi nešto drugo.

Ako su tvoja razmišljanja po ovom pitanju slična, ona su nesumnjivo ispravna. Dakle, ti tu, gde nemaš ličnog interesa, formiraš ispravan sud i donosiš dobre odluke u vezi s karakterom i sudbinom takvog čoveka. Ali upamti, ni tvoja lična pobožnost Bogu ne sme biti ispod standarda, prema kom prosuđuješ drugog ! Imaj na umu da nikakva posebna dela, gorljivost, kuljanje emocija, odluke za promene, ili obećanja neke buduće poslušnosti Bogu, ne čine pravu pobožnost.

Pobožnost je stanje volje, u kojem je naš um, naše srce "utopljeno" u Bogu kao predmetu njegove uzvišene ljubavi - u kojoj mi ne samo živimo i krećemo se u Bogu, već i za Boga. Drugim rečima, pobožnost je ono stanje srca, kada je sva pažnja preusmerena sa sebe i traženja sebe, ka Bogu - naše misli, namere, želje, privrženosti i emocije zavise i posvećene su Njemu.

III. Pobožnost, i ništa manje od pobožnosti, jeste istinsko hrišćanstvo

Pobožnost i istinska religija su identični.

1. Nemoguće je da ne budemo posvećeni predmetu naše uzvišene ljubavi. Ako Boga volimo uzvišenom ljubavlju, On će onda biti razlog našeg življenja. Ako neko voli Boga uzvišenom ljubavlju, biće svestan da živi za Boga, kao što je svestan da uopšte živi!

2. Sve manje od ovoga Bogu ne može biti prihvatljivo. Ako pobožnost nije navika, ili stanje srca, ako celo biće nije žrtva Bogu, onda On sigurno ima konkurenta u našim srcima. I On to neće trpeti. Pokušaj, da Ga udobrovolji izolovanim delima pobožnosti (kada to i nije navika ili stanje našeg srca) - je daleko odvratnije nego kad žena pokušava udobrovoljiti svoga muža sa povremenim osmehom, dok u isto vreme samo živi kako bi zadovoljila i pridobila nekog drugog muškarca.

3. Napuštanje tog stanja je otpadništvo srca. Kakvo god bilo spoljašnje ponašanje čoveka, onog trenutka kada napusti istinsku pobožnost Bogu - od uzvišene posvećenosti celog svog bića Bogu - on se, u svom srcu, odrekao hrišćanstva. On više nije u službi Gospodnjoj, već služi predmetu ka kom mu je srce okrenuto. A taj predmet, je postao i predmet njegove pobožnosti to je sada njegov bog.

V. Niz učestalih pogrešaka koje se prave oko ove teme

1. Mnogi misle da postoji stvarna razlika između onih "pobožnih" i onih drugih (svetskih) obaveza - kao da čovek može "obavljati neke svoje obaveze" a da to ne bude pobožnost Bogu. Obaveze pobožnosti, generalno govoreći, treba da su molitva i čitanje Svetog pisma, zajedno sa pevanjem i molitvom u zajedništvu Božjeg doma. Ljudi nedeljom sebe zamišljaju da su pobožni, dok tokom sedmice (osim kod onih nekoliko dela koje zovu "pobožnost") služe sami sebi i uzvišeno su posvećeni svojim vlastitim interesima.

Sve te ideje se pojavljuju kao rezultat potpunog nedostatka istinske pobožnosti, a pojedinci, koje takvi pogledi zabavljaju, još uvek ne razumeju šta je istinsko hrišćanstvo. Ništa nije "obaveza" ako se obavlja za Boga. Čovek koji je ispravno i u potpunosti pobožan, pobožan je u istoj meri svom dnevnom poslu kao što je i u nedelju. Dakle, on obavlja ovozemaljske poslove u istom duhu, kao i kad moli, čita svoju Bibliju, ili prisustvuje službi Božjoj u nedelju. Ako nije tako, onda on nije istinski pobožan.

2. No, zaista postoje ljudi koji stvarno žive za Boga i koji su očigledno u stanju pobožnosti srca, a koji izgleda ne shvataju da je Bogu svako delo koje je posvećeno Njemu prihvatljivo kao i molitva ili slavljenje. Ako ih nužne obaveze sprečavaju da provode dovoljno vremena u molitvi ili prisustvovanju sastancima, Sotona onda iskorištava njihovo neznanje i stavlja ih u ropstvo - zakona ili pravila. On ih pokušava ubediti u to kako zanemaruju svoje "propisane" obaveze prema Bogu baveći se drugim stvarima.

I sada bi ti, koji si odan Bogu, trebalo da razumeš da ako te njegovo proviđenje zatvori u kuću kako bi negovao bolesne, ili ako te spreči da se pridržavaš svojih uobičajenih sati lične molitve, ti nećeš pasti u ropstvo ili osudu zbog toga - ako si svestan da i ove druge obaveze obavljaš za Gospoda - kao Isusu samom.

3. Drugi misle da pobožnost može biti iskrena, ali da ona obuhvata samo neke određene obaveze. Na primer, čovek može iskreno moliti i sa pravim motivima, a da još uvek bude svetovan i sebičan. Čak i malo iskrenog razmišljanja o ovome, lako će nas uveriti da ovo jednostavno nije nemoguće. Međutim, nema iskrenije pobožnosti Bogu do u poništenju svoje vlastite sebičnosti. Pobožnost i sebičnost su u večnoj suprotnosti, ili imaš jedno ili imaš drugo.

4. Mnogi brkaju religiju emocija sa religijom volje. Možeš to videti u njihovim životima - plaču i izgledaju kao da su se smekšali i slomili. Obećaju da će se promeniti i posvetiti se potpuno Bogu. No, pokušaš li s njima imati posla, već sutradan, videćeš kako su izuzetno sebični - i uopšte nisu posvećeni Bogu, već i u svojim vlastitim interesima - ono što su juče rekli, već sutra ne važi. Oni su spremni iskoristiti bilo koga, čak i svoju braću u Hristu za svoju ličnu korist. Tako da je više nego očigledno da je njihovo omekšanje i lomljenje nije bilo ništa više od izliva emocija - a ne početak voljnog predanja i posvećenosti Bogu.

Par korisnih napomena

1. Pravi duh pobožnosti pretvoriće sve dugotranje brige i sve opterećujuće muke u duboko i konstantno zajedništvo s Bogom. Što su naše svakodnevne obaveze veće i neodložnije - ako ih obavljamo kao za Boga - to će naše zajedništvo s Bogom biti stalno. Jer šta god se uradi u duhu pobožnosti predstavlja zajedništvo s Bogom.

2. Oni koji ne održavaju zajedništva s Bogom u svojim dnevnim poslovima nisu hrišćani. Ako ne održavaš svesno zajedništva s Bogom u svom uobičajenom poslu, to je zato što svoj posao ne radiš u duhu pobožnosti i to je onda greh, jer "a šta god nije po veri greh je." (Rim. 14:23)

3. Oni koji ne mogu obavljati najobičniji posao u životu, jer misle da će ih to odvojiti od Boga, sigurno nisu u stanju pobožnosti.

4. Sva religijska nastojanja koja se ne čine u duhu pobožnosti jesu nezakonita pred Bogom. Ako osećaš nedoslednost u obavljanju određenog posla kao čina pobožnosti, to je onda nezakonit posao - a ti sam sebi sudija.

5. Ako nešto samo po sebi nije ni ispravno ni pogrešno, ono može postati ili ispravno ili pogrešno, zavisno od toga da li se to obavlja u duhu pobožnosti. Dakle...

6. Sebičan čovek će osuditi Božjeg čoveka, jer radi nešto što bi se smatralo grešnim da je on to radio, zato što su motivi njegovog srca u celosti pogrešni, jer sebičan čovek pretpostavlja da su motivi ove druge osobe, takođe, pogrešni.

S druge strane, pobožna osoba može pokloniti poverenje sebičnoj osobi kad nije vreme za to, uzimajući zdravo za gotovo frazu "ako je delo ispravno i motiv je ispravan".

7. Jedino stanje prave pobožnosti pruža duševni mir. Nijedno drugo stanje duha nije prihvatljivo. Ni u jednom drugom stanju snage duha se neće uskladiti. U bilo kom drugom stanju osim onog posvećenosti Bogu, postojaće unutrašnja pobuna i sukob unutar samog duha. Savest ukorava srce zbog sebičnosti. Otuda dakle, "Nema mira bezbožnicima, veli Gospod." (Isa. 48:22)

8. Onaj "ko se Tebe drži, čuvaš ga jednako u miru, jer se u Tebe uzda", (Isa. 26:3) i u stanju je neprekidne pobožnosti. Nemoguće je da ta osoba nema mir, jer prava pobožnost podrazumeva i uključuje mir.

I sada dragi brate ili sestro, imaš li duh pobožnosti? Nemoj mi odgovoriti, "Nadam se", jer te ništa osim tvoje svesne savesti ne bi smelo zadovoljiti. Ako si posvećen Bogu, ti to onda i znaš, a ako nisi svestan svoje posvećenosti Bogu, to je zato što ti nisi ispravno pobožan.

"Ne varajte se: Bog se ne da ružiti; jer šta čovek poseje ono će i požnjeti. Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti pogibao; a koji seje u duh, od duha će požnjeti život večni." (Gal. 6:7-8)