• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Sloboda u bogosluženju ne sme postati sloboda od bogosluženja. Niko nije ni dobar ni moralan ko ne štuje Boga. Mojsije upozorava Izraelce da mogu upasti u opasnost da zbog obilja blagoslova zaborave na Boga (5. Moj. 8) Greh neznabožaca je bilo zapostavljanje štovanja Boga: "I kao što ne marahu da poznadu Boga, zato ih Bog predade u pokvaren um da čine šta ne valja..." (Rim. 1,28 RDK)

Da li je štovanje Boga uvek dobro ili ispravno? Kako mogu znati da zaista štujem Boga? Šta je bogosluženje?

Prisustvovati nekom bogosluženju još ne znači da služim Bogu, da ga zaista i štujem. Mnogi ceo život učestvuju u bogosluženju a da nikad nisu shvatili njegovu pravu suštinu. Mnogi sastanci u crkvi su opterećeni jednoličnošću, prazninom i dosadom. Istinsko bogosluženje odiše svežinom i životom. Nama je danas više nego potrebno da uskladimo naša sadašnja bogosluženja sa bogosluženjem koje je vršeno u Prvoj hrišćanskoj crkvi - da se vratimo njegovoj prvoj ideji.


Mesto bogosluženja

Posle Hristovog vaznesenja učenici su bili u hramu (Lk. 24,53). Hrišćanska se crkva počela okupljati u jednom od tremova hrama u Jerusalimu (Dela 2,46). Takođe, apostoli su počeli naučavati i u hramu (Dela 4,1; Dela 5,25). Pavle ne krije da za Dan Pedesetnice želi da ode u hram (Dela 20,16), da učestvuje u obredu očišćenja (Dela 21,26).

lako su Prvi hrišćani štovali Boga i u hramu, hram nije bio jedino mesto njihovog okupljanja, niti su zavisili od hrama. Mučenik Stefan objašnjava da "najviši ne živi u rukotvorenim crkvama", i to je stav Prve hrišćanske crkve (Dela 7,48). Isto, potvrđuje Pavle i Atinjanima: "Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, On budući Gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim crkvama..." (Dela 17,24). Crkva u celini, kao i svaki pojedini vernik su hram Božji (1. Kor. 3,16; 1. Kor. 6,19).

U vreme Prve hrišćanske crkve i jevrejske sinagoge su se koristile kao mesta hrišćanskih bogosluženja: Stefan propoveda u sinagogi (Dela 6,8-10). To radi i Pavle (Dela 13,5) i Apolos (Dela 18,26). Mnogi su se Pavlovi slušaoci obratili u sinagogi. Zbog toga hrišćansko propovedanje u sinagogama nije uvek bilo rado prihvaćeno. Dalje, treba imati u vidu da je jevrejsko bogosluženje u sinagogama uticalo na razvoj liturgije tradicionalnog hrišćanskog bogosluženja.

Jerusalimska se crkva okupljala u hramu i po kućama (Dela 4,23; Dela 12,12; Dela 2,46-47). Ovo saznajemo iz Poslanice Rimljanima 16,5; 1. Korinćanima 16,19; Kološanima 4,15 i Filimonu 2. U Pavlovo vreme nije bilo crkvenih građevina, to svakako ne znači da je gradnja crkvi bila zabranjena, već pre nije bila uopšte potrebna.


Dan za bogosluženje

Jerusalimska se crkva svakodnevno sastajala na bogosluženje (Dela 2,46-47). Prema Delima 20,7 Crkva se u Troji sastajala svakog prvog dana u sedmici. F. F. Brus tvrdi da je ovo prvi nesumnjivi dokaz prakse koju i sada ima hrišćanska crkva sastajući se na bogosluženje nedeljom.

Sastajanje "Prvog dana u nedelji" se spominje i u 1. Korinćanima 16,1, kao i u ranoj hrišćanskoj književnosti, Didahe i u Varnavinoj poslanici spominju se bogosluženja u prvi dan nedelje. Justin Mučenik, polovinom drugog veka spominje prvi dan u nedelji kao uobičajeni dan kad se hrišćanska crkva sastajala na bogosluženje, jer je to bio dan kad je Gospod uskrsnuo. Dalje, apostol Pavle upozorava na opasnost zakonskog praznovanja određenog dana: "Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote. Koje je sve bilo sen od onog što htede da dođe, i telo je Hristovo." (Kol. 2,16-17 RDK)


Razlozi za bogosluženje

Osnova bogosluženja je proslavljanje i štovanje Boga: "Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite!" (1. Kor. 10,31 RDK)

Postoji više razloga za bogosluženje datih u novozavetnim opisima. Luka kaže da su se hrišćani sastajali da lome hleb (Dela 20,7). Lomljenje hleba, kasnije Gospodnja večera, imala je značajno mesto u ranom hrišćanskom bogosluženju, ali ono nije bilo jedini razlog za okupljanje. Gospodnja se večera ne sme prenaglašavati na štetu ostalih vidova bogosluženja.

Proročko naučavanje u apostolskoj je crkvi služilo za izgradnju, podsticanje i upravljanje (1. Kor. 14,3; 1. Kor. 14,5-12; 1. Kor. 14,26-31). Pavle prekorava one koji sebično koriste bogosluženje da naglase svoje ja - sebe. Prigovara hrišćanima u Korintu što su stvorili zabunu oko Gospodnje večere.

Pisac Poslanice Jevrejima poziva na vernost i daje još jedan razlog za okupljanje na bogosluženja: "... i pazimo na to da jedan drugoga podstičemo na ljubav i dobra dela, da ne ostavljamo svoje skupštine, kao što neki imaju običaj, nego da bodrimo jedan drugoga utoliko pre ukoliko vidite da se približava sudni dan." (Jev. 10,24-25 EČ).


Redosled u bogosluženju

Nema određenog reda bogosluženja u Novom zavetu. Opis iz Dela 2,42 ne može poslužiti kao obrazac za bogosluženje. Ne može se sa sigurnošću tvrditi ni o "programu", liturgiji, ni o tačnom redosledu. Jesu li se prvo molili, pa pevali i čitali Sveta pisma ili obratno, ovo nije moguće tvrditi sa sigurnošću. Bog nam je dao vrednosti bogosluženja i ostavio slobodu da sami odredimo redosled. I iz Pavlovog opisa bogosluženja u crkvi u Korintu može se zaključiti da je i tamo postojala sloboda u oblikovanju bogosluženja. U svakoj crkvi treba poštovati dobru tradiciju. Previše novosti zamara, ali zamara i previše starog, istog i naviknutog sadržaja. U oblikovanju treba da odluči razboritost i duhovna mudrost, a Biblijska mesta koja upućuju na to su sledeća:

1. Neka sve bude tako da bude na izgradnju. (1. Kor. 14,26)
2. Da sve bude pristojno i uredno. (1. Kor. 14,40)
3. Sve što se čini, neka bude u ljubavi učinjeno. (1. Kor. 16,40)
4. Šta god želite reći i učiniti, neka sve bude u ime Gospoda Isusa, da se po Njemu zahvaljuje Bogu, Ocu!" (Kol. 2,17)

Pavle je osudio najezdu neznabožačkih običaja i nered u crkvi za vreme bogosluženja (1. Kor. 10,14-21; 1. Kor. 11,27-34; 1. Kor. 14,14; 2. Tim. 4,1-7). Krive nauke, raskalašno ponašanje, neskromno odevanje, sumnjiva tumačenja Pisma ili njegovih poslanica, glupe primedbe i ludorije nemaju mesta u bogosluženju.


Sadržaj bogosluženja

Bogosluženje Prve hrišćanske crkve imalo je nekoliko sastavnih delova.

a. Čitanje Svetih pisama. Na bogosluženju su se čitala i proučavala Sveta pisma Staroga zaveta. Piše za Jevreje u Vereji: "Ovi pak behu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako". (Dela 17,11) Na bogosluženjima su se čitale i apostolske poslanice: "I kad se ova poslanica pročita kod vas, učinite da se pročita i u laodikijskoj crkvi, i onu što je pisana u Laodikiju da i vi pročitate" (Kol. 4,16). Slično, ili mnogo snažnije u 1. Sol. 5,27: "Zaklinjem vas Gospodom da pročitate ovu poslanicu pred svom braćom svetom". I uputstvo Timotiju kaže isto: "Dokle dođem pazi na čitanje, utešavanje i učenje!" (1. Tim. 4,13). Odavde izvlačimo zaključak: Treba više čitati sveta pisma u crkvi pred celom zajednicom. U čitanju mogu učestvovati mnogi članovi i za većinu od njih to će biti jedino čitanje tokom te sedmice.

b. Propovedanje i naučavanje. U Novom je zavetu mnogo više propovedanja da se pridobiju za Hrista neobraćeni, nego naučavanja i obrazovanja obraćenih. Ipak, nema sumnje da je u Prvoj hrišćanskoj crkvi naučavanje imalo značajno mesto. Pavle upozorava Timotija na dužnost naučavanja: "Dokle dođem pazi na... učenje" (1. Tim. 4,13). Slično i u 2. Tim. 3,15-17. Objašnjavanje i primena pročitane Božje reći bio je jedan od ključnih vidova bogosluženja u Prvoj hrišćanskoj crkvi. Trebalo je da hrišćani budu obavešteni o osnovnim biblijskim istinama i da budu postojani u njima. Kaže u Jevrejima 3,13: "Nego se utešavajte svaki dan, dokle se danas govori, da koji od vas ne odrveni od prevare grehovne." Pavle šalje Timotija u Solun sa naročitim zadatkom: "I poslasmo Timotija, brata svog i slugu Božijeg, i pomagača svog u jevanđelju Hristovom, da vas utvrdi i uteši u veri vašoj." (1. Sol. 3,2) Sličan zadatak ima i Tit u Titu 2,15. Ljude čvrste u veri treba poučiti i omogućiti im da oni poučavaju druge: "I šta si čuo od mene pred mnogim svedocima, ono predaj vernim ljudima, koji će biti vredni i druge naučiti." (2. Tim. 2,2) Dakle, u naučavanju učestvuje više ljudi, ali oni pre toga moraju biti poučeni. Bili su to početci "teološkog obrazovanja" ljudi koji će služiti u crkvi i naučavati. U ovome treba slediti Apostolsku crkvu.

c. Molitve. U Delima se često pominju molitve u Prvoj hrišćanskoj crkvi (Dela 2,42; Dela 4,23; Dela 12,12). Iz tih se molitvi zaključuje da se Crkva zahvaljivala, veličala Boga, molila se, zauzimala za nekoga, blagosiljala. Posebno se to susreće u Pavlovim poslanicama u kojima on veliča Boga za hrišćane i njihove vrednosti i moli za još veći napredak (Fil. 4,6; Ef. 1,15-23; Ef. 3,14-21; 2. Kor. 13,14). Posle svake molitve zajednica bi glasno izgovarala: "Amin" (1. Kor. 14,16), tj. slagala bi se sa izrečenim.

d. Večera Gospodnja. Isus je ustanovio Večeru Gospodnju (euharistiju) poslednje večeri koju je proveo sa svojim učenicima. Matejev izveštaj kaže: "I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer je ovo krv moja novog zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha" (Mt. 26:26-28 RDK). I Marko i Luka izveštavaju na sličan način dodajući Isusov nalog da se to radi sve dok on ne dođe (Mk. 16,22; Lk. 12,19). Večera Gospodnja se još zove "Lomljenje hleba", "Zajednica", "Čaša blagoslova", "Gospodnja večera". Na temelju Dela 2,42; Dela 20,7; 1. Kor. 10,16-22; 1. Kor. 11,23-32, Večera Gospodnja je imala značajno mesto u bogosluženju Prve hrišćanske crkve. I Biblijski izveštaji i izveštaji iz pisanja crkvenih otaca potvrđuju činjenicu da su Večeru Gospodnju imali barem jednom u sedmici.

Učestvovanje u Večeri Gospodnjojje sećanje na Hristovu smrt i uskrsnuće, učestvovanje u Hristovom telu i krvi, osvežavanje zajedništva sa Bogom i zajedništva braće i sestara.

e. Pevanje. Isus i njegovi učenici pevali su na Poslednjoj večeri pre odlaska u Getsimanski vrt (Mt. 26,30). Novozavetni pisci ne govore mnogo o pevanju na bogosluženjima, ali se svejedno da nazreti da se na bogosluženjima mnogo pevalo. Pevalo se i zajedno, i privatno. Na primer, govori se o Pavlu i Sili da su pevali u zatvoru u Filipi (Dela 16,25).

Pavle upućuje hrišćane da pevaju "duhom" i "umom" (1. Kor. 14,15). To znači da pevanje nije ponavljanje reči ili slogova u nedogled, niti se tiče nekog strogog reda, nego hrišćani pevaju pribrano i svesno, na podsticaj Duha Svetoga. Pesma je uključivala razum i osećanja pevača. To se posebno da zaključiti iz Efescima 5,18-19: "I ne opijajte se vinom u kome je kurvarstvo, nego se još ispunjavajte duhom, govoreći među sobom u psalmima i pojanju i pesmama duhovnim, pevajući i pripevajući u srcima svojim Gospodu!" Slično i u Kološanima 3,16: "... učeći i savetujući sami sebe sa psalmima i pojanjem i pesmama duhovnim, u blagodati pevajući u srcima svojim Gospodu." Neki i u Filipljanima 2,6-11 i 1. Tim. 3,16 vide prve hrišćanske pesme, što nam govori i o sadržini pevanja. I u Otkrivenju neki su odeljci kao pesme, pa se o sadržini hrišćanskih pesama saznaje još više. Ta mesta su: Otk. 5,9-10; Otk. 5,12-13; Otk. 5,17; Otk. 11,17; Otk. 18,2-10; Otk. 19,1-2; Otk. 19,6-8.

f. Dobrovoljni prilozi. Na bogosluženjima su se prikupljali doprinosi u korist osiromašenih i unesrećenih i za druge potrebe (Dela 4,32-37; Dela 11,27-30; Rim. 15,26; 1. Kor. 16,1; 2. Kor. 9,6-7; 2. Kor. 9,10-13). Pavle naglašava zapovest: "Tako je i Gospod naredio propovednicima evanđelja da od evanđelja žive" (1. Kor. 9,14 EČ). Prema Filipljanima 4,10 i 18, neke su crkve svojim novčanim doprinosima podupirali one koji su javljali Radosnu vest. U svakom slučaju, davanje novčanih doprinosa u okviru bogosluženja bila je i jeste stvar ljubavi prema Božjem delu i vid učešća u bogosluženju.


Zaključak

Navedeni vidovi bogosluženja nisu postavljeni kao neki zakon, ali se prihvataju kao valjan i oproban vid bogosluženja. Kada hrišćani učestvuju u njemu pokrenuti ljubavlju prema Hristu i prema braći i sestrama, na pravom su putu da budu i ostanu Hristova crkva. Učestvovanje na bogosluženjima u vremenskim razmacima za koje se zajednica dogovori i u oblicima za koje se odluči, postaju način života članova te zajednice.

Svi ljudi treba da štuju Boga i da mu služe. To je njihova odgovornost prema Bogu. Hrišćani se na početku svog života odlučuju i obavezuju da će živeti u potčinjenosti svom Gospodu, što uključuje i redovito učestvovanje u bogosluženjima. Ovo učešće se ne uzima kao dužnost, obaveza potčinjenih, nego kao prednost spašenih. Kad štujemo Boga i služimo mu "u duhu i istini" slobodno izražavamo svoju ljubav, pouzdanje i štovanje Bogu Ocu i Isusu Hristu, svom Gospodu. Kad pojedinac raste i sazreva u Hristu, rašće i sazrevaće i njegov odnos prema bogoštovlju. Istinsko bogoštovlje će hraniti i produbljivati njegovu ljubav prema Bogu.

"Onome što sedi na prestolu, i Jagnjetu blagoslov i čast i slava i država va vek veka." (Otk. 5,13 RDK)