Naslovna » Magazin » Arhiva » #35 » ....

Crkva se vraća kući

Volfgang Simpson

Bog menja crkvu, a to će zauzvrat promeniti svet. Milioni hrišćana širom sveta svesni su bliske reformacije globalnih razmera. Zbog toga kažu: "Crkva, kakvu sada poznajemo, sprečava Crkvu kakvu Bog želi imati". Sve više ljudi pažljivo sluša šta to Bog govori u ovo vreme. Formira se nova kolektivna svest na temelju drevnih otkrivenja. U sledećih "15 teza" rezimiraću deo toga; a uveren sam da ovo odražava deo onoga što Duh Božji govori Crkvi danas.


1. Crkva je način života, a ne serija religioznih sastanaka.

Pre nego što su bili nazvani hrišćanima, Hristovi sledbenici su nazivani "putem". Jedan od razloga za to je bila činjenica da su oni doslovno pronašli "put za život", ili "put, način, da žive". Priroda Crkve se ne ogleda u konstantnoj seriji verskih sastanaka koje vodi profesionalno sveštenstvo, u svetim prostorijama posebno rezervisanim za doživljaj Isusa, nego u proročkom načinu življenja Hristovih sledbenika. Prvi hrišćani su živeli svoj svakodnevni život u proširenim duhovnim porodicama; bio je to efektivni odgovor na pitanja sa kojima se društvo suočavalo; a sve se ovo dešavalo na mestu od najveće važnosti - u njihovim domovima.


2. Vreme za promenu sistema.

U sopstvenom podešavanju (ili poravnavanju) prema današnjim religioznim modelima, istorijska Pravoslavna crkva je u 4. veku, nakon Konstantina, prisvojila religiozni sistem koji je u suštini bio starozavetni, upotpunjen sveštenicima, oltarom, hrišćanskim hramom, jevrejskim tamjanom, načinom bogosluženja koji je postojao u sinagogama, dok se Rimokatolička crkva odala kanonskom sistemu. Luter je reformisao sadržaj poruke koju je crkva u ono vreme propovedala, ali je spoljašnje forme "crkve" ostavio potpuno netaknute. Slobodne crkve su sistem oslobodile od države, baptisti su ga potom krštavali, kvekeri su ga "hemijski očistili" - posvetili. Vojska spasa ga je zatim obukla u uniformu, pentekostalci su ga pomazali, i dalje ga opet harismatici nastoje obnoviti, ali sve do današnjeg dana niko zaista nije promenio tu konstatinovsku prastrukturu. Dolazi vreme da se to učini, da se odbaci balast.


3. Treća reformacija.

U ponovnom otkrivanju srži evanđelja: spasenje jedino verom i blagodaću, Luter je otpočeo da reformiše crkvu kroz reformaciju (doktrine) teologije. U 18. veku, kroz pokrete kao što je bio Moravski, došlo je duhovno osveženje i nova prisnost sa Bogom, što je dovelo do reformacije u duhovnosti, do Druge reformacije. Sada Bog dotiče same vinske mehove, pokrećući Treću reformaciju, reformaciju strukture crkve.


4. Od crkve-kuće do kućnih crkava.

Od novozavetnih vremena, ne postoji "Božja kuća", "Božji dom". Po cenu svog života, Stefan je nedvosmisleno ponavljao: Bog ne živi u hramovima načinjenim ljudskim rukama. Crkva - to je iskupljeni Božji narod. Prema tome, Crkva je bila, a i danas je u kući u kojoj su ljudi: u običnim kućama. Tu Božji narod:u sili Svetoga Duha zajedno živi svoj život, ima "sastanke", odnosno, obeduje kada se okupi; često ne okleva da proda ličnu imovinu i sa drugima podeli i materijalne i duhovne blagoslove. Jedni druge hrišćani uče kako da u realnim životnim situacijama budu poslušni Božjoj Reči - čine to kroz dijalog, a ne koristeći profesorski-teološki stil, zajedno se mole i prorokuju, krštavaju, "gube obraz" i ego priznajući jedni drugima svoje grehe, ponovo stiču novi zajednički identitet kroz iskustvo ljubavi, prihvatanja i oproštenja.


5. Crkva mora da postane mala, da bi narasla velika.

Većina današnjih crkava je jednostavno prevelika da bi pružila stvarno zajedništvo. Suviše često postaju "zajednica bez zajedništva". Novozavetna crkva je bila skup malih grupa, obično između 10 i 15 ljudi. Nije uzrastala "ka gore, naviše" - u velike zajednice koje su sadržavale između 20 i 300 ljudi, ispunjavajući katedralu i tako čineći nemogućim međusobnu komunikaciju. Umesto toga, čim bi jedna od tih grupa dostigla do broja od 15-20 ljudi, umnožavala se "postrance", ili "sa strane", "na stranu" - slično organskim ćelijama. Zatim, ako je bilo moguće, svi hrišćani su išli na gradski sabor, na mesto kao što je bilo predvorje Solomonovog hrama u Jerusalimu. Tradicionalna kongregacijska crkva, kakvu poznajemo, statistički govoreći, nije ni velika, ni lepa, nego je jedan tužni kompromis; jedna prerasla kućna crkva i nedorasli sabor u kojoj nedostaje dinamika i jednog i drugog.


6. Nijednu crkvu ne vodi sam (jedan) pastir.

Lokalnu crkvu ne vodi pastir, nego za nju brine starešina, mudra i realna osoba iz lokalnog okruženja. Lokalne kućne crkve se zatim povezuju u mrežu, pa postaju pokret kroz kombinaciju starešina i članova takozvanih pet službi (apostoli, proroci, pastiri, evanđelisti i učitelji). Oni kruže od kuće do kuće, pri čemu postoji posebna osnivačka uloga apostolske i proročke službe (Ef. 2:20, i 4:11-12). Pastir crkve je neophodan deo celog tima, ali on ne može da ispuni više od jednog dela celokupnog zadatka "da se sveti priprave za delo službe"; njegova služba treba da bude upotpunjena sa druge četiri službe da bi lokalna crkva funkcionisala zdravo.


7. Pravi delovi - pogrešno uklopljeni.

Kada slažemo slagalicu, treba da imamo originalnu sliku; u protivnom konačni proizvod, cela slika bude pogrešna, pa pojedinačni delovi ne znače mnogo. Ovo se desilo velikim delovima hrišćanskog sveta: imamo sve dobre, ispravne delove, ali smo ih pogrešno uklopili, zbog straha, tradicije, verske ljubomore i mentaliteta sklonog moći i kontroli. Kao što se voda pojavljuje u tri oblika - led, voda i para - tako se i pet pomenutih službi u Ef. 4:11-12, apostoli, proroci, pastiri, učitelji i evanđelisti, i danas mogu naći, ali ne uvek u pravim oblicima i na pravim mestima: često su kao led zamrznuti u rigidnom sistemu institucionalizovanog hrišćanstva; ponekad postoje kao čista voda; ili su isčezli poput vodene pare u proređeni vazduh slobodno-letećih službi i "nezavisnih" crkava koje nikome nisu odgovorne. Kao što je najbolje da se cveće zaliva tekućom vodom, ovih pet službi koje treba da opremaju druge transformisaće se u nove, a istovremeno i stare oblike, da bi ceo duhovni organizam procvetao, a da bi pojedinačni "sveštenici" pronašli svoju pravu ulogu i mesto u celini. To je još jedan razlog više da se vratimo na Stvoriteljev originalni nacrt i plan za Crkvu.


8. Bog Crkvu ne ostavlja u rukama birokratskog sveštenstva.

Novozavetna crkva se ni jedan jedini put nije ispoljavala kroz vođstvo samo jednog profesionalnog "svetog čoveka" koji bi obavljao posao komunikacije sa Bogom, a potom hranio dosta pasivne religiozne potrošače "mojsijevskog" stila. Hrišćanstvo je ovaj metod prisvojilo od paganskih religija, ili u najboljem slučaju, iz Starog zaveta. Teška profesionalizacija crkve, nastala od Konstantina, sada već vrlo dugo predstavlja prodoran uticaj i neprirodno, izveštačeno deli Božji narod na laike i sveštenstvo. Prema Novom zavetu (1. Tim. 2:5), "Bog je jedan, i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos". Bog jednostavno ne blagosilja religiozne profesionalce koji sebe zauvek nameću između ljudi i Boga. Zavesa je pocepana, pa Bog dozvoljava ljudima da mu priđu direktno kroz Isusa Hrista, On je jedini Put. Da bi se osposobilo, opremilo sveštenstvo predstavljeno u svim vernicima, sadašnji sistem će morati u potpunosti da se menja. Birokratija je najsumnjiviji administrativni sistem, jer u suštini postavlja dva pitanja i odgovora: da ili ne. Tu nema mesta za spontanost i humanost, nema mesta za stvarni život. Izgleda da je Bog na delu i da svoju Crkvu izbavlja iz vavilonskog ropstva religioznih birokrata.


9. Povratak od organizovanih ka organskim oblicima hrišćanstva.

"Hristovo Telo" je vidljivi opis organskog, a ne organizovanog, bića. Na lokalnom nivou, Crkva se sastoji od mnoštva duhovnih porodica koje su organski međusobno povezane u mrežu; način na koji svi delovi međusobno deluju jeste integralni deo celokupne poruke. Ono što je postalo maksimum organizacije sa minimumom organizma, mora da se promeni u minimum organizacije da bi se dopustio maksimum organizma. Previše organizacije je, slično ludačkoj košulji, često gušilo organizam iz straha da će nešto naopako i nekontrolisano krenuti. Strah je suprotan veri, i nije hrišćanska vrlina. Strah želi kontrolu, vera ume da se pouzda. Kontrola može biti dobra, ali - pouzdanje je bolje. Hristovo Telo je Bog poverio u ruke ljudi koji imaju upraviteljski um i natprirodni harismatski dar da veruju da Bog i dalje kontroliše, čak i kada oni sami to ne čine. Razvoj regionalnih i nacionalnih mreža koje su povezane poverenjem, a ne novim aranžmanima političkog ekumenizma, je neophodan da bi se ponovo pojavila organska forma hrišćanstva.


10. Od proslavljanja našeg slavljenja do proslavljanja Boga.

Imidž velikog dela savremenog hrišćanstva može se rezimirati kao "sveti narod koji redovno dolazi na sveto mesto, u sveti dan i u sveti sat, da prisustvuje svetom obredu, koji vodi sveti čovek obučen u svetu odeću, očekujući svetu nagradu". Da bi trajalo ovo redovno izvođenje ovakvog poduhvata koje se naziva "službom slavljenja" ili "bogosluženjem" zahteva se mnogo organizacionog talenta i administrativne birokratije, pa su se formalizovani i institucionalizovani modeli brzo razvili u rigidne tradicije. Statistički, tradicionalno jedno ili dvočasovno bogosluženje je vrlo zahtevno, ali u stvari proizvodi vrlo malo ploda u vidu vaspitavanja ljudi, odnosno u promeni njihovog kvaliteta življenja za Hrista. Ekonomski govoreći, to može biti struktura "visokog ili niskog ulaganja". Tradicionalno, želja da se "slavi na pravi način" je mnoge zavodila u denominacionalizam, konfesionalizam i nominalizam. Ovo ne samo da zanemaruje činjenicu da su hrišćani pozvani da slave u "duhu i istini", a ne u katedralama držeći pesmarice, nego takođe zanemaruje činjenicu da je veći deo života neformalan, pa je i hrišćanstvo "način života". Da li treba da se promenimo pa da više ne budemo silni glumci, nego da počnemo "silno da delujemo"?


11. Prestani da dovodiš ljude u crkvu, i počni da crkvu dovodiš ljudima.

Crkva se menja iz strukture "dođi" u strukturu "idi". Radi toga, Crkva treba da prestane da se trudi da ljude dovede "u crkvu", nego da počne da Crkvu dovodi ljudima. Misija Crkve se nikada neće ispuniti samo dograđivanjem postojeće strukture. Za to će biti potrebno ništa manje nego brzi rast crkve kroz spontano sopstveno umnožavanje u oblastima svetske populacije, gde Hristos još nije poznat.


12. Ponovno otkrivanje "Gospodnje večere" koja postaje prava večera sa pravom hranom.

Crkvena tradicija je uspela da "slavi Gospodnju večeru" na homeopatičan i duboko religiozan način, sa nekoliko karakterističnih kapi vina, bezukusnim kolačem i tužnim licem. Međutim, "Gospodnja večera" je u stvari više stvarna večera sa simboličnim značenjem, nego simbolična večera sa stvarnim značenjem. Bog ponovo obnavlja obed i vraća ga na naše sastanke.


13. Od denominacija do sabora na nivou celog grada.

Isus je pozvao na globalni pokret, a ono što je nastalo jeste serija malih religioznih kompanija sa globalnim ciljevima, koje reklamiraju njihove posebne odlike hrišćanstva i koje se međusobno takmiče, ili anuliraju jedni druge. Kroz to hrišćansko obeležavanje, većina protestantizma je postala politički nevažna i vrlo često više zaokupljena tradicionalnim specijalnostima i religioznim borbama i konkurencijama, nego razvojem zajedničkog svedočanstva pred svetom. Isus nikada od ljudi nije tražio da se organizuju u denominacije. U prvim danima Crkve, hrišćani su imali dvojni identitet: bili su istinski Hristova Crkva - vertikalno obraćeni ka Bogu, a zatim su bili organizovani geografski, odnosno - okrenuti horizontalno jedan ka drugom na zemlji. Ovo ne znači da su se samo hrišćani susedi organizovali u najbližoj okolini, u kućne crkve, gde su živeli, nego su hrišćani nastupali kao kolektivni identitet, jer su na nivou grada ili oblasti kroz sabore izražavali jedinstvenost Crkve toga grada ili oblasti. Autentičnost u susedstvima povezana sa regionalnim ili gradskim identitetom, Crkvu će načiniti ne samo politički značajnom i duhovno ubedljivom, nego će dozvoliti i povratak biblijskom modelu "Crkve grada".


14. Razvoj i rast kroz progonstvo.

Između Hrista i sveta uvek je postojao i postoji konflikt. Svet Ga je razapeo, odbacio Ga je. Dok, danas su njegovi hrišćani tako mnogo okićeni titulama, medaljama i društvenim poštovanjem, ili što je najgore od svega, ostaju tihi i bezvredni da se uopšte primete. "Blago vama kada vas usprogone", kaže Isus. Biblijsko hrišćanstvo je prava pretnja paganskoj bezbožnosti i grešnosti, svetu koji je ophrvan pohlepom, materijalizmom, ljubomorom i svakom vrstom demonskih standarda morala, seksa, novca i moći.

Savremeno hrišćanstvo je u mnogim zemljama suviše bezopasno i učtivo da bi uopšte bilo vredno progonstva. Ali, kada hrišćani ponovo počnu da žive po novozavetnim standardima života, i na primer, greh počnu da nazivaju grehom, obraćenje ili progonstvo je bilo, jeste i biće prirodna reakcija sveta. Umesto da se udobno gnezde u privremenim zonama verske slobode, hrišćani treba da se pripreme da ponovo budu otkriveni kao glavni krivac naspram globalnog humanizma i "ljudskih prava", savremenog ropstva da se živi zabavno i da se otvoreno slavi svoj Ego - pogrešni centar svemira. Zbog toga će hrišćani uvek osećati (i moraju osećati) "represivnu toleranciju" sveta koji je izgubio svoje apsolutne vrednosti, pa odbija da pozna i posluša svog Boga Stvoritelja sa njegovim savršenim standardima. U sprezi sa rastućom ideologizacijom, privatizacijom i spiritualizacijom politike i ekonomije, hrišćani će - brže nego što misle - dobiti priliku da stoje srećno optuženi u Isusovoj družini. Sada treba da se pripreme za budućnost razvijajući duh oproban progonstvom, pa čak i više od toga - razvijajući strukturu dokazanu progonstvom.


15. Crkva se konačno vraća kući!

Na kome je mestu čoveku najlakše da bude duhovan? Ponovo da kažem, možda iza velike propovedaonice iza koje se krije obučen u svete haljine, propovedajući svete reči bezličnoj masi ljudi, a potom samo nestane u kancelariji. A gde je najteže - pa i najznačajnije - čoveku da bude duhovan? Kod kuće, u prisustvu žene i dece, gde se sve što kaže i uradi automatski propušta kroz duhovni lakmus testa na realnost, gde licemerstvo može efikasno da se isčupa i autentično može da raste. Mnogi hrišćani su napustili svoje porodice koje su često mesto njihovog duhovnog poraza, a zatim su organizovali veštačke priredbe u svetim zgradama daleko od atmosfere stvarnog života.

Pošto je Bog na delu da ponovo zadobije domove (cele porodice), crkva se vraća svojim korenima - tamo otkuda je i potekla. Ona se doslovno vraća kući, završavajući krug Crkvene istorije na kraju svetske istorije.

PETNAEST TEZA KA OŽIVOTVORENJU CRKVE - Volfgang Simpson.
"Biblija izlaže večne zakone za sve što je bilo, što jeste i što će biti."
- nepoznati

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 640
Ukupno: 2450051
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/035/05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.