• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

5. Nije li Biblija puna pogrešaka?

U današnje vreme se postavlja pitanje pouzdanost Biblije. Od samoga početka moramo pitati koje su to greške na koje dotična osoba misli. Većinom ljudi ne mogu navesti ni jednu. Čuli su negde nekoga gde govori da je Biblija puna kontradikcija i prihvatili to "zdravo za gotovo". No, ponekad neko ima specifičan problem na umu. Ako ne nalaziš odgovora na njegovo pitanje, ne uznemiravaj se! Uz prirodan smešak odgovori: "Nemam sada odgovora na tvoje pitanje, ali će mi biti veoma drago da ga pronađem." Čitave su knjige pisane o pojedinim od tih predmeta. Nakon dve hiljade godina trajanja hrišćanstva niko se neće setiti pitanja koje bi moglo srušiti temelje tog hrišćanstva.

Ako čovek nije ni čitao Bibliju, to je dobar pokazatelj na neiskrenost njegovih pitanja, ali nemoj na tome insistirati. Nikada nikoga ne smemo ismejavati ili pokušati da argumentujemo podsmehom. To je pogubno ponašanje kad nekome govorimo o tako važnim životnim pitanjima. Ogromnu su štetu učinili hrišćanskoj veri dobronamerni Ijudi koji su svoja gledišta pokušali dokazati tako što su grubo ismejavali gledišta drugoga. Samo su ozloglasili hrišćanstvo.

U Pismu ima nekih naizgled kontradikcija. No prijatelj sa kojim razgovaramo ne shvata da su te, na oko kontradikcije, razjašnjene otkrićima savremene arheologije. Dr Nelson Glueck, poznati jevrejski arheolog, dao je značajnu izjavu: "Ni jedno arheološko otkriće ne protivi se biblijskim izveštajima." Ovo dolazi iz usta jednoga od najpoznatijih arheologa na svetu. Za još nepomirena razilaženja između Biblije i istorije, naš logični stav bi bio čekanje šta će otkriti neki novi arheološki dokazi. Nemamo odgovore na sve probleme. No svi podaci do sada zasigurno ukazuju da se možemo pouzdati u biblijski izveštaj i u oni detaljima koji su još pod upitnikom.

Nauka o evoluciji u evangeliziranju je problem samo ukoliko vodi do ateističkih zaključaka. Nije mudro upustiti se u tehničku diskusiju o evoluciji, jer to nije suštinsko (srž) pitanje. Ja obično pitam: "Kakve zaključke izvlačiš iz svog evolucionističkog stava - da je svemir slučajno nastao? Ili hoćeš reći da je Bog stvorio svemir koristeći određene evolucione procese? Nisam baš uveren u ispravnost toga stava, no pretpostavimo za trenutak da je tačan. Šta ti iz toga zaključuješ?" Tako usmerim njegovu pažnju na ono što je Hrist rekao i učinio. Nije toliko važno kako je Bog stvorio svemir, koliko je važno da je to On učinio. Nečije često pretpostavke određuju zaključci, a ne stvarni dokazi. Ako osoba sa kojom razgovaraš smatra da Bog nije Stvoritelj i da je svemir nastao slučajno, treba sa njom o tome porazgovarati. Može se relativno dobro argumentovati u prilog naturalističkoga gledišta ako zanemarimo činjenice o Isusu Hristu. No, ako je čovek intelektualno pošten on se mora suočiti i sa Njime. Veliki je broj nehrišćanskih mislilaca koji nikada svojski nisu promislili nad dokazima koji se tiču osobe Isusa Hrista, a kad to učine, oni dolaze Isusu Hristu.


6. Nije li hrišćansko iskustvo samo psihološka stvar?

Ovo je pitanje pudmuklo i može postati veoma lično. Neki će ljudi reći da verujemo samo zato što smo od ranog detinjstva bili predodređeni za takav način mišljenja i življenja. Misle da smo odrasli poput Pavlovljevih pasa. Ovo je veoma pojednostavljeno gledanje na stvarnost. Svako ko je imalo informisan zna da "predodređenje" ne može objasniti mnoga od obraćenja, jer ima hrišćana obraćenih iz veoma različitih pozadina. Hiljade od njih nisu u detinjstvu imali nikakve veze s hrišćanstvom. Ipak, svaki će posvedočiti da je Isus Hrist preobrazio njegov život. U svojim proučavanjima psiholozi pokušavaju imati što je manje moguće promenjivih faktora. Da bi potvrdili svoje zaključke moraju otkloniti sve moguće varijable. Međutim, ako uporedimo živote hrišćana, jedino je Gospod nepromenljiv faktor. Od jednog do drugog slučaja detalji variraju. Jedino On ostaje isti. Jedino On sa svojom silom od lopova čini poštenog čoveka, pokvarenoga čistim a lažova istinoljupcem. On ispunjava ljubavlju srce prepuno mržnje.

Drugi opet tvrde da su duhovne stvarnosti u suštini ispunjenje naših želja. Sve religiozno iskustvo, smatraju oni, može se povezati sa čovekovim osećajem potrebe Boga iz čega se u njegovom umu stvara lik i on počinje obožavati svoju mentalnu projekciju. Njegovoj navodnoj duhovnoj stvarnosti, naravno, nedostaje objektivna realnost. Često čujemo kako se religija naziva štakom za ljude koji ne mogu uspeti u životu. Ovo gledište vredi pobliže razmotriti.

Kako da se uverimo da nismo "hipnotizirani" i da ne verujemo u ono u šta želimo verovati? Ako je naše duhovnu iskustvo samo rezultat ispunjenja želja ili pozitivnog mišljenja trebalo bi da svaki predmet, na primer orgulje, smatramo bogom. Ako dovoljno dugo o orguljama mislimo kao o bogu one će nam to postati i eto nam subjektivnog iskustva! Ali koji su objektivni dokazi za to iskustvo?

Evo još jednoga primera. Pretpostavimo da vam u sobu uđe čovek sa vencem belog luka oko vrata i kaže: "Ovaj ti je beli luk prava stvar!: Daje mi radost, mir, zadovoljstvo, svrhu životu. Fantastično, beli luk je ono pravo!" Što na to reći? Teško se može argumentovati protiv iskustva.

No, njegovo iskustvo se može istražiti sa nekoliko bitnih pitanja (na ta ista pitanja trebalo bi da je svaki hrišćanin spreman dati odgovor). Kako znaš da ti beli luk daje zadovoljstvo i mir a da to ne dolazi od autohipnoze? Ko još ima takve koristi od beloga luka? Za kakvu objektivnu činjenicu je tu iskustvo vezano? Hrišćanstvo se razlikuje od autohipnoze i svih drugih psiholoških fenomena zato što je subjektivno iskustvo jednoga hrišćanina sigurno utemeljeno na objektivnoj, istorijskoj činjenici - na uskrsnuću Isusa Hrista.

Profesor semantike sa kalifornijskog univerziteta u Berkeley-u nedavno je prisustvovao seriji sastanaka na kojima sam govorio. Bio je potpuni relativista. Usred mog govora ustao bi i protumačio (i ukratko opovrgo) ono što sam rekao. On je to radio ljubazno, ipak, nije baš bilo prijatno. Iznosio je popularnu ideju da je ono u šta verujemo istinito za nas, ali ne nužno i za druge ljude. Upotrebio je ovu ilustraciju: Čovek može biti iz šale privezan za šine. Kada voz projuri susednim kolosekom, on može umreti od srčanog udara zato što ne zna da voz nije na njegovom koloseku. Što se njega tiče voz je mogao prolaziti i njegovim kolosekom. On je verovao da je tako, pa mu je tako i bilo. Ono što je istina za mene ne mora biti istina i za tebe. Nekoliko smo puta profesoru pokušali pokazati značajnu razliku u hrišćanstvu, činjenicu uskrsnuća. Kad smo to otprilike četvrti put tumačili "sinulo" mu je. Stojeći pred pločom sa komadom krede u ruci, iznenada se zaustavio usred rečenice i rekao: "Hmm... mislim da je to veoma važna činjenica".

Ako je uskrsnuće istinito, to mora menjati naše poglede. Ono je potvrda Božjeg otkrivenja u Hristu, istorijska činjenica izvan nas, nešto objektivno za što se veže naše subjektivno iskustvo. Te dve činjenice, subjektivnu i objektivnu, moramo držati u pravilnom odnosu. Činjenica da je Isus Hrist ustao od mrtvih ne znači ništa meni lično ili iskustveno sve dok Ga u svoj život ne primim kao Gospoda i Spasitelja. Ako, sa druge strane, imam samo svoje iskustvo, uskoro ću početi da se pitam da li je ono stvarno ili je možda autosugestija. Moram znati da je moje iskustvo temeljeno na čvrstoj tački - na objektivnoj činjenici u istoriji.


7. Neće li me dobar moralni život dovesti u nebo?

Ovo pitanje odražava današnju zbrku u religiji uopšte. Većina ljudi smatra da ono jedino potrebno jeste činiti najbolje što se može i da će onda sve biti u redu, ili, da će se makar tako na neki način uspeti "ušunjati" u nebo. Takvo mišljenje izražava ogroman optimizam u čovekovu pravednost i veliko nepoznavanje Božje neograničene svetosti. Bog ne gleda "kroz prste". On ima apsolutnu normu, Isusa Hrista.

Kad se upali svetlo ono goni svaku tamu. Slično je i sa Božjim karakterom koji tako sija u svojoj čistoći da sažiže svako zlo. Onakvi kakvi jesmo ne bismo mogli boraviti u Njegovoj prisutnosti; bili bismo sažeženi zbog iskvarenosti našega života. Jedina osnova za našu zajednicu sa živim Bogom jeste savršena pravednost Isusa Hrista.

Jedna mala ilustracija obično pomogne ljudima da to shvate. Pretpostavimo da se cela ljudska rasa poređa duž obale Zapadne Evrope s namerom da prepliva do Amerike. Poistovetimo njihov cilj sa Božjom normom pravednosti. Pucanj je označio start i svi plivači skaču u vodu. Pogledamo na Okean i ugledamo najmoralnijega. To je neki prijatni profesor, veoma dobar čovek koji se uvek trudio činiti ono najbolje i slediti visoke moralne norme, a ipak on je bio prvi u priznavanju svoje nesavršenosti i grešnosti. On je nekih stotinjak kilometara od obale. Sledeći koji nam zapadne za oko je neki propalica koji se utapa svega nekoliko metara od obale. Raštrkane između te dve obale vidimo ostale ljude. Ako uporedimo onog propalicu sa profesorom, razlika je ogromna. No kolika je to odista razlika kad se posmatra sa gledišta Amerike. Svako će se od njih na kraju udaviti - neće uspeti preplivati okean.

Nikakva uputstva za plivanje neće pomoći. Potreban je neko ko će nas preneti do Amerike. Tu se javlja Isus Hrist. Ako možeš sam do Amerike, ako možeš živeti apsolutno savršenim životom u mislima, rečima i delima, onda možeš svojom snagom u nebo. No,niko nikada u tome nije uspeo, niti će uspeti. Sve ostale religije u suštini su upute za plivanje, etička pravila za divan način života. Ali osnovni problem čoveka nije znati kako treba živeti; problem je u nedostatku sile da se živi životom kojim treba živeti. Dobra vest hrišćanstva jeste u tome da je Isus Hrist ušao u našu istoriju i za nas učinio ono što mi sami za sebe ne bismo mogli učiniti. Po Njemu možemo imati mir i zajedništvo s Bogom - doći do neba.


U osnovi je moralni problem

Kad smo ukratko prešli ovih sedam pitanja, moramo da se podsetimo da na kraju krajeva čovekov problem nije intelektualni već moralni. Tu i tamo naš odgovor ponekog neće zadovoljiti. Time se ne negira i njegova valjanost. Sa druge strane, čovek može biti uveren u istinitost hrišćanstva a još uvek ne postati hrišćanin. Često mi kažu: "Odgovorili ste na svako od mojih pitanja." Nakon zahvale što su mi polaskali, pitam: "Hoćete li onda postati hrišćanin?" Nakon malog osmeha obično kažu: "Pa, ne." "Zašto ne?", pitam ja dalje. "Da vam otvoreno kažem, to bi zahtevalo suviše radikalnu promenu u načinu življenja moga života." Mnogi nisu spremni da dozvole, pa ni samom Bogu, da upravlja njihovim životom. Nije u pitanju da ne mogu verovati, nego ne žele verovati. Na nama je da im pomognemo da to shvate.

Često se pita: "Ako je hrišćanstvo istinito, zašto većina inteligentnih ljudi ne veruje u to?" Iz istog razloga kao i većina neinteligentnih ljudi. Ne žele verovati, jer nisu voljni prihvatiti moralne zahteve koji se od njih traže. Konja se može dovesti do vode, ali ne može ga se naterati da pije. Pre nego što će čovek verovati mora biti voljan da veruje. Teško da se išta može uraditi sa čovekom koji uprkos toga što sve činjenice govore suprotno, insistira da je crno belo.

Moramo biti uvereni u istinitost onoga što propovedamo, inače ne možemo očekivati da ćemo uveriti druge. Moramo zajedno sa Petrom biti u stanju reći: "Nismo vam, naime, mudro smišljenim pričama obznanili silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, nego na osnovu toga što smo mi postali očevici njegovoga veličanstva..." (2. Pet. 1:16 EČ). Tada će naše svedočanstvo potkrepljivati autoritet, uverenje i snaga Duha Svetoga.