• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Evangelizacija je na svetu počelo 11 muškaraca. Pitate li se, kako im je to uopšte uspelo?! Deset godina od Isusove smrti Evanđelje o Njemu je stiglo u Aleksandriju i Antiohiju - najveći grad Afrike, odnosno Azije. Gotovo je sigurno da je do tog vremena doprlo i do samog Rima; u glavnom gradu sveta bio je to toliko poznat pokret, te je Neron mogao da hrišćane koristi kao žrtvene jarce zbog velikog požara 64. godine po Hristu.

Poruka Evanđelja se poput požara proširila carstvom, i da nije bilo Domicijanove sklonosti prema progonu, verovatno bi do kraja prvog veka na carsko prestolje seo hrišćanin. Međutim, kako se stvar razvijala, hrišćanstvo je na to sačekalo još 230 godina, ali je u međuvremenu osvojilo mnoge rase i kulture unutar carstva, ostvarilo jake prodore među plemstvom i intelektualcima, promenilo živote bezbrojnih običnih muškaraca i žena. Evangeliziranje je očigledno bilo u prvom planu tadašnjih Isusovih sledbenika.

Ali, šta je evangeliziranje?

Jedna od najboljih definicija potiče od arhibiskupa Williama Templea.

"Evangelizirati znači tako predočavati Isusa Hrista u sili Svetog Duha, da ljudi kroz Njega dolaze do vere u Boga, te da prihvate Hrista kao svog ličnog Spasitelja i služe mu kao svom Caru u zajedništvu Njegove crkve."

To, i ništa manje, jeste evangeliziranje. Reč je o tome da hrišćanska zajednica prenosi Radosnu vest o Spasitelju onima koji Ga ne poznaju. Uostalom, šta su imali prvi hrišćani? Ne mnogo. Nisu imali Odbor za misiju i evangelizaciju. Nisu držali konferencije ili kurseve na tu temu. Nisu imali određenog verovanja. Nisu imali pravilnik ponašanja, koji bi se mnogo razlikovao od pravilnika ponašanja iz jevrejstva, odakle su proizašli.

Nisu imali ceremonije. Nisu imali crkvene zgrade, ni sveštenike. Imali su jedino sigurnost da je Isus dugo očekivani Osloboditelj - Mesija, da je umro, ustao i da sada vlada celim svemirom. Onda su ljudima govorili o Njemu. Upustili su se u evangeliziranje. No, pogledajmo to malo detaljnije, jer se evangeliziranje lako može pobrkati sa nekim drugim stvarima.

U prvom redu, evangeliziranje nije isto što i misija. Izraz misija mnogo je širi od izraza evangeliziranje. Tiče se sveukupnog uticaja Crkve na društvo, dok je evangeliziranje ograničenog opsega i tiče se prenošenja Radosne vesti - Evanđelja Hristovog.

Evangeliziranje nije usamljeničko, ono dovodi u zajedništvo. Iako se može odvijati između dvoje ljudi, kao što jedan prosjak može da obavesti drugog prosjaka gde može naći hleb, evangeliziranje uvek dovodi ljude u zajedništvo onih koji su, takođe pronašli živog Boga kroz Isusa Hrista.

Evangeliziranje nije sistem. Danas hrišćanskim krugovima ima mnogo kratkih sažetih poruka (traktata), zbijenih propovedi sa tri glavne tačke, kao: "četiri duhovna zakona", "dijagrama most" i sličnog. Mada i oni mogu ponekad poslužiti kao korisno oruđe pri evangeliziranju, predstavljaju opasnost ako očvrsnu u krute sisteme. Jer, naš Gospod nije sistem; On je stvarna osoba. A evangeliziranje je dovođenje ljudi licem u lice sa tom Osobom. To se ne može učiniti sa sistemom.

Evangeliziranje nije dopunska delatnost za one koji vole javne nastupe. To nije razonoda koju će prihvatiti osoba koja voli da pravi budalu od sebe stojeći na nekakvoj kutiji pod vedrim nebom ili da povlađuje svom egu obraćajući se skupu u javnoj dvorani. Evangeliziranje je iznošenje Radosne vesti o onome što je Bog učinio za sve nas. To je sveta dužnost svakog hrišćanina.

Evangeliziranje nije plitko. Plitkim ga, naravno, često smatraju oni koji se njime ne bave, a i neki koji se bave. Zaista, mnogo toga što se prodaje kao evangeliziranje jeste veoma plitko. No, ono nije zamišljeno da bude takvo. Zamišljeno je da to bude Radosna vest o tome kako Bog uzima grešnike i ugrađuje ih u svoje novo društvo, koje predstavlja prvo uporište Božje carske vladavine u odmetničkom svetu. Nema ništa plitko u toj poruci i njenim posledicama. Ona utiče na razum, na način gledanja, na odnose - na sve.

Evangeliziranje nije zadatak samo raspoloženog sveštenstva - ljudi sa teološkim obrazovanjem. To uopšte nije njihov prvi zadatak. Njihova je uloga propovedanje i naučavanje vere, ali po samoj prirodi stvari oni nisu u tako bliskom dodiru sa agnosticima ili ateistima kao što je to većina članova njihovih crkava od ponedeljka do subote. Među starim zapisima nema ničeg što bi nagoveštavalo, da je prva crkva shvatala evangeliziranje isključivim zadatkom svojih vođa. Svi su bili pozvani da prenose Radosnu vest. Bila je ona isuviše radosna a da bi je prepustili "teološkim profesionalcima".

Evangeliziranje nije pronalaženje "mesa" za popunjavanje praznih crkvenih klupa. Ponekad, nakon što je uzaludno pokušavala sve drugo, crkva ponovno dođe na pomisao da bi joj, želi li i dalje poslovati, bilo najbolje da se upusti u evangelizacijsku kampanju. Ako je evangeliziranje išta drugo a ne spontano delovanje vatre koju je Hrist zapalio unutra - biće krivotvoreno i neće ostvariti ništa. Više će ličiti na vrbovanje ljudi u članstvo lokalne crkve.

Evangeliziranje nije ljudska propaganda. U njega je upleten Bog. Bog Otac se upleo kad je poslao svoga jedinog Sina. Isus Hrist ga je smatrao tako prioritetnim zadatkom da ga je učinio predmetom svoje poslednje zapovesti. Sveti Duh je dan sa određenim ciljem opremanja Crkve za svedočenje. Evangeliziranje je delotvoran iskaz Božje ljubavi u palom svetu. Ono nije opijum načinjen ljudskom rukom.

Evangeliziranje nije ni isključivo hrišćansko navešćivanje, ni isključivo hrišćanska prisutnost. Ono je oboje. Neki hrišćani pokazuju potpunu sklonost tome da se usredsrede na naveštanje Evanđelja bez njegovog praktičnog pokazivanja; tako naglašavaju samo propovedanje, dok hranjenje, isceljivanje, obrazovanje i oslobađanje od zlih duhova padaju u zasenak.

Kao odgovor na to, oni koji se usredsređuju na "socijalno Evanđelje" zadovoljavaju se dolaskom među ljude, te ih stišću u naručje rukama Hristove ljubavi, ne svedočeći o Onome u čije to ime i čine. Sama ideja izdvajanja duhovnog od socijalnog Evanđelja protivi se Novom zavetu. Isus je hodao čineći dobro i propovedajući Radosnu vest carstva. Njegovi sledbenici moraju težiti za istom ravnotežom. Samo je jedno Evanđelje - onoga Boga koji pomaže ljudima, kojima je pomoć potrebna. On ih sam izbavlja, ugrađuje ih u novo društvo i stalo mu je do svakog oblika njihovog života na ovom i drugom svetu. Tu poruku treba i naveštati, i živeti. Samo socijalna briga ili samo naveštanje jednako su beskorisni. Prvi su hrišćani praktikovali oboje. Isto moramo i mi danas.