• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Neverovatno je teško definisati prisutnost Božju. Zapravo, verovatno je to i nemoguće. Kako bi ljudsko biće moglo definisati taj neopisiv doživljaj, koji nazivamo Božjom prisutnošću? Kad je doživimo, ne možemo a da ne kažemo kao Jakov u Vetilju: "Zaista se Gospod nalazi na ovom mestu."

Iako nismo u stanju definisati prisutnost Božju, razborita sveta duša će znati kad je ona tu, a kad je odsutna. Jedan od osnovnih problema današnjice je, da većina hrišćana živi na tako niskom duhovnom nivou, te prestaje "da oseća" prisutnost ili odsutnost Božju. Toliko dugo smo bez te prisutnosti, da smo to počeli da prihvatamo kao normalno. A ono što se tako često opisuje kao prisutnost Božja, zapravo je pogrešno mišljenje ljudi koji su van Božjeg dodira.

U odličnoj knjizi Brajana Edvardsa (Brian Edwards) "Probuđenje" nalazi se jedan odlomak koji govori sam za sebe: "Posećivao sam crkve pune aktivnosti, entuzijazma i darova na čemu bi i anđeli zavideli, ali koje su morale moliti da bi više ljudi došlo na molitveni sastanak. Posećivao sam i crkve s mnogo muzike i buke, kao i crkve sa svečanom tišinom. Ali ni jedna od njih nije videla prisutnost Božju."

Ova izjava, koju je izneo Brajan Edvards, vrlo je žalosna i ozbiljna, jer imamo generaciju koja raste u verskim aktivnostima i verskom okruženju, a koja zapravo nikada nije osetila ili iskusila tako dragocenu Božju prisutnost.

U "Velškom probuđenju" iz 1904., u blizini grada Gorseinona bogosluženje je trajalo čitave noći. Jedan rudar je, tvrda i bezbožna duša, vraćajući se iz svoje smene oko 4 sata ujutro, video svetlo u crkvi i odlučio da pogleda šta se događa. Čim je otvorio vrata bio je savladan osećanjem Božje prisutnosti. Čulo se kako je uzviknuo: "O, Bog je ovde!" Bojao se da uđe, a još se više bojao da ode, i tako je tamo na pragu crkve započeto delo spasenja u njegovom srcu.

Tokom velikog američkog probuđenja 1858., samim brodovima se činilo da su ušli u zonu prisutnosti Božje i uticaja Duha, čim su se približili američkim lukama. Brod za brodom je stizao sa istom pričom o iznenadnoj sigurnosti i obraćenju čim su se približili američkoj obali.

Tokom probuđenja godine 1735., u Northamptonu, Massačusets, Džonatan Edvards (Jonathan Edwards) piše: "Grad izgleda kao da je pun Božje prisutnosti." Kad su Dankana Kampbela (Duncan Campbell) pitali šta je bilo glavno obeležje probuđenja Levis (Lewis) u godinama 1949-1953, odgovorio je: "Svesnost Boga!"

U knjizi "Jedan božanski trenutak: probuđenje u Ausburi", Hovarda Anke (Howard Anke), profesora Biblije u koledžu Ausburi (Asbury, Wilmore, Kentucky), opisuje probuđenje u tom koledžu 1970. godine: "Ne postoji ljudski rečnik koji može obuhvatiti svu dimenziju jednog božanskog trenutka. U jednom smislu sve to izgleda gotovo kao san, a ipak stvarnost. Videli smo to svojim očima. Nemoguće je opisati, ali Bog je bio među nama. Mi, koji smo tada bili tamo nikada više ne možemo stvari ovoga sveta posmatrati na isti način."

Prilike, kao ove upravo opisane, divne su i vrlo značajne. Verovatno su to periodi kada očekujemo da ćemo doživeti dubok osećaj Božje prisutnosti ili bi to možda mogli opisati kao povećani osećaj Božje prisutnosti. Ono zbog čega sam ja zabrinut je jedan vidljiv nedostatak prisutnosti Božje u većini naših normalnih hrišćanskih života i crkava. Iako možda ne živimo uvek u okruženju probuđenja, kad je prisutnost Božja vrlo stvarna, ipak trebalo u nekoj meri osetiti Boga u našim sredinama kad god se sastajemo u Njegovo ime. Nije li Bog obećao: "Jer gde su dva ili tri koji su sabrani u ime moje, tu sam ja među njima." (Mt. 18:20 LB).

Ako je Bog obećao, da će biti među svojim narodom koji se skuplja u Njegovo ime, zašto onda imamo toliko sastanaka i službi slavljenja bez stvarnog osećanja da je Bog prisutan u sili i slavi? Odgovori na to pitanje su mnogi i različiti. Greška se svakako ne nalazi u Bogu, jer je On veran svojim obećanjima saveza.

Prisutnost Božja u našoj sredini daleko je važnija i poželjnija od velike posećenosti, prelepih zgrada ili prisutnosti vodeće ličnosti ili propovednika. Ništa se, savršeno ništa, ne može meriti sa radošću i blagoslovom prisutnosti Božje među nama, kad se skupimo da ga slavimo.

Jedan od razloga odsutnosti Božje prisutnosti među nama je, nažalost, što je On ožalošćen samim onim ljudima koji žele da ga slave. Lakoća kojom se hrišćani natežu, prepiru i ne slažu vrlo jasno pokazuje da nisu svesni, da Duh Božji može biti ožalošćen ili da ih nije briga. To je jedan neverovatno žalostan trenutak kada se Bog povlači, jer smo ga ožalostili našim grehom.

Pre nekoliko godina propovedao sam u jednoj crkvi gde je prisutnost Božja bila vrlo stvarna i duboko se osećala. Nedavno sam se vratio u tu istu zajednicu, ali sam osetio potpunu odsutnost Duha Božjeg. Kad su me pitali kako sam se osećao dok sam propovedao, priznao sam kako mi se čini da se Bog povukao s tog mesta. Ihavod - "slava je otišla" - moglo se velikim slovima napisati nad tim mestom.

Duh sveta nam često oduzima osećaj Božje prisutnosti. Bog neće učiniti svoju prisutnost stvarnom među ljudima kojima prva stvar nije da čast i slavu daju Njemu. "Prijateljstvo prema svetu je neprijateljstvo prema Bogu." (Jak. 4:4 SSP). Kad je Bog u neprijateljstvu s nama, njegova prisutnost nije moguća. Taj svetovni duh je previše medu ljudima Božjim, što rezultuje time da se Bog ne oseća, a što je čak i tragičnije, da ne nedostaje.

Dobro ćemo učiniti da se setimo mudrosti iz pera Čarlsa Sperdžena (C. H. Spurgeona): "Onaj ko nema sveti miris neka traži mrki Božji pogled." Bolje da imamo celi svet protiv sebe, nego da izgubimo Božju prisutnost za ljubav sveta. Svetovni materijalizam učinio je da se hrišćanske crkve osećaju samodovoljnim i u toj udobnoj samodovoljnosti više ne osećaju obavezu da traže osećaj Njegove prisutnosti. Ne kaže li Bog i o nama: "Jefrem prionu za idole svoje... ostavi ga!" (Osija 4:17 LB).

Propust da se pripremimo za duhovno bogosluženje, sledeći je razlog zašto ne osećamo prisutnost Božju. U ovo vreme dugo spavamo i mnogo jedemo a vreme za ličnu duhovnu pripremu srca za Božju prisutnost teško da neko nalazi. Iz vrtloga mnogih potrebnih aktivnosti upadamo u dom Božji, obično kasneći. Kašnjenje pokazuje nemarnost, a koliko samo njih osećaju tu krivicu? Kad bi na naše bogosluženje trebalo da dođe kraljevska porodica, dobro bismo se pripremili: stigli bismo rano i zauzeli najbliža sedišta. Zašto onda to ne učinimo kad je Gospodar nad gospodarima i Kralj nad kraljevima naš počasni gost?!

Ljudi koji su nemarni u pripremi srca i duše za prisutnost Božju obično su ljudi koji zapravo ne očekuju Božju prisutnost ni u kom smislu. Njihova je vera tako formalna i rutinska, da osećaj Božje prisutnosti nije nešto što im je blisko. Oni su se pripremili za sjaj hrišćanstva i zadovoljni su stanjem bez osećanja bilo kakve Božanske prisutnosti.

Zar nije istina da često odlazimo sa jednog sastanka na drugi, bez da ikada tražimo ili osećamo prisutnost Božju među nama? Važne su nam vera i verske aktivnosti, ali bez prisutnosti Božje. Mi dolazimo i odlazimo sa mesta svetosti gde je vrlo vidljiva činjenica, da Bog nije prisutan u sili i stvarnosti.

Kakvi god razlozi bili za odsutnost Božje prisutnosti, a postoje mnogi, glavni razlog je greh u jednom ili drugom obliku, i važno je da se njime pozabavimo, da bi iskustvo dubokog osećanja prisutnosti Božje ponovo bilo medu nama. Setite se reči proroka Isaije: "...al' zločinstva vaša rastavljaju vas sa Bogom vašim, gresi vaši zaklanjaju od vas lice njegovo i smetaju da vas čuje." (Isa. 59:2).

Zamislite šta bi bilo u vašoj i mojoj crkvi da jednog dana Isus dođe na bogosluženje i zauzme stolicu u prvom redu. To bi unelo sveto strahopoštovanje na naše bogosluženje i to iskustvo nikada ne bismo zaboravili. Teško da će se tako nešto dogoditi. Međutim, mi možemo doživeti Njegovu prisutnost da bude stvarna, baš kao da On sedi u prvom redu, ali se moramo lično ili kolektivno pozabaviti grehom koji je oterao Njegovu prisutnost od nas. Ozbiljno postavimo sami sebi ovo pitanje: "Šta se dogodilo s prisutnošću Božjom?"

"Vrati se, Duše Sveti,
vrati se dragi glasniče mira!
Mrzim grehe koji su te ožalostili
i iz mojih grudi oterali."