Naslovna » Magazin » Arhiva » #18 » ....

Bezumni bogataš

Aleksandar Birviš

Nebriga za vreme u kom živimo

Kaza im pak priču govoreći:

U jednoga bogatog čoveka rodi njiva. I razmišljaše u sebi govoreći: "Šta da činim, jer nemam u šta sabrati letinu svoju?". I reče: "Ovo ću učiniti srušiću žitnice svoje i sagradiću veće; i onda ću sabrati sva žita moja i sva dobra moja. I kazaću duši svojoj: "Dušo, imaš mnoga dobra sabrana za mnoge godine; počivaj, jedi, pij, veseli se". A Bog mu reče: "Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti?". Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se Bogom. (Lk. 12:16-21)

Kako izgleda kad voz kasni? Jedanput je dežurni otpravnik vozova primio dužnost. Javljaju mu da voz koji stiže u 11.10, stiže u 11.05. Začudio se što voz stiže pet minuta ranije. Objasnili su mu da taj voz kasni 1435 minuta, tj. da je trebalo da stigne juče u 11.10.

Čitali smo o čoveku koji se obogatio, a već je bio bogat. Pokazao se jako zaostalim. Bog mu govori da će umreti već iste noći. Sve to što je mislio da je postigao za možda pedeset, možda sedamdeset godina unapred, to nije unapred nego u zakašnjenju. Međutim, zakašnjenja su opasna.

Neću ovde govoriti protiv bogataša (ima toga na drugim mestima i kod drugih ljudi). Umesto toga želim da razgovaramo o opasnostima što ih donosi kašnjenje, oklevanje, nebriga za vreme u kom se nalazi svako od nas. Bojim se da mi nemamo dovoljno razvijen smisao za vreme.

Uzmimo, na primer, zakašnjavanje na bogosluženje. Crkva nije radna organizacija, nije škola, u njoj se ne meri vreme i ne beleže izostanci. Ljudi navikli na prinudu, u crkvi vide slobodu i čudno im je da treba da budu na vreme kad počne bogosluženje. Međutim, kad se pogleda na vreme kao Božiji dar, kao dragocenost koja se ne može uskladištiti pa koristiti po nahođenju; gubiti takvo blago, greh je protiv darodavca Boga, a greh je i protiv bližnjih koji su razumeli vrednost vremena, a drugi ih ometaju u primanju tih darova.

Sličan greh je i kad u svojim molitvama govorimo više nego što bi trebalo govoriti ili kad ponavljamo što su braća i sestre molili pre nas. Nisam za skraćivanje molitvenih časova nego za kraće i sadržajnije molitve. Nije dobro oduzimati vreme onima koji bi se molili bolje, a ne mogu doći na red. Nepristojno je ponavljati Bogu nešto što on jamačno zna - a znaju i bližnji. Suvišno je i kazati da je i ovim načinom moguće biti nepošten, odn. krasti tuđe vreme.

Najvažnije vreme je kad se naći i kad se susresti s Bogom. Ako promašimo taj trenutak, ode večnost u propast. Niko neće prestati da večno traje, ali će to trajanje provoditi "gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi" (Mk. 9:44).

"Ove noći", ali ne iznenada

U drugoj poslanici Korinćanima piše: "U vreme pogodno poslušah te, i u dan spasenja pomogoh ti. Evo, sad je najpogodnije vreme; evo, sad je dan spasenja" (2. Kor. 6:2). Iako se borimo za večnost, moramo biti okrenuti kako sadašnjosti tako i vremenu koje dolazi. Veoma je mudro što nam Gospod nije saopštio dan i čas kad će doći. U protivnom bi se naša nemarnost pokazala u punoj meri. Ovako smo pažljiviji i koristimo sadašnje vreme.

Razmišljajmo, radimo, učimo kao da će sve trajati veoma dugo. Međutim, naše moralno i duhovno stanje mora da bude takvo da - ako sad dođe Gospod - možemo reći: "Gospode, evo nas".

Kad ljudi žive u nevoljama, oni pomišljaju na smak sveta. Gube se čovekova bogatstva i on pomišlja: Čim propadam ja, propade selo - čim propade selo, propade svet.

U vreme kad je prvi svetski rat bio završen srušile su se mnoge zamisli i propale mnoge vrednosti, kako materijalne tako i duhovne. U Njujorku susretne jedan prijatelj drugoga i kaže mu:

- Ispunjavaju se proročanstva. Znaš li da će Gospod uskoro doći?

- Znam - odgovara prijatelj - ali i on zna da ja stanujem u 17. aveniji.

Gospod može doći kad hoće. To me neće iznenaditi. Ako hoću da ga dostojno dočekam, to mora biti u svako doba, da srce moje bude spremno, svi odnosi s ljudima ispravni. Neka dođe upravo sada i radujmo se što će doći.

Ako ovakvog stanja nema, sve naše tzv. "pripreme" naopake su, zato što nismo spremni u onom što je bitno, nismo spremni u ovo vreme - a to je sad. "Sad je najpogodnije vreme, sad je dan spasenja" - nemoj odlagati, jer ova noć je možda poslednja tvoja noć.

Misliti danas

Zato treba razmisliti o sledećim stvarima:

Prvo: način življenja. Velika većina živi da bi preživela. Za mnoge je važno, ne šta će uraditi i kako će nešto uraditi, već kako će doći do penzije. Obratno, ima ljudi koji celog života nešto rade i čudimo se kako su uspeli da urade sve što su uradili.

Pogledajte, na primer, Sperdžena. Od njega je malo prevedeno na naš jezik. Zato nam je više poznat iz navoda i razgovora, nego li iz dela. Živeo je od 1834. do 1892. god. U njegovo vreme London je bio jedan od najvećih gradova na svetu. Nije imao automobil, jer ih nije ni bilo. Nije imao kočije. Imao je jednog konja, ne baš osobitog, ali korisnog. U jednom trenutku morao je i njega da proda kako bi namirio potrebe sirotišta što ga je osnovao. U samom Londonu je opsluživao crkvu i hiljade ljudi okupljenih oko nje. Pored toga osnovao je i vodio učilište za propovednike. (Ono i danas postoji i deluje kao rasadnik dušebrižništva i duhovnog govorništva). Takođe je pomagao jednom broju zajednica, starateljstvima za ugrožene. Svrh svega pomenutog Sperdžen je pisao. Svake godine je objavljivao knjigu propovedi. Napisao je "Davidovu riznicu", višetomno delo velikog formata u kom je istumačio sve psalme, naveo važne citate o svakom njihovom stihu pisane do njegovog vremena i dao nacrte za propovedi na svaki red iz Psalama. Objavio je i svoja predavanja i niz drugih dela. Kad je sve to stigao?

Drugo: korišćenje vremena. Među svojim pričama Spasitelj je ispričao i jednu o neplodnoj smokvi: "Neko je imao smokvu posađenu u svom vinogradu, i došao je da traži roda na njoj, i nije našao. Onda je rekao vinogradaru: "Evo, tri godine kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi, i ne nalazim. Poseci je! Zašto i zemlju da slabi?" A on odgovarajući reče mu: "Gospodaru, ostavi je i ove godine dok okopam oko nje i metnem đubrivo. Pa će možda roditi; ako li ne, poseći ćeš je docnije" (Lk. 13:6-9).

Bog te je čekao do danas. Možda će te čekati još godinu dana. Šta, ako je ovo vreme tvoja poslednja prilika? Kad bi znao da ti je ovo poslednja godina života, kako bi je iskoristio? Da li bi i u tom slučaju govorio: "Ne mora baš danas. Može i sutra"?

Koliko je ljudi u ovom gradu koji nikad neće dočekati to "sutra"? Jednostavno, umreće. Koliko će pojedinaca govoriti da sutra uradi ovo ili ono, ali će se sutra isprečiti neke okolnosti iz kojih neće moći da se izvuku. Tako će im propasti i trenutak da čuju vest o Gospodu Isusu.

U Poslanici Jevrejima (Jev. 2:3-4) postavljeno je pitanje: "Kako ćemo mi izbeći ako ne marimo za tako veliko spasenje, koje otpoče propovedati Gospod, a potvrdiše ga među nama oni koji su čuli, što i Bog posvedoči znacima i čudesima, raznim moćnim delima i razdvajanjem Duha Svetoga po svojoj volji? Nudi nam se veliko i dragoceno spasenje, a mi ga izbegavamo. Nema izbegavanja.

Ne navlačimo li na sebe Božiji gnev? Izbegavajući spasenje vređamo Boga i zameramo mu što ne podešava sebe prema našem vremenu. Ne dolazi spasenje kad se nama sviđa niti kad nama pogoduje. Gospod je odredio najpogodnije vreme. Naše je da to vreme shvatimo i da ga ne propustimo.

Treće: saradnja s Gospodom. Često, makar i učtivo, umemo da naređujemo Bogu. Naučimo jednom: Bogu se ne može naređivati. On je taj koji naređuje.

S Bogom možemo sarađivati. Hvala mu što nam je to omogućio. Blagodarni smo mu što nam je dopustio i omogućio da se nazovemo njegovim saradnicima i da to doista i budemo. On sarađuje sa onima koji su mu potrebni i za šta su mu potrebni. To je jedno od velikih dostignuća. Bog voli čoveka. Ljubav ne voli da je sama. Ona nastoji da ima koga da voli. Bog uključuje čoveka u sve što nazivamo razvojem i rastom.

Naša je krivica ako se ne uključimo u taj rast. Svevišnji nam pruža najdivnije mogućnosti da budemo saradnici u rastu i razvoju. Naravno, mi se priključujemo tako što spasenje počinje opravdanjem. Gospod opravdava grešnika. On hoće da učini da svaka grešnikova nepravda, svaki greh, svako bezakonje, padne u nespomen da bi grešnik mogao biti spomenut pred njim. Bog želi da kaže: "Evo, tu, u Knjizi života, je ime mog sluge". Međutim, on isto tako očekuje da njegove sluge dostojno služe, da budu od onih koji su svagda spremni da ga dočekaju i da budu s njim.

Četvrto: Primer koji opominje. U Nojevo vreme ljudi su bili zauzeti svakodnevnim životom i dugoročnim planiranjem. Rađali se, ženili, udavali, borili i umirali na različite načine. Vreme im je prolazilo u prijateljstvu i neprijateljstvu, u radu i zabavi, u različitim raspoloženjima.

Ljudi su videli da Noje pravi lađu. Za njihove ondašnje pojmove i merila gradilo se nešto izuzetno veliko. Nekima je taj rad bio podstrek da se pitaju: "Čemu to? Nije li to mlaćenje prazne slame?". Drugi su ga ismevali: "Noje, šta to radiš? Biće potop, kažeš. Taman posla. Sve ovo nebo i zemlja čvrsto stoje od sazdanja sveta. Koja voda i kakve kiše i poplave!". Bilo je takvih, verovatno, koji su svaki dan dolazili i gledali kako njihov sugrađanin radi, pa su mu govorili: "Šta se zamaraš? Miruj, počivaj i uživaj. Sinove si poženio, ima ko da ti pomaže i da te odmeni. Ne zamlaćuj se, čoveče!".

Noje je radio. Vredan rad je svojevrsna propoved. Ljudi su doznali da Gospod hoće da kazni čovečanstvo zbog grehova. Trebalo se kajati. Odlagali su. Mislili su: ako je nešto ozbiljno, sačekaće da Noje završi, da se pokaže to što on proriče, pa će tek onda napustiti greh i potražiti utočište.

Međutim, brod je završen. Ušli su koji su trebali da uđu. Ušle su i životinje. Bog je zatvorio vrata. Naišle su velike vode. Počeli su povodnji, voda se pela po planinama. Bilo je kasno. Ako je neko i zapomagao, nije vredelo: niti je Noje čuo, niti je mogao da otvori.

Trebalo je misliti i poslušati. Valjalo je shvatiti opomene Božije. To nije ništa novo, stara mudrost. U Pričama Solomonovima piše: "Čovek koji po karanju ostaje tvrdoglav, ujedamput će propasti, da neće biti leka" (Pri. 29:1).

Svako treba da se zamisli: Bog je dopustio ratove, glad i razne nevolje. Preko njih on nešto želi da nam poruči. To je: "Ljudi, počnite da mislite! Tvrdoglavi, ne zavaravajte sami sebe! Vreme prolazi. Prolaze najbolji dani". Hvala Bogu koji još čeka, ali njegovo vreme je sad ".

Biti Hristov - odmah

Blago onima koji ne oklevaju. Blago onima koji odbacuju sve što smeta blizini Gospodnjoj. Blago onima koji umesto stida pred svetom imaju hrabrosti da kažu: "Bože, evo me. Ti si jedini Bog, jedino uzdanje kom se mogu obratiti, jedini kom se mogu prikloniti. Ti i samo ti".

Gospod je jedina radost, jedini koji će me prigrliti, jedini s kojim mogu ostati. On sve do danas čeka. Dok on nešto očekuje dotle je dobro. Doći će dan kad on više neće čekati. Vrata će se zatvoriti bez obzira da li je čekaonica puna.

Ne treba mnogo mudrosti da se priključiš svom Bogu i da svaki korak učiniš kako je njemu ugodno. On će te voditi i ti ćeš ostati njegov sada i u sve veke.

Beograd, 16.02.1992.

Birviš, Aleksandar. SAGLEDAVANJA - Evanđeoske poruke u naše vreme. Beograd: Alfa i Omega, ?. Str. 73-77.
"Zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu."
- Jovan 8:34

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 644
Ukupno: 2450055
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/018/05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.