• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Ja sam seljački sin", izjavio je Martin Luter. "Moj je otac bio siromašni rudar a mati je na plećima nosila drva iz šume."

To je bila istina: daleko od toga da bude car ili papa, Martin Luter je bio skroman sveštenik seljačkog porekla, ali je postao najuticajniji čovek Evrope XVI veka. Radi njegovih reči i dela, istorija hrišćanstva i sveta se presudno promenila.

U dobi od pet godina, Martin je pošao u školu, gde se sticanje znanja potpomagalo okretnom učiteljevom šibom. On je lako naučio Deset zapovesti, Oče naš, Apostolsko veroispovedanje, osnove čitanja i pisanja i latinske gramatike. "Jednog jutra", priseća se Martin, "dobio sam 15 šiba". Pa, ipak, je voleo školu.

"Martine, želeo bi da postaneš advokat", rekao mu je njegov otac. "Siromašan sam, ali će mi Bog dati snage da ti omogućim najbolje školovanje."

Sa 14 godina poslao je Martina u školu u Magdeburg. Školarina je bila besplatna, ali su studenti morali da plaćaju za stan i hranu. Sa ostalim siromašnim mladićima, i on je ispred bogataških kuća pevao i prosio hranu.

"Ko god želi temeljito studirati, mora poći u Erfurt", govorilo se tada. Godine 1501. u upisnu knjigu najpoznatijeg nemačkog fakulteta upisano je i ime Martina Lutera.

Luter je svoj školski dan počinjao molitvom, držeći se gesla: "Onaj koji se dobro pomoli, uradio je već više od polovine svojih domaćih zadataka (učenja)." Slušao je pažljivo, postavljao pitanja koja su otkrivala njegov sjajan um, a kad nije bio u sobi, našli bi ga u biblioteci.

"Ovde je cela Biblija!", uskliknuo je jednoga dana, dok je oprezno kopao po dragocenim knjigama. Nikada je ranije nije video. Željno listajući plesnive stranice, pomislio je u čudu: "Tu postoji mnogo više od onoga što sam čuo da sveštenika čita." Dogodilo se da je prvo naleteo na priču o Ani i Samuilu. Pao je na kolena i molio se: "Bože, učini me tako pobožnim i tako korisnim kao što je bio Samuilo."

Godine 1502. Luter je postigao najniži akademski stepen u filozofiji. Tri godine kasnije, kao drugi u klasi, postao je magistar nauka. Zatim su bile predviđene pravne nauke, a onda advokatska karijera. Međutim, Luter se strahovito plašio smrti, i kad je jedan grom za vreme strašne oluje udario neverovatno blizu njega, u kriku je dao očajničku zakletvu da će postati sveštenik i tako osigurati svoj ulazak u raj. 17. juna 1505. teška vrata agustinskog samostana otvorila su se da ga prime.

Trudio se da postane uzor redovničke pobožnosti. Ponekad je po tri dana postio. Odbacio je pokrivače i zamalo se smrznuo, a sve u pokori pokajanja zbog svojih greha. Uprkos tome, i dalje mu je na duši ležao nepodnošljiv teret krivice. "Moj greh, moj greh" - bio je stalni jecaj njegovog srca.

Dr Johan Štaupic, generalni vikar reda, ohrabrio je Lutera da čita Bibliju. Nedeljama je Luter razmišljao nad Pavlovim poslanicama. "Evanđelje Hristovo... Je sila Božja za spasenje svakom verniku... Jer u njemu se očituje pravednost Božja, iz vere u veru, kao što stoji pisano: pravednik će živeti od vere!" (Rim. 1:16-17).

Zatim su Luter i još jedan redovnik poslani na sudbinsko putovanje u Rim. "Pozdravljen budi, sveti grade", uzviknuo je Luter kad ga je ugledao.

"Moram za se i za svoje rođake pokupiti sve duhovne blagoslove koji su ovde na raspolaganju."

Upustio se u besomučnu delatnost ispovedanja, pohađanja misa i svetilišta, posvećivanja katakombi i štovanja svake relikvije koju je mogao naći. Ali površnost italijanskih sveštenika i njihovo nepoštovanje propisa mise ga je uznemirilo. "Požuri", govorili bi mu oni nestrpljivo kad bi on pobožno počeo molitvu.

Na kolenima se uspeo stepeništem Scala Santa, koje se držalo za stepenište Pilatove u Jerusalimu. "Svakako ću, uspnem li se stepenicama kojima se Isus penjao, ugoditi Bogu", kazao je samome sebi. Ali spokojstvo srca nije nastupilo; umesto toga on je primetio pomanjkanje pobožnosti i čistoće u glavnom gradu Crkve, pa se u Nemačku vratio s očajem u duši.

Godine 1512. Luter je imenovan za profesora moralne filozofije na Vitenberškom fakultetu. Te iste godine škola ga je proizvela u doktora teologije.

Sve je više i više čitao Bibliju. Poslanice Rimljanima, Galatima, kao i Psalmi, postali su deo njega. Pomalo se počelo nazirati novo svetlo: pravednost Božja nije samo svojstvo Spasitelja, nego je Bog u svojoj ljubavi, darežljivo daje verniku. "Cela Biblija, tako reći i nebo samo, otvorilo mi se", uskliknuo je Luter.

Profesor je počeo predavati prema Bibliji. Više je voleo da ga zovu doktorom Svetog pisma nego doktorom teologije. Na svoja je predavanja počeo privlačiti neke od najbistrijih umova Nemačke. "Mi ne možemo zaraditi oproštenje greha vlastitim delima ili stegom zakona", čuli su ga kako tvrdi. "Isus je poneo naše grehe, a njegova se naklonost dobiva isključivo verom."

Luterova se zvezda vinula visoko u naučnim i verskim krugovima. Njegove su se štampane propovedi prodavale takvom brzinom, da je bilo potrebno prve stranice štampati ponovno i pre nego što su poslednje stranice izašle iz štamparske mašine.

31. oktobra 1517. počela je da se formira linija fronta. Vitenberg je bio pun posetilaca koji su došli da proslave godišnjicu crkve u dvorcu. Toga su jutra studenti otkrili na crkvenim vratima 95 napisanih teza za diskusiju. Potpisane od profesora Lutera, one su hrabro prkosile rimskoj Crkvi u nekoliko važnih doktrina.

"Za četiri nedelje one su se proširile hrišćanskim svetom kao da su ih raznosili anđeli", napisao je jedan posmatrač tih događaja.

"Ho! Ho!", hihotao se jedan stari sveštenik. "Javio se čovek koji će odagnati tminu iz naših škola i crkava."

Luterova su mišljenja osobito pogodila prodavanje indulgencija ozloglašenog Tetzela. Taj sakupljač novca je za papu torbario oprostima za "svakojake grehe" celom Nemačkom.

"Čim novčić zazveči u kasici, duša se penje iz čištilišta u raj", obećavao je Tetzel lakovernom narodu. Ali kad je Luther javno ustvrdio da "pravi hrišćanin može uživati oproštenje greha bez plaćanja oprosta", Tetzelovi prihodi su počeli da se smanjuju. Uz potporu crkvenih glavara, Tetzel je zagrmio: "Jeres!"

Kad su papu Leona upozorili na teze, on je samo primetio:" O, pa njih je napisao neki pijani Nemac. Čim se otrezni, govoriće drugačije." Ipak, narednog avgusta papa je preduzeo akciju. "Pozvani ste da se u roku od 60 dana pojavite u Rimu i odgovorite na optužbe za jeres", stajalo je u papinom pismu.

Luter je znao da put u Rim znači smrt. Napisao je molbu svojem moćnom političkom prijatelju princu Fridrihu Mudrom. Fridrih je zamolio papu Leona da "dopusti Luteru saslušanje pred papinskim legatom u Augsburgu". Ne želeći da produbi već postojeće pukotine između nemačkih prinčeva i crkve, papa je dao saglasnost. Nakon što je primio pismo o slobodnorn prolazu od nemačkog cara Maksimiljana, Luter se sastao s Kajetanom, papskim legatorn.

"Ukažite mi moje pogreške", zamolio je Luter uljudno. Kajetan je spomenuo dve teze. Luter je počeo odbranu. Kardinal ga je prekinuo: "Opozovite to još danas, ili ću osuditi sve vaše teze." Još su se dva puta susreli, ali legat je bio nepristupačan, konačno izjavivši: "Ili porecite, ili mi više ne izlazite na oči."

Luter je u gluvo doba noći umakao iz grada i pošao pravo u Vitenberg. Nemačka je suzdržala dah, čekajući kaznu izopštenja, ali papa je oprezno odlučio da pričeka.

Zatim je Dr Eck, istaknuti teolog, izazvao Luterovog kolegu Karlštata na debatu u Leipcigu. Luter je uskoro ubacio svoj glas u debatu izjavljujući: "Glava Crkve je Hrist. Crkva može postojati nezavisno od pape i kardinala. Nikoga ne treba prisiljavati, da se drži doktrine koje nema u Svetom pismu. Jedino je Biblija nepogrešiva. Čak i koncili mogu pogrešiti, a i grešili su." Eck je raspu završio tako, što je Lutera proglasio neznabošcem i prostakom.

Luter je počeo da piše, pa je svom štamparu davao stalno nove naloge. "Tvoji stavovi mogu da dovedu do rušenja vekovne tradicije", upozoravali su ga plašljivi prijatelji.

"Šta me briga za to?", odvratio je Luter. "Reč Božja mora dobiti prednost".

15. juna 1520. papa Leon X. potpisao je nalog kojim izbacuje Lutera iz rimske crkve i naređuje svakom vernom hrišćaninu da ga odmah uhapsi. Moćni princ Fridrih je se bunio protiv toga i tražio da se dr. Luter sasluša pred nepristranim sudijama.

Car Maksimilian je umro, i krunu je dobio njegov unuk Karlo, kralj Španije. Svestan Luterova uticaja na mase, carev je ispovednik pozvao Lutera da pred saborom u Vormsu "da informacije u vezi sa svojim knjigama i pogledima."

Mada se vozio u jednostavnim kolima, Luteru su u Vormsu priređene opšte ovacije naroda, kakvim se počašćuju sami kraljevi. Čekajući u biskupovoj palati, sjatio se krem nemačkog plemstva: car sa svojim prinčevima i vodeći sveštenici. Izložena je bila gomila knjiga.

"Sve su to moje knjige", rekao je Luter nakon što ih je pregledao.

"Hoćete li ih opozvati", pitao ga je oštro jedan sveštenik.

Nakon što mu je uskraćeno sve osim odgovora "da" i "ne", Luter je zamolio da mu daju vremena da razmisli. To mu je odobreno do narednog dana, kad je opet stao pred veliku skupštinu. Drščući od uzbuđenja, započeo je tako sjajnom odbranom svojih uverenja, da ni njegovi protivnici nisu mogli da ga utišaju sve do svršetka.

"Ja sam čovek a ne Bog", rekao je ponizno u zaključku. "Dokažite mi moje pogreške potvrdama iz Biblije, i ja ću prvi baciti svoje knjige u vatru. Sve dok me ne uverite svedočanstvima iz Biblije, ne mogu ništa opozvati, jer ne mogu delovati protiv svoje savesti. Ja sam tu. Ne mogu učiniti drugačije!"

Luterove reči su potresle Vorms poput zemljotresa. Prinčevi i plemići preplavili su Luterovu kuću. U strahu od narodnih nemira, car je produžio Luterovu ispravu o slobodnom prolazu. Konačno je potpisao papir kojim se naređuje hapšenje Lutera i njegovih pristalica, ali se on već bio izgubio iz grada.

Gde je profesor Luter? Je li otet? Je li napustio zemlju? Njegovi su ga neprijatelji uzaludno tražili, dok je bio sakriven na sigurnom mestu, u jednom planinskom dvorcu pod zaštitom moćnog princa Fridriha.

Čak i kad se sakrio, Luter je bio zaposlen. Prionuo je prevođenju Novoga zaveta na nemački jezik. Dve godine kasnije prevod je bio na tržištu. Pet hiljada primeraka razgrabljeno je u manje od tri meseca. Po prvi put je običan svet mogao čitati i proučavati Bibliju na svom maternjem jeziku.

Luter, sada izopšten i osuđen od cara, neustrašivo izlazi iz zabiti i vraća se svojem fakultetskom položaju. Anarhija je tiho ključala u seljačkom nezadovoljstvu zbog vladara, kao i zbog ozloglašene crkve.

U roku od pet nedelja po svom povratku, Luter je privremeno utišao buru. Ona je nastupila kasnije u strahovitom besu, kada su se verske strasti pridružile društvenoj revoluciji. Celom Nemačkom ratovi su se nastavljali na mahove, tokom mnogo godina, premda se "luteranstvo" sigurno učvrstilo.

Luter nije nameravao da osnuje novu crkvu. Papa je naturio odvajanje od Rima. Kad je car pozvao Nemce da "zatru kugu luteranstva i privedu bludne članove u krilo crkve", Luterovi su sledbenici predali svečani protest. Od tada su otpadnike nazivali "protestantima".

U 42. godini Luter se oženio Katarinom od Bora, bivšom opaticom. Kritike i prijatelja i neprijatelja podjednako su pljuštale po njemu, ali je reformator zadržao svoj stav. On je želeo primerom dokazati da odobrava brak sveštenstva i obnoviti čast ženskoga roda. Njegov brak je bio sretan. Šestoro dece, dvoje od kojih umrlo je još u ranom detinjstvu.

Luter je umro 1546. nedaleko od svoga rodnog mesta. Za sobom je ostavio pravu pravcatu biblioteku biblijskih komentara i teoloških spisa. Jedan od njegovih najglasovitijih radova, himna "Moćna tvrđava je naš Bog", i danas je sjajan spomenik autorove vere i hrabrosti. Malo se ljudi u istoriji suočilo s tako strašnom opozicijom i pobedilo sa Božjom silom, kao Martin Luter.