Naslovna » Magazin » Arhiva » #17 » ....

Povodom godišnjice rođenja Džona Veslija

Marina Bako
"Putovao sam u Witney. Prošlog četvrtka je tu bila neobična oluja a u petak uveče je bilo još gore. U deset sati je nevreme bilo baš iznad grada, grmljavina i munje udarale su bez prestanka i sve je bilo kao u vatri. Sve je to ljude probudilo iz sna i mnogi su verovali da je došao sudnji dan. Ljudi, žene i deca izašli su iz kuća i klečali po ulicama. A iz vatre je došla Božja milost na nečuven način. Tako sveobuhvatan je bio ovaj doživljaj i tako trajan da nije nestao sa burom već je duh ozbiljnosti, milosti i molitve ostao. U subotu uveče bio je sazvan u crkvi molitveni čas, a crkva je bila tako ispunjena da je narod ostao i pred vratima i pred prozorima. Nešto slično se u toj crkvi nije videlo. Propovednik je bio veoma dirnut i propovedao je kratko ali sa neobično važnim naglaskom. Kad sam došao sledeće srede, većina članova je bila neobično ozbiljna. U Wood Greenu, gde se okupilo mnogo naroda, propovedao sam uveče o dolasku Sina Čovečjeg u slavi. Reč je dirnula mnoge a njihova srca su bila kao mekani vosak."

(Iz "Dnevnika" Džona Veslija, dana 16. jula 1783. godine.)

Naslov jedne knjige o njemu - naziva ga "Velikanom duhovnog probuđenja". A prvi podnaslov u istoj knjizi naziva ga, takođe, opisno, ali " Baklja iz vatre izvučena". I jedan, i drugi opisni nadimak vodi poreklo iz njegove biografije, koju ćemo pokušati da sažmemo u nastavku teksta. I to drage volje, jer smatramo da bi istorija čovečanstva bila bitno osiromašena bez upravo ove ličnosti 18. veka. Sećamo ga se tačno na 300-tu gopdišnjicu njegovog rođenja a on je - Džon Vesli.

Džon Vesli, inicijator velikog verskog probuđenja i pokretač Metodizma u Engleskoj, rođen je 17. juna 1703. godine, od oca Samuila i majke Suzane. Njegov otac je bio propovednik anglikanske crkve, pun vere i žara u Boga, koga je Bog blagoslovio sa devetnaestoro dece, od kojih je samo jedanaestoro preživelo. Džonova mati, je bila darovita žena i jako pobožna hrišćanka. Živeli su u siromaštvu, ponekad i ne sastavljajući kraj sa krajem, u finansijskom smislu.

O deci se brinula, uglavnom, majka. Ona je vaspitala i obrazovala svoju decu sama. Zbog veličine porodice uvela je strogi plan u njihov odgoj. Nakon petog rođendana počinjalo je njihovo formalno obrazovanje. Imali su predavanja 6 sati dnevno i očekivalo se od njih da prvog dana nauče napamet celu abecedu. Već drugi dan počeli su sa čitanjem Biblije. Svi su bili dobro obrazovani, i sinovi i kćeri. Dobro su znali latinski i grčki i bili dobro podučeni u klasičnim predmetima. No, za majku je još važnije bilo da ih od malih nogu vaspitava u strahu pred Gospodom. Odgajala ih je za večnost isto kao i za život na zemlji. Baš zato što je tako snažno uticala na svoga sina Džona, i usadila u njega dobre navike, ljudi su je s pravom prozvali "majkom metodizma".

Zanimljiv je događaj, posle koga je majka svom sinu Džonu nadenula onaj drugi opisni nadimak, naveden u uvodu: "Baklja iz vatre izvučena". Jedne noći je Veslijevu kuću zadesio jak požar. Svi su se već nekako trgnuli iz sna i istrčali napolje, ali kada su roditelji prebrojali decu, videli su da jedno nedostaje. Bio je to Džon. Samuilo Vesli je utrčao u "paklenu" kuću da spasi svog sina, ali do njega nije mogao doći. U predsoblju već zahvaćenom vatrom kleknuo je i predao dušu svoga deteta Gospodu.

No, napolju je jedan od prisutnih primetio dete na visokom prozoru. Nije bilo vremena da se potraže merdevine. Komšije su same od sebe napravile žive merdevine penjući se jedan na drugog. Tako poslagani, dohvatili su Džona. Srećan otac je pozvao sve da kleknu i zahvale Bogu za taj spas a srećna i ponosna majka je sve prokomentarisala: "Nije li on baklja izvučena iz vatre?!"

Kasnije je Džon sam koristio ovaj izraz pri opisivanju svoj vlastitog života, kroz koji su ga mnogo puta Božije ruke izbavljale od vatrene stihije greha koji je hteo da ga proguta.

Posle osnovnog i srednjeg obrazovanja, Džon Vesli je svoje obrazovanje nastavio na Oksfordu. Iako marljiv i vredan učenik, koji se molio Bogu u javnosti i tajnosti, koji je pored Biblije čitao mnogo verskih knjiga, a posebno komentare Novog zaveta - Vesli je kasnije o prvim godinama na fakultetu razmišljao sledeće: "čitavo to vreme nisam imao pojma šta znači unutrašnja svetlost." Saznao i stekao je to tek posle svoje tridesete godine, pri susretu sa vernicima, koji su se zvali Moravska braća. Do tada je Vesli verovao i propovedao o spasenju verom i delima, ali posle tog susreta i dubokog proučavanja Biblije a posebno knjige Dela apostolska - nije se više oslanjao na Hrista i dobra dela, radi svog spasenja se od tada uzdao samo u Hrista.

Magistrirao je 1725. godine i postao sveštenik. Jevanđelje je propovedao ne samo u crkvi. Već i na trgovima, crkvenim dvorištima; u svojoj domovini, ali i u Americi. Ne retko je govorio, da je ceo svet njegova parohija. Sa ljudima zainteresovanim za dublje proučavanje Svetog pisma sastajao se u manjim grupama, čiji su se članovi opominjali, izgrađivali i bodrili jedan drugog. U tim grupama se vidi prototip ćelija, koje je Vesli kasnije koristio u metodizmu.

Proputovao je sveukupno oko 400 hiljada kilometara, što znači u proseku nešto manje od 30 km dnevno. Propovedao je oko 40 hiljada puta, a u međuvremenu napisao je 231 knjigu. Noćivao je kod ljudi svih mogućih društvenih staleža, upoznao je zemlju u svim vremenskim prilikama i neprilikama, a bio je više puta povređen u saobraćajni nezgodama. No, sve što je doživljavalo, bilo je u njegovim očima drugorazredno u poređenju sa njegovim velikim ciljem, o kome u svom dnevniku piše: "... da širim biblijsku svetlost kroz čitavu zemlju."

A kako je pokret, na čijem se čelu našao Vesli nazvan - metodistički. Strogo disciplinovan Vesli je uvideo da je pravilna upotreba vremena važan faktor u posvećenju. Govorio je, da je vreme dragoceni Božiji dar, koji se ne može povratiti kada se jednom izgubi i zato mora biti pravilno iskorišćeno. Uviđali su to i članovi grupa, kojima je rukovodio, pa su i ostali sledili tu Veslijevu disciplinu. Parola jedne od tih grupa je bila: "Stiči sve što možeš! Štedi sve što možeš! Daj sve što možeš!" Neposvećeni ljudi su ih ismevali, nazivajući ih svakojakim imenima, kao recimo "Klub pobožnih, Klub reforme, Sakrametalisti, Sveti klub, pa i Metodisti." Metodisti su posećivali zatvorenike, opismenjavali su nepismene i delili hrišćansku literaturu, brinuli se o bolesnicima i siromasima u gradu i omogućavali besplatno školovanje siromašnoj deci.

Silne tragove Veslijevog delovanja Bog je ostavio u gradu Njukastl /Newcastle/, na severu Engleske. Osim Doma za propovedanje, tamo je podstakao izgrađivanje i sirotišta koje je uskoro primilo 40-oro dece, dok je nedeljna škola u tom gradu obuhvatila hiljadu đaka nedeljno. Kroz ove i druge aktivnosti Vesli je osvojio srca ljudi u Njukastlu.

U rodnom Epvortu /Epworth/ nailazio je na topao doček meštana, ali su propovednici zatvarali pred njim crkvena vrata, smatrajući da čovek je na najboljem putu da gasi Duha, kada postane "verski fanatik" poput metodista, koje su oštro napadali svojom neukusnom retorikom."

Veslijevo propovedanje izazivalo je mnoge snažne reakcije strahovanja, očaja, ali i slavljenja. No, čak i kada je probuđenje dostizalo vrhunac, Vesli nije smatrao spoljne manifestacije za znak Božije prisutnosti. Za njega je jedini dokaz autentičnosti propovedanja i obraćenja čoveka Bogu bio promena karaktera i mišljenja. Da li je vera bila delotvorna u dobrim delima? Da li postoji praktičan dokaz kroz život vernika, da je Božija ljubav izlivena u njegovo srce? On je često govorio svojim pomoćnicima: "Nemate drugog posla osim da spasavate duše."

Vesli je imao, međutim, poseban dar. Uspevao bi razjareno mnoštvo okrenuti u poslušne slušaoce. Nakon što je njega i njegove prijatelje jednom takva gomila napala, jednog od njih čak i bacili i izgazili u blatu - Vesli je stupio pred njih, popeo se na stolicu i počeo propovedati. Kasnije o tome zapisuje: "Moje je srce bilo puno ljubavi, moje oči pune suza i moja usta puna dokaza. Divili su se, posmatrali su se, gutali su svaku reč. Kakva promena. Bog je iskoristio ovu pobunu kako bi pijanci, psovači i grešnici svih vrsta mogli slušati o njegovom divnom spasenju."

Umro je u dubokoj starosti, 2. marta 1791. godine doživevši 88 godina. Poslednje reči, više puta ponovljene u trenucima umiranja bile su mu: "Najbolje je od svega to što je Bog sa nama".

U trenutku njegove smrti je u Britaniji postojalo već 800 hiljada članova metodističkog pokreta, dok ih je Amerika brojala oko 60 hiljada. Danas se metodistička crkva smatra nominalnom u mnogim zemljama a postoji i deluje i na prostorima bivše Jugoslavije (SFRJ).

"Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje."
- 5. Mojsijeva 6:5

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 252
Ukupno: 2601045
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/017/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.