• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Knjiga utisaka: Četvrtak, Maj 22, 2003 17:48:25

Daniel Stanković

Da li zaista veran-nanovorođeni čovek u Hristu poseduje potpuno istu ličnu-neograničenu slobodu kao i nevernik, ili mu je sloboda ograničena? Ovo pitanje mi je postavio jedan mladi student Teologije za koga nisam siguran da je novorođen jer da jeste na ovo pitanje bi trebao znati koji je odgovor. Jednostavno sam ga uputio da ponovo pročita Poslanicu Ap. Pavla Rimljanima. Voleo bih da čujem šta Sionska truba kaže o tome.

Božji Blagoslov.

Jedno od "večnih" pitanja oko koga se lome koplja je dokle doseže sloboda hrišćanina? Postoje razne ideje i pogledi koji se kreću od jedne krajnosti do druge, neizbežno dotičući mnogo više nego samo pojam slobode.

Prva stvar koja se nameće je šta je u stvari sloboda? Postoji li apsolutna sloboda i šta bi ona predstavljala? Potom, u čemu se sastoji sloboda nehrišćanina i da li je ona neograničena? Onda, problem čovekove prirode i slobodne volje. A iznad svega kakav je odnos spasenja i slobode, odnosno slobodne volje?

Sloboda u savremenoj misli

Definicija slobode i razumevanja šta se pod njom podrazumeva ima verovatno koliko i ljudi. Shvatanje šta ona predstavlja i obuhvata se menjalo tokom vekova kroz različite kulture i uticaje. Postoji filosofska, politička, pravna, teološka i ko zna još koja definicija. Savremeno shvatanje slobode je drugačije, od recimo shvatanja koje je preovladavalo u srednjem veku, ili antici. Na primer, Merriam-Webster rečnik ovako iznosi značenje slobode koje je primereno modernom kretanju misli u savremenom engleskom jeziku:

1) kvalitet, ili stanje bivanja slobodnim: kao a: odsustvo potreba, prinude, ili ograničenja u izboru ili delovanju b: oslobođenje od ropstva ili sputavanja ili vlasti drugoga: nezavisnost c: kvalitet ili stanje izuzeća ili otpuštanja, uobičajeno od nečeg tegobnog <sloboda od brige> d: lakoća, mogućnost <govor jezika sa slobodom> e: kvalitet bivanja iskrenim, otvorenim, ili prostodušnim <odgovoriti sa slobodom> f: neprimerena familijarnost g: hrabro razmišljanje ili izvršavanje h: neograničena upotreba <dati slobodu da budu kao kod kuće> 2) a: političko pravo b: povlastica, privilegija.

Manje-više rečnici svih jezika bi se složili sa gore predloženim shvatanjem i definicijom slobode. Međutim, za hrišćane pravi odgovor bi trebao da se nalazi u Bibliji i naša spremnost da ga prihvatimo ili ne dosta govori o stanju naše vere.

Sloboda u Starom zavetu

Sveta pisma koriste više različitih hebrejskih i grčkih reči koje svaka po sebi ukazuju na različita stanja i odnose. Recimo, "rahav"^[1] na hebrejskom nosi pozitivno značenje i ukazuje na prostor, širinu, dakle na stanje u kome nema ograničenja, ili prepreka da se čini dobro; "deror" upućuje na promenu u socijalnom statusu^[2].

Prvi opšti pojam slobode u Bibliji se može naći u drugoj knjizi Mojsijevoj, koja se prigodno još naziva i Izlazak. Međutim, izbavljenje jevrejskog naroda ispod jarma egipatskog ropstva nije bilo puko nacionalno oslobođenje. Poziv koji Bog sedam puta upućuje faraonu preko Mojsija, "Pusti narod moj", nije potpun bez "...da mi posluži!" (2. Mojsijeva 7:16). Veoma je interesantno da je smisao slobode na koji je Gospod pozivao, a na koji su Jevreji pozitivno odgovorili - služiti Njemu.

Psalmista odražava ovo shvatanje koje provejava Starim zavetom, da se prava sloboda može naći samo u poslušnosti Tori,^[3] koja je izraz Božje volje za čoveka.

"Hodiću slobodno, jer tražim zapovesti Tvoje." (Psalam 119: 45)

Pored toga, brojni odlomci u Mojsijevom Petoknjižju govore o ropstvu kao socijalnom stanju koje je tolerisano i nije bilo ohrabrivano (3. Mojsijeva 25:42 i 3. Mojsijeva 25:55). Njegovo trajanje je bilo regulisano na sedam godina (2. Mojsijeva 21:2-6), ili do godine Jubileja kada se sve vraćalo na svoje prvobitno stanje (3. Mojsijeva 25:10, 3. Mojsijeva 25:39-41).

Znači, sveta pisma Starog zaveta govore o spoljašnjoj, socijalnoj slobodi kao i o duhovnoj slobodi. Ona je uvek povezana sa odgovornošću i nigde se ne može naći bilo kakav nagoveštaj slobode kao stanja totalne nezavisnosti od Boga, Njegovih zapovesti, ili bližnjih. Oslobođenje od ugnjetavača i osvajača je uvek u službi nesputanog pristupa Bogu i života koji je ugodan Njegovoj volji.

Sloboda u Novom zavetu

Sa druge strane, grčka reč "eleuteria" u Novom zavetu u sebi nosi ideju slobode da se radi šta je kome drago^[4,5], što je u stvari nepoznato starozavetnim spisima. Prosto, nije bilo druge odgovarajuće reči u grčkom jeziku.

Međutim, sve što se može naći u Evanđeljima, Delima i Poslanicama se blisko drži onoga što o slobodi govori Stari zavet gradeći na već postojećem temelju i stavljajući naglasak na duhovnu slobodu, postavljajući je iznad svega.

Na primer, smisao slobode kao uslova čiji je cilj služenje Bogu se može videti u hvalospevu Zaharije, oca Jovana Krstitelja.

"Blagosloven Gospod Bog Jakovljev što pohodi i izbavi narod svoj, i podiže nam rog spasenja u domu Davida sluge svog, kao što govori ustima svetih proroka svojih od veka da će nas izbaviti od naših neprijatelja i iz ruku svih koji mrze na nas; učiniti milost ocima našim, i opomenuti se svetog zaveta svog, kletve kojom se kleo Avraamu ocu našem da će nam dati da se izbavimo iz ruku neprijatelja svojih, i da mu služimo bez straha, i u svetosti i u pravdi pred Njim dok smo god živi." (Luka 1:68-75)

U Evanđelju po Jovanu u osmoj glavi se nalazi odlomak koji na najbolji način odražava učenje Novog zaveta o slobodi. Isus govoreći u hramu pred velikim brojem ljudi kaže da će svako ko ostane na Njegovim rečima poznati istinu i da će ga istina osloboditi (Jovan 8:31-32). Ova tvrdnja izaziva oštar odgovor od strane prisutnih koji su se opozvali na svoje srodstvo sa Avramom i zaključili da nikada nisu bili robovi. S' obzirom na pravo stanje stvari, Judeja je bila vazalna kraljevina pod direktnom upravom Rima, i dugu istoriju robovanja pod raznim imperijama, njihova izjava se očigledno odnosila na duhovnu slobodu koja prevazilazi političku, ili socijalnu slobodu. Isusov odgovor međutim pogađa srž problema, "...Kažem vam, da je svaki - ko greši - rob greha. A rob ne ostaje u kući doveka; sin ostaje doveka. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni." (Jovan 8:34-36, Čarnić).

Iz ovoga se može izvući bar nekoliko zaključaka: prvo, naše deklarisanje fizičkog porekla, ili pripadnosti nečemu nas ne čini slobodnim; drugo, prisustvo ili odustvo greha u našem životu je ono što nas zaista čini slobodnim, ili neslobodnim; treće, samo istina je ono što oslobađa; četvrto, duhovna sloboda prevazilazi socijalnu slobodu; peto, ali ne i poslednje, učeništvo je ono što nas dovodi poznanju istine koja dolazi kroz Sina i oslobađa.

Takođe, Pavle u poslanicama naglašava da je sloboda rezultat bivanja u Duhu.

"A Gospod je Duh: a gde je Duh onde je sloboda." (2. Korinćanima 3:17)

"A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi." (Rimljanima 8:9)

"Dakle, život slobode je život u Božjem Duhu, ili biti vođen Duhom." (Rimljanima 8:13-14)

Priroda čoveka i slobodna volja

Bog je čoveka stvorio prema svome obličju (1. Mojsijeva 1:26-27), a ovo se uobičajeno smatra unutrašnjim kvalitetima kao sto su mudrost, razum, slobodna volja. Takođe, čovek je kao stvorenje koje živi u prirodi stvoren sa celim spektrom nagona i osećanja (uporedi 1. Mojsijeva 1:22 sa 1:28), inače se ne bi razmnožavali i napredovali.

U osnovi svih problema je sukob između čovekove slobodne volje koja ga osposobljava da bira između dobra i zla sa jedne strane, i nagona koji ga pritiskaju i insistiraju na njihovom udovoljenju sa druge. Ovo po sebi nije ništa loše ili zlo, inače Bog ne bi smatrao sve što je stvorio veoma dobrim (1. Mojsijeva 1:31).^[6] Međutim, način na koji čovek odgovara svojim potrebama i ka čemu usmerava svoju slobodnu volju određuje njegov uspon ili pad i njegovo mesto pre Bogom.

Mi smo slobodni da sledimo bilo dobre ili zle podsticaje i da udovoljavamo svojim nagonima, ali bi trebalo da budemo rukovođeni savešću koja je svest da u moralnom smislu naši postupci nose posledice i da su njihovi rezultati u našoj vlasti (1. Mojsijeva 4:7).

Relativna sloboda nevernika - robovanje grehu

Filosofi su tokom perioda Antike pod uticajem grčke misli težili da naglašavaju koncept prirodne ljudske slobode i unutrašnje slobode čak i u uslovima ropstva. Popularna ideja o slobodi je bila raditi šta se kome sviđa. Mada se neki elementi opšteprihvaćenih ideja tog vremena, kao na primer unutrašnja sloboda nasuprot stanju socijalne neslobode mogu naći u poslanicama, kod Pavla se ovakav stav ne nalazi, već naprotiv stoji u suprotnosti sa zamislima tog doba. On objašnjava da sloboda nije dozvola da činimo šta god hoćemo. Kada uči da su sloboda i ropstvo u prostoj srazmeri tome čemu sebe dajemo u pokornost (Rimljanima 6:15-23), on odražava učenje Starog zaveta. Ako se pokoravam grehu, rob sam grehu i bezakonju, ali sam "slobodan" u pogledu pravednosti (2. Petrova 2:19). U drugu ruku, ako sebe dajem za "roba" pravednosti, postajem slobodan u pogledu greha.

Relativna sloboda vernika - robovanje pravdi

Verovatno jedan od biblijskih odlomaka koji se s' vremena na vreme koristi kao opravdanje, ili izgovor za neograničenu, ničim sputanu slobodu hrišćanina se nalazi u 1. Korinćanima 6:12:

"Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali neću da šta ovlada mnome."

Međutim, ovaj stih kada se posmatra u svome kontekstu, govori samo o hrani, a ne o moralnoj slobodi da se čini sve i svašta prema nečijoj volji i htenju, samo što to može biti nekorisno. Plata za greh je smrt, a ne beskorisnost.

Tako dakle, sloboda je znak prisutnosti Duha koji nas preobražava u obličje Gospodnje (2. Korinćanima 3:17-18). Takodje, Pavle naglašava da naša sloboda nije dozvola da radimo sve što nam se prohte, već predstavlja preduslov za službu ljubavi među vernima (Galatima 5:13-14) i vodi ispunjenju Zakona koji nam kaže da budemo robovi jedan drugome u ljubavi (Galatima 5:13-14). Jer, život koji dolazi od Duha i oslobađa nas od zakona greha i smrti (Galatima 5:18) proizvodi u verniku upravo onakvo vladanje na koje Zakon poziva (Galatima 5:22-23).

Ovo objašnjava zašto Pavle sebe naziva slugom, zapravo - robom (grčki doulos, "rob") Hristovim i spreman je da sebe učini robom svima (1. Korinćanima 9:19). Šta više, kada govori o problemu da li hrišćani robovi treba da traže socijalnu slobodu, on se opoziva na duhovnu slobodu: svako ko je u Hristu i nazvan je robom je u stvari je Hristov slobodnjak, dok onaj ko se naziva slobodnjakom je u stvarnosti rob Hristov (1. Korinćanima 7:22; Galatima 3:28; Kološanima 3:11).

Martin Luter je to ovako izrazio: "Hrišćanin je najslobodniji gospodar svima, nikome potčinjen; hrišćanin je dužni sluga svima, svakome potčinjen." (O slobodi hrišćanina 104:3)

Sloboda od i sloboda za^[7]

Sve na šta smo se do sada osvrnuli ukazuje na dva vida biblijske slobode, slobodu od i na slobodu za. Sloboda od je sloboda od svega što nosi prinudu i sputavanje, u krajnoj liniji ropstvo bilo koje vrste koje nas odvaja od zajednice sa Bogom. Sloboda za je sloboda ispravnog izbora i pravednog delovanja.

Dakle, sloboda u Bibliji nije anarhija u kojoj svako radi šta mu padne na pamet bez ikakvog obzira i odgovornosti, već ima svoj cilj - služenje Bogu i bližnjima. Štaviše, hrišćani su ozbiljno upozoreni da se na nju ne oslanjaju suviše ili je zloupotrebe (Galatima 5:13; 1. Petrova 2:16).

Zapravo, može se reći da je prava sloboda činiti ono što je neophodno, a ne ono što se prohte.

Legalizam ili jeftina blagodat?

Ipak, i pored jasnog učenja Svetog pisma među hrišćanima postoji težnja ili ka krutom sabijanju u kalupe ljudskih standarda koje se neretko završava grubim legalizmom - nebiblijskim gušenjem slobode; ili pravdanjem svakakvih oblika neprimerenog vladanja i života koji je suprotan novozavetnom učenju Božjom milošću ili blagodaću - koja se naziva slobodom u Hristu.

Postoje razne definicije legalizma i on u početku nije bio shvatan u negativnom svetlu. Radilo se prosto o poštovanju zakona bilo ljudskog, bilo Božjeg. Međutim, kako se teološka misao razvijala nasuprot Zakonu i naglašavajući spasenje blagodaću koja je pogrešno izjednačavana sa milošću, pokornost zapovestima bez obzira odakle one dolazile se počela smatrati u najboljem slučaju legalizmom, a u najgorem judaiziranjem. Pošto je držanje zapovesti postalo veoma nepopularno, a potreba za kakvim-takvim normama bila vapeća, vremenom su počeli da se pojavljuju standardi, bilo ponašanja, govora ili odevanja, čak i službe Bogu i pobožnosti. Ovo je dovelo do ograničavanja ili redefinisanja slobode vernih zasnovanog na ljudskim normama, a ne na praktikovanju pouke Svetog pisma koje vodi oslobođenju od greha. Ne pridržavanje tih odredbi često rezultira discipinskim merama koje ponekad vode isključenju pojedinaca iz zajednice, grupe ili denominacije.

Sa druge strane ovaj isti proces je doveo do prenaglašavanja Božje blagodati koja se maltene smatra Božjom dozvolom hrišćanima da žive i rade šta i kako hoće, kao i Njegovom obavezom da pokriva i prašta sve i svašta što činimo. Uobičajeno poziv na biblijsko vladanje ili ostavljanje kakve grešne navike izaziva ovakav odgovor: "Nismo pod zakonom, nego pod blagodaću", ili "Bog me i ovakvog ljubi". Ovo je jeftina blagodat, koja previđa da smo plaćeni skupo, krvlju Hristovom.

"Koji je dao sebe za nas da nas izbavi od svakog bezakonja, i da očisti sebi narod izbrani koji čezne za dobrim delima." (Tit 2:14)

Teško je, a ne osvrnuti se na pitanje šta je dakle, blagodat?

Pavle u Efescima 2:4-5 pravi jasnu razliku između milosti i blagodati.

"Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama, i nas koji bejasmo mrtvi od grehova ožive s Hristom (blagodaću ste spaseni)."

Znači, milost i blagodat su dve različite kategorije ili Božje osobine. Milost bi se najbolje mogla objasniti kao: Božja ljubav koja prevazilazi i ide dalje od Božje pravedne osude. Dakle, milost je ta Božja nezaslužena naklonost.

Blagodat, sa druge strane je: Božje delo u nama koje nam daje želju i snagu da činimo Njegovu volju! (Vidi 1. Korinćanima 15:10; 2. Korinćanima 3:5; Filipljanima 2:12-13).

Kako dakle, mogu da tvrdim da sam slobodan da živim kako hoću i radim šta mi padne na pamet kada me Božja Reč upućuje drugačije?

"Jer se pokaza blagodat Božja koja spasava sve ljude, učeći nas da se odreknemo bezbožnosti i želja ovog sveta, i da pošteno i pravedno i pobožno poživimo na ovom svetu..." (Tit 2:11-12)

Jasno je da nas spasenje miri sa Bogom i dovodi pred Njega kao sinove i kćeri po Njegovoj milosti i zaslugom Njegove blagodati koja se izliva sa krsta Hristovog, ali tu nije kraj. Ako nema novog života koji je saglasan spasenju možemo se naći u situaciji na koju Pavle upozorava.

"Molimo vas, pak, kao pomagači da ne primite uzalud blagodat Božiju." (2. Korinćanima 6:1)

Odložena osuda stvara utisak da su naša (ne)dela prihvatljiva pred Bogom i da našoj slobodi nema kraja.

"Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo." (Propovednik 8:11)

Međutim, sud dolazi na kraju, a tada nam naša teologija neće mnogo pomoći, ako nije u skladu sa Božjim očekivanjima.

"Raduj se, mladiću, za mladosti svoje, i neka se veseli srce tvoje dok si mlad, i hodi kuda te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud." (Propovednik 11:9)

Da se ponovo vratimo Pavlu, koji ni dan danas ne prestaje da nas budi svojim prekorima.

"Otreznite se jedanput kao što treba, i ne grešite; jer neki ne znaju za Boga, na sramotu vama kažem." (1. Korinćanima 15:34)

Ili drugim rečima: "živimo kao spašeni a ne kao nespašeni koristeći svoju slobodu u Hristu kao priliku da služimo, a ne kao izgovor da drugima budemo razlog za spoticanje" (1. Korinćanima 8:9).

Zaključak

Moralno govoreći, sila koja zarobljava je greh (Jovan 8:34), a sloboda se ne sastoji prosto u spoljašnjoj slobodi, ili posedovanju formalne slobode izbora, već u oslobođenju od zatamnjenog uma, tiranije pohotnih želja i sužanjstva volje prouzrokovanog stanjem moralne pokvarenosti.

Sloboda hrišćanina je uslovna i nije neograničena, već definisana Božjom Rečju kao stanje u kome možemo nesputano da služimo Gospodu i svojoj verskoj porodici.

Uistinu, gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda (2. Korinćanima 3:17; Galatima 4:28 - Galatima 5:1)! Pa ipak, iskustvo slobode koja je u Svetom Duhu je tek predukus nasledstva koje dolazi (Efescima 1:13-14). Naša konačna sloboda tek treba da dođe, kada primimo potpuno posinjenje i kada čak i naša tela budu potpuno izbavljena u vreme vaskrsenja (Rimljanima 8:18-23).