• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Kraljevstvo nebesa^[1]
je kao mreža bačena u more

Ribarenje je zanimanje koje se u Izraelu upražnjava od pradavnina. U njegovoj neposrednoj blizini na jugu Libana je Sidon koji se smatra jednim od najstarijih ribarskih naselja na svetu. I samo ime Sidon znači - lov, odnosno ribolov.

Novi zavet je prepun odlomaka koji verno do najsitnijeg detalja opisuju ribarski način života i ribarenja. Pošto je obala Mediterana uglavnom bila nedostupna Jevrejima tokom većeg dela njihove istorije, Galilejsko more ili jezero, bilo je centar ribarstva od pamtiveka. Arheološka iskopavanja su utvrdila postojanje bar 16 pristaništa koja su cvetala u prvom veku nove ere. I imena naselja na njegovoj obali su odražavala ovu situaciju. Betsaida na hebrejskom znači 'kuća ribe', a Magdala dolazi od aramejskog Migdal Nunaja - 'ribarska kula'. Pokraj njegove obale je Isus propovedao iz čamca (Lk. 5:3). Njegovi prvi sledbenici, čak sedam apostola su bili ribari koje je pozvao od mreža i barki, Marko 1:16-20. On sam je bar neko vreme živeo u njegovoj okolini, najverovatnije u Kapernaumu (Mt. 13:1), a vrlo lako je i sam bar jednom ribario (Lk. 5:4-8). Tu je proveo najveći deo svoje trogodišnje službe, tu je izrekao više od polovine svojih priča; većina čuda koja je učinio, desila su se tu. Zato nije iznenađujuće da je neke od parabola izrekao u terminima koji su odražavali svakodnevni način života ljudi u ovom kraju i sa kojima su oni bili bliski i svakako ih dobro shvatali.

Međutim, pitanje je kakav utisak Njegove reči izazivaju danas? Na primer, kako nama zvuči poziv upućen Petru i Andriji da ga slede, jer će ih učiniti 'ribarima ljudi'. Verovatno prvi utisak koji se pri čitanju stiče je da će ih Gospod poslati da pecaju što je razumevanje koje proističe iz našeg ličnog iskustva sa ribolovom i odražava se na savremeni način evangeliziranja, a ne iz okruženja u kome se ovaj događaj i odvio. Tako na primer priča o 'kraljevstu nebesa koje je kao mreža bačena u more' gubi svaki dublji smisao kada je njena prava pozadina nepoznata, ili zanemarena.

Zašto je Isus pozvao baš ribare za apostole? Da li je Njegov izbor bio nasumičan, ili zasnovan upravo na poznavanju težine ovog posla? Šta se iz ovog poziva može naučiti i primeniti u našem hodu sa Bogom? Zašto je kraljevstvo nebesa kao mreža bačena u more? Možemo li izvući pouke koje bi bile važne i za nas danas? Na kraju krajeva, da li se iz svega ovoga može zaključiti kakva je bila Isusova vizija širenja radosne vesti i koliko je savremena evangelizacija blizu ili daleko od te vizije?

Zahvaljujući naporima arheologa^[2] poznavanje načina života na obalama Galilejskog jezera u novozavetno vreme je bogatije nego ikad, a time se i razumevanje pozadine događaja koji su se tamo odigrali produbilo. Interesantno je da se geografske odlike, kao i biljni i životinjski svet ovog podneblja nisu mnogo izmenili tokom vekova i pomažu da se pronikne dublje u smisao Isusovih reči.

Jezero ili more?

Galilejsko, ili Genisaretsko jezero je najniže slatkovodno jezero na svetu. Nalazi se na nekih 210 metara ispod nivoa mora. Dugo je svega 21 kilometar, a široko 12, površine nekih 170 kvadratnih kilometara. Dubina se procenjuje između 44-60 metara.

U Bibliji je poznato kao Jam Kineret, od čega dolazi greceizirano Genisaret. Pored toga, Novi zavet ga naziva Tiberijadsko ili Galilejsko more. Pošto jam na hebrejskom znači voda i upotrebljava se za svaku veću vodenu površinu, bilo da je jezero ili more, odatle je greškom prevodilaca u nazivu i more.

Mada je klima na jezeru i oko njega veoma blaga (prosečna letnja temperatura je 31°C, zimi 14°C), zbog sudara toplih vazdušnih masa nad njim i hladnog vazduha sa okolnih planina, bure su veoma česte i žestoke. Dolaze iznenada strahovitom snagom ugrožavajuci živote onih koji se na njemu zateknu. Bilo je slučajeva da su talasi dosezali visinu od tri metra nanoseći velika razaranja u Tiberiji koja je na njegovoj obali.

Okolina Galilejskog jezera je najlepša u celom Izraelu, pa i nije čudo da su rabini izjavili: "Mada je Bog stvorio sedam mora, On je izabrao ovo za Svoje naročito zadovoljstvo".

Bez obzira na njegovu skromnu veličinu, u jezeru živi bar trideset i dve različite vrste riba koje su prema tradiciji podeljene u tri jestive grupe: 1) mušt, 2) bini i 3) sardine.

Mušt na arapskom znači češalj, prema leđnom peraju koje na njega podseća. Ova ukusna riba dugačka je oko 40 cm i težine oko 1,5 kilograma, a ima je u pet različitih podvrsta. Sezona lova na mušt počinje u zimu, kada velika jata ove ribe migriraju na sever u okolinu Kapernauma koji obiluje izvorima tople vode po čemu se ta oblast na grčkom nazivala Heptagon ili Tabga, a što ih mami kada zahladni.

Bini znači dlaka, što je semitski naziv za ribu sličnu mreni, ili šaranu. Verovatno je najpopularnija riba na trpezi za Šabat i praznike. Ima dve karakteristične izrasline pored gornje usne koje podsećaju na dlake, odatle i ime.

Slatkovodne girice, ili sardine su najmanje ribe u jezeru i kreću se u ogromnim jatima. Love se zimi, takođe u okolini Tabge i uobičajeno se usoljavaju. U novozavetno vreme su predstavljale osnovni sastojak lokalne ishrane. Pretpostavlja se, da je Isus njima nahranio mnoštvo (Mt. 15:34).

Som, kojim jezero obiluje, je najverovatnije ta 'zla' riba iz Isusove priče (Mt. 13:48). Pošto nema krljušti, prema Pismu je smatran nečistim i nije se jeo, niti prodavao već odbacivao.

Ribarenje ili pecanje?

Način ribarenja na Galilejskom jezeru se nije mnogo promenio tokom vekova. Od ribarskog alata koji pominje Biblija, sledeći se koriste i dan danas:^[3]

- potegača, mreža koja se povlači ili poteže (na grčkom sagene, Mt. 13:47),

- stajačica, ili mreža plivarica (na grčkom diktuon, Lk. 5:4),

- ručijak, mreža koja se baca iz ruke (amfiblestron na grčkom, Mt. 4:18; Mk. 1:16),

i svakako

- udica (grčki angkistron, Amos 4:2; Jezek. 29:4; Mt. 17:27).

Potegača

Ribolov potegačom je najstariji način hvatanja ribe na Galilejskom jezeru. Ova teška mreža je najčešće duga 250-300 metara, tri-četiri metra širine na krilima i oko osam u sredini. Donje uže je opterećeno utezima, a gornje plutalima. Polaže je u rano jutro, pred zoru, iz čamca pola ribarske družine na nekih stotinak metara od obale ili više, i to paralelno sa njom. Druga polovina je na obali držeći jedan kraj poteznog užeta i čekajući da se mreža raširi i prva družina iskrca na obalu. Utezi povlače donje uže na dno, a mreža oblikuje širok polukrug sa sredinom koja je duboko pod vodom. Iako je vrh potegače dobrano ispod vode, riba ne pliva preko nje već beži u dubinu, a tu je čeka mreža. Tada obe družine počinju da je vuku sa oba kraja.

Jednom kada izvlačenje počne, mora biti bez prekida da bi zadržalo ribu koja je suočena sa mrežom da ne bi isplivala i pobegla. Čim je potegača izvađena, a ulov na obali, ribari sedaju da ga preberu. Dobre ribe se odlažu u posude, radi kasnije prerade ili prodaje, a male i one koje prema Pismu nisu jestive, bacaju se nazad u vodu.

Ceo proces traje oko sat vremena. Obe družine menjaju mesto i sve ide iz početka ponekad i do osam puta na dan. Svako potezanje donosi oko 200-300 kila ribe, što znači da se dnevno može uloviti oko dve i po tone, pod uslovom da je dan dobar, što nije uvek slučaj.

Stajačica

Troslojna stajačica, kod nas se zove još i poponica ili plivarica, iz barki se tiho polaže rano uveče u obliku širokog polukruga koji svojim otvorenim krajem gleda ka obali. Na svom donjem obodu ova mreža ima utege tako da dodiruje dno jezera, a na vrhu plutala koja je drže na površini.

Čamci ulaze u tako formiran polukrug i ribari nekih desetak minuta trupću nogama po njihovom dnu ili udaraju veslima po vodi da uznemire ribu, koja preplašena zaranja plivajući prema dubljoj vodi i u svom begu uleće u mrežu beznadežno se u njoj upetljavajući.

Kada je ceo proces gotov i u plivarici dovoljna količina ulova, ribari, često u družinama od po četiri u svakoj, izvlače je polako. Istovremeno, uhvaćena riba se pažljivo ispetljava i odlaže na dno barke. Ako je ulov izuzetno dobar, mreža se zajedno sa njime vadi i iznosi na obalu gde se riba sortira.

Uobičajeno se mreža na ovaj način polaže i vadi deset do petnaest puta u toku noći, mada se ponekad ostavlja u vodi po nekoliko sati, čak i do jutra. U jeku sezone se plivarice, ponekad i njih više od pet spoje zajedno i polažu radi većeg ulova koji se inače u proseku kreće između 50-100 kilograma ribe na noć. Rekord je verovatno negde oko pola tone, što se veoma retko dešava i to samo ako se naleti na izuzetno veliko jato mušta. Često je ulov zanemarljiv, ili ga u opšte i nema. Ujutru, posle mnogih sati napornog rada, mreže se ispiraju, krpe i suše.

Ručijak

Ručijak je ovalna mreža od nekih šest do osam metara u prečniku po čijem obodu su raspoređeni olovni utezi. Koristi se od davnina u pojedinačnom, individualnom ribolovu tako što se iznova i iznova baca iz ruke stojeći u plićaku, sa obale ili ponekad iz čamca. Iziskuje izuzetnu veštinu da bi se pravilno bacio i ogromno strpljenje da bi se nešto ulovilo. Kao padobran pada u vodu i tone brže sa krajeva pokrivajući ribu koja se nađe pod njim pre nego što može da pobegne. Ribar potom mora da zaroni da ga izvadi, ili da pažljivo pobere ribu pod njim. Najčešće korišćeni tipovi ručjaka su bili sa malim okom, za sitnu ribu kao što su sardine i sa nešto većim za krupniju kao mušt.

Sve ove mreže su vekovima pravljene od lana i ako se nisu prale, krpile i sušile odmah po upotrebi vrlo brzo bi se raspale. U petom ili šestom veku je sa istoka donešen pamuk koji je zamenio lan i bio u upotrebi sve do sredine prošlog veka. Nije bilo najlona koji je nevidljiv ribljem oku, pa se ribarenje obavljalo mahom noću. Nije bilo motora, već se veslalo. Nije bilo čekrka, već se sve potezalo ručno. Takođe, nije bilo gumiranih, toplih odela i plastičnih kišnih kabanica. Izraz ići da se lovi riba, bio je sinonim za ići na posao, ići da se mukotrpno radi. Život ribara je bio izuzetno težak - tegoban rad uglavnom noću, dugo i naporno veslanje, stalno spuštanje i izvlačenje teških mreža po hladnoći, vetru, kiši, u životnoj opasnosti od bure, vrlo često sa slabim i mnogo puta nikakvim rezultatima. Ovi žilavi i izuzetno grubi ljudi su predstavljali klasu za sebe. Talmud ih naziva - ljudi mreže.

Udica

Udica se koristila u pojedinačnom lovu za pecanje. Postoje brojni arheološki nalazi koji ukazuju na njenu široku rasprostranjenost na svim meridijanima, među svim narodima i kulturama od pojave čoveka na ovamo. Da bi se riba upecala, potrebno je nešto iskustva i veštine u izboru mamca i pravog mesta, a nadmudrivanje sa ribom je ono što je ljude oduvek privlačilo da pecaju. Tako je udica bila i ostala sinonim za odmor, zabavu i lagodnost, jer nije zahtevala bilo kakav fizički napor, što nije slučaj sa mrežama. Odatle i izraz "sportski ribolov" koji su upražnjavali čak i faraoni u starom Egiptu. Danas preovlađuje evropski tip udice, ali se u antici koristila bronzana. U Izraelu nije bila u velikoj upotrebi u poređenju sa mrežom.

Nastavak u sledećem broju...