• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Kad ćemo tamo biti, kad ćemo tamo biti, kad ćemo konačno tamo biti? - čulo se sa kasete koju smo slušali dok smo ulazili u pristanište, gde nas je čekao trajekt, poslednji brod tog dana, za koji smo još nekoliko meseci ranije rezervisali mesto za naša kola. Na putu je bio zastoj, koji nismo predvideli, tako da smo poslednje sate našeg putovanja morali proći bez odmaranja, što je našoj deci teško palo. Iza nas je bilo skoro hiljadu kilometara i ona su već bila poprilično nervozna zbog dužine putovanja. Muž i ja smo se pogledali. Treba li deci reći da je skoro nemoguće stići na vreme? To bi za njih bio hladan tuš, a tako su dobro podneli ovaj dugačak put. Nemir je bio svuda oko nas i muž je malo brže vozio nego uobičajeno.

Bez sumnji

"Tata," začulo se odjednom, "zašto toliko jurimo?"

"Sad moramo da putujemo bez pauze. Ustvari, skoro je nemoguće za jedan sat preći toliko kilometara, ali barem ćemo probati." bez ustezanja je odgovorio suprug najstarijem sinu. Ja sam počela da se plašim. Šta ako zakasnimo na trajekt i onda danima neće biti slobodnog mesta na palubi? Toliki gubitak vremena i para! Zar smo uzalud prešli toliko kilometra? Na ovaj put smo krenuli da bi olakšali tegobe našeg sina astmatičara. Ostrvo, koje je naš cilj, ima klimu skoro potpuno bez polena. Zar su ovo bili samo naši planovi a ne i Božiji? Takve misli su mi stalno prolazile kroz glavu.

"Sigurno ćemo stići na vreme!" čulo se iznenada sa zadnjeg sedišta.

"Otkud' to znaš?" jednoglasno smo pitali našeg sina.

"Zato što sam se molio."

S time je razgovor za našeg sina bio završen i on se ponovo udubio u svoju knjigu. Naš drugi sin je pevao "Uskoro ću tamo bit'...", očigledno ni najmanje ne sumnjajući da ćemo danas stići na cilj našeg putovanja.

Bila sam postiđena jakim pouzdanjem naše dece. Kako jednostavno reaguju kad situacija izgleda nerešiva. Kada ja ne vidim izlaza, onda mislim da ga sigurno i nema. Tako često sam doživela pomoć mog nebeskog Oca, a tako malo verujem u Njegovu pomoć! Više puta sam došla do zaključka, da je veliko znanje prepreka pouzdanju u Božju pomoć!

Nije uzalud Isus rekao svojim učenicima: "Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko." Deca veruju bezuslovno, naročito svojim roditeljima. Isto tako i Božje dete sme da veruje svom nebeskom Ocu.

Prepreke u molitvi

Zašto mi ljudi pokušavamo da sve probleme sami rešavamo? Takav stav je indentičan dečijem: "Ja sam, ja sam!".

Jedan hrišćanin je jednom rekao: "Kada želim da se molim shvatam da moje srce nije voljno da dođe Bogu, a kada je kod Njega, jednostavno nije voljno tu i da ostane."

Ove reči dolaze iz srca. Takođe, često se nađem u situacijama, kad znam da bi trebala da se molim, ali jednostavno nisam za to raspoložena. Gore spomenuti hrišćanin je savetovao: "Kad nemaš volje i snage za molitvu, nemoj se predavati, nego se bori da sam sebe primoraš na nju, iako ti sve govori da je baš tada nemoguće moliti se." Ovaj hrišćanin je znao svoju slabost. Naš ego se protivi molitvi. Od pada u greh, čovek se trudi da pobegne od Boga. Ne samo da bi hteo da bude kao Bog, nego bi hteo da živi bez autoriteta. Ova težnja grešnog čoveka za samodovoljnošću ima uticaja i na molitveni život ljudi, koji su našli Boga i koji žele da žive pod Njegovim autoritetom.

Osim svakodnevnog čitanja Božje reči retko koja aktivnost hrišćana je toliko ugrožena nedostatkom vremena kao što je to molitva. A molitva je ustvari prilika za najbolje zbližavanje sa našim Gospodom. Možemo sa Njime razgovarati i slušati Njegov glas. "Molitva bi trebalo da bude ključ sa kojim svako jutro otključavamo dan a uveče zaključavamo." kaže jedna poslovica.

Molitva - izraz žarkog zajedništva sa Bogom

U osnovi bi ceo naš život trebalo (bolje rečeno smeo) da bude zasnovan na molitvi. Ako je naš odnos sa Bogom iskren, onda želimo sa njime imati što više zajedništva.

Zar bi se dva bliska prijatelja, ili dvoje zaljubljenih, zadovoljili samo dopisivanjem? Telefonski računi govore suprotno. Ako neko prema nekome oseća duboku naklonost, on želi da podeli sa njime sve svoje doživljaje, sve svoje tajne, radost i tugu - sve. Nije reč o savlađivanju samoga sebe, nego jednostavno o potrebi. Ustvari, drugačije i ne može da bude, samo da se traži trajan kontakt sa voljenom osobom. Slično tome bi i potreba svakog hrišćanina trebalo da bude uspostavljanje kontakta sa njegovim Gospodom i Spasiteljem. Moja potreba za molitvom je za mene uvek merilo mog odnosa sa Bogom. Da li Mu se obraćam i u radosti i u potrebi? Da li Mu dajem hvalu i čast dok se molim? Da li Mu zahvaljujem? U jednoj knjizi piše: "Kada svoje duše u molitvi uzdižemo ka živom Bogu, dopire na nas sjaj Njegove svetosti, kao što je lepo cveće, kada je obasjano sunčevom svetlošću." To je jednostavna istina, hrišćanin koji se moli lep i pred Bogom i pred ljudima. Molitva vodi hrišćanina ka nebeskim mislima. Zemaljske stvari postaju beznačajne. Mnogo puta sam iskusila, dok slavim Boga i donosim mu sve svoje brige u molitvi, kako sa mene pada sav teret i dobijam sigurnost da će sve na kraju biti dobro. Dok se moli, čovek često dobija utisak kako se okolnosti uopšte ne menjaju, ali problem postaje podnošljiviji, jer je poveren Bogu.

Koriten Bum, jedna od pravih moliteljki, je napisala: "Kada na vrata kuca iskušenje, molim Isusa da On ode do vrata. To je najsigurniji način kako se osloboditi iskušenja." Molitva može da nam postane sidrom spasenja. Često znamo šta treba u nekoj situaciji da radimo, ali naš ego nam govori upravo suprotno. Bilo bi zanimljivo znati koliko bi grešaka i razočarenja hrišćani izbegli kada bi se oslanjali na molitvu. Uverena sam da to često i nije molitva tog pojedinca, nego molitva drugih za njega. Blagoslov za naše saputnike molitve je velik, ali razočarenja koja dolaze kada se ne molimo su još veća. Uzajamni zagovori kroz molitvu nose čitave crkve, a nedostatak molitve je doneo do propadanja mnogih inicijativa ili dela, koja su obećavala.

Bog želi da kroz svoju decu u svom velikom delu da bude uključen i kroz male i kroz velike stvari. U Svojoj reči nam obećava da "neprestana molitva pravednog mnogo može pomoći" (Jak. 5,16). Ne radi se o dugačkim molitvama, nego o čistom srcu i poštenju. Bog nas poznaje skroz-naskroz, i od Njega ne možemo ništa sakriti. Upravo iz tog razloga molitva ima prvo mesto u našem životu vere. To je najintimnije zajedništvo koje možemo imati sa svojim nebeskim Gospodom.

Jedan mudar hrišćanin je jednom rekao: "Najveće visine ne možemo da dosegnemo drugačije nego na kolenima". Molitva je skrivena snaga koje se ne smemo odreći.

Saveti za praktičan molitveni život

Jedna je stvar znati da se treba moliti, a sasvim druga voditi ispravan molitveni život.

Čovek je sklon navikama; to što uvežba, to mu je lakše da radi. Ovo nam može pomoći u praktičnom hrišćanskom životu. Molitva mora da bude ugrađena u dnevni režim života. U suprotnom postoji opasnost da nas razni događaji tokom dana nateraju da zaboravimo na molitvu. Iz sopstvenog iskustva znam da redovnu molitvu najčešće sprečavaju stvari koje se tiču organizovanja mog posla, npr. koga treba sve da pozovem, šta treba iduće nedelje da radim itd. Iako ih ne želim, takve misli se čestu uvlače u moju molitvu poput tamne zavese, koja zaklanja pogled.

Jedna starija gospođa me je savetovala da uvek imam spreman papir i olovku, i da beležim važne stvari, a da se onda opet posvetim molitvi. Ovaj savet je mnogima pomogao. Jednako efikasne su i molitvene liste zajedno sa ličnim angažmanom.

Jedna moja poznanica ima notes, u kojem za svaki dan u nedelji ima posebne molitvene rubrike, npr. za crkvu, za decu, prijatelje, rodbinu itd. Naročito mi se sviđa da pored imena ljudi za koje se moli ima nalepljene njihove fotografije. Ova žena je za mene primer vernog molioca. Ima oslabljen sluh pa mora da koristi slušni aparat. Jedno vreme je stanovala kod nas, i jednom prilikom sam je zatekla u dnevnoj sobi - na kolenima. Bila je potpuno skoncentrisana na molitvu i uopšte me nije čula kako joj govorim da ima posetu. Kada sam joj stavila ruku na rame, trgla se i objasnila mi je da dok se moli isključuje slušni aparat da je ne bi niko ometao. Nasmejala sam se, jer je ovakvo razmišljanje čoveku sa dobrim sluhom potpuno strano. Ali ideja mi se jako dopada. Isključiti! Upravo to mi nedostaje - potpuno predanje molitvi i otklanjanje svega nepotrebnog. Isključiti!

Molitve "usput"

Pored svoje troje dece često puta moram vreme za molitvu prosto da "ukradem". Ali, gde ima volje tamo postoji i način. Više puta sam doživela da sam vreme za molitvu našla tamo gde to nisam očekivala, trebalo je samo iskoristiti priliku. Takvo mesto je postalo igralište na kojem se deca igraju. Ono je već nekoliko godina moja tajna molitvena "klet". Dok se deca igraju u pesku ja imam dovoljno vremena za molitvu. Deci je dovoljno moje prisustvo. Često puta im postavim neki zadatak i onda imam priliku da se dobro skoncentrišem na Boga. Ovi trenuci su mi jako dragoceni. O Suzani Vesli, koja je imala mnogo dece, postoji priča da je pre molitve jednostavno stavila na glavu maramu. Njena deca su po tome znala da ne treba majku da uznemiravaju. Danas se ovaj deo odeće ne koristi tako često, ali pravila su ista. Svako može za sebe da nađe mesto i "klet" za razgovor sa Bogom.

Molitva nije umetnost, koju čovek ne bi mogao da nauči. Molitva je potreba srca, kojoj treba pomoći po pitanju vremena i mesta. Bog nas, doduše, čuje svuda, ali mi ljudi moramo pobediti svoju lenjost. Najbolje je kada se već kao deca naviknemo na molitvu. Često se iz te navike razvije stvarna potreba. Primećujem i to da je večernja molitva za decu prilika da kasnije odu na spavanje, ali u odlučujućim trenucima me zadivljuje njihova sigurnost da Bog čuje molitve.

Da li smo stigli na naš brod? Potpuno je nepotrebno opširnije o tome govoriti, ali bila je to jedna od lekcija o molitvi i pouzdanju. U pristanište smo stigli dva minuta pre isplovljavanja broda. Bio je to jedan od mnogih dokaza Božje milosti, koje smo na ovom odmoru doživeli.