Naslovna » Magazin » Arhiva » #15 » ....

Franjo - siromah iz Assisija

James C. Hafley

Veseli smeh je odjekivao zatvorom navodeći jednog čuvara da primeti: "Taj Franjo Bernardone je čudak. Čovek bi pomislio da je trubadur ili vitez na trijumfalnom povratku kući, a ne zatvorenik koji trune u tamnici."

I nakon godine dana boravka u tamnici, Franjini su drugovi još uvek bili iznenađeni njegovim neprekidnim šalama i smehom. Dok su oni oplakivali svoju nesreću, "onaj Franjo", govorili su, "smeje se i priča o pustolovinama koje preduzeti kad izađe."

Dvadesetogodišnjeg Franju uhvatili su 1202. vojnici iz susedne Perugie. Assisi i Perugia su gradovi sa suprotne strane tiberske doline u srednjoj Italiji, bogatoj maslinjacima. Perugia je objavila rat Assisiji, te se tako Franjo, sin bogatog trgovca suknom, Petra Bernardonea, našao u assiškim prvim redovima sanjajući o plemstvu i ratnoj slavi, što će dostići svojim junaštvom.

Pre toga Franjo, gradski mangup, predvodio je svoje prijatelje u lakrdijama, drskim šalama i zabavama. Gotovo svake noći grad je odzvanjao od njihovih bučnih pesama i smeha.

Bilo je to vreme kad su vitezovi i trubaduri jurcali Italijom. Te vesele lutalice su bile ideali italijanske omladine, pa je Franjo, dok je bio u peruginskom zatvoru, zatvorsko čavrljanje svodio na svoje snove i planove o budućnosti. "Život će za me, biti poput trubadurskih pesama", govorio je prijateljima.

U novembru 1203. došlo je do mira između dva grada, pa su Franjo i njegovi prijatelji oslobođeni. Vratili su se igrama, slavljima i zabavama minulih dana. Franjo je bio duša svega toga, sve dok se jednog dana nije ozbiljno razboleo.

Najgore je prošlo i on se pomalo oporavljao, ali je ostavljao utisak druge osobe. Kad bi odšetao u prirodu da udahne miomiris proleća, samoća ga je uznemirivala. Uspomene isprazne prošlosti su preplavile njegovu svest, te je požurio kući, osetivši se iscrpljen i obeshrabren.

Neki vitez, koji se spremao da učestvuje u verskom ratu, pozvao je Franju da se priključi njegovoj četi. Franjo se radosno odazvao. "Znam, da ću postati veliki princ", izjavio je kad je odjahao u punoj ratnoj opremi. No, putem se opet razboli i narednog dana okrene natrag u Assisi. Njegovi su ambiciozni roditelji bili razočarani, jer su već zamišljali Franju kako se kao bogati vitez vraća pobedonosno iz boja. A on se dovukao natrag sav bolestan i iscrpljen!

Nejasno tražeći smisao života, Franjo je počeo udvostručivati darove bezbrojnim siromasima i prosjacima koji su se razmilili zemljom. Bili su to žrtve rata bolesti, slabe žetve i pohlepnog vladajućeg sloja, koji je često šurovao s verskim glavešinama i nesretnici su bedno životarili. Od dvadesete godine Franjo je velikodušno darivao novac, pa čak i odela, svetu u potrebi, što je jako smetalo njegovom škrtom ocu.

Jednog dana, dok je Franjo bio zauzet mušterijama u očevoj radnji, ušao je neki bedno odeven prosjak: "Mladi gospodaru, daj mi što god u Božje ime!". "Gubi se", vikao je Franjo nestrpljivo, i prosjak je nestao. "A da je zamolio u ime kakva grofa ili barona", iznenada se postideo Franjo. "Došao je u Božje ime! Kakav sam ja prostak!", i dok su se kupci zapanjeno zagledali, Franjo je potrčao za siromahom da mu pomogne.

Nepravičnost i nepravda oko njega, sve je više mučile Franjino srce. Često bi otišao u pećinu iza maslinova šumarka i molio: "Gospode pokaži mi svrhu života."

Prijatelji su bili zbunjeni njegovom zlovoljom. "Hajde, Franjo", znali bi mu reći, "pridruži nam se u večernjoj zabavi". Međutim, otkako su mu se smeteni i beznadežni ljudi motali po glavi, bivši plejboj nije više mogao da luduje kao pre.

Od Augustinove smrti 430. godine vladavine naroda su bile raskidane sukobima sa suparničkim zemljama i s rimskom Crkvom željnom vlasti. Bogatstvo i imetak se sve više sabirao u šakama nekolicine, i velike mase su se borile da pribave hleb svakidašnji. Obrazovanje i kultura povukle su se u obzidane manastire. Neke verske vođe bile su među najvećim izrabljivačima naroda. Samo snažni pojedinci odupreli su se plimi korupcije.

Od vremena Franjinog rođenja ljudi su odjednom počeli da se sele sa sela u gradove, a počele su da se otvaraju i škole kao rezultat potrebe za obrazovanjem.

Godine 1206. kad su mu bile 24 godine, Franjo se molio u trošnoj kapeli izvan Assisija, Bog je jasno progovorio njegovom srcu. "Gospode Isuse, obasjaj svojim svetlom tamu mojega uma", molio se. "Staraj se o meni, Gospode, tako da u svim stvarima delujem u skladu s tvojom svetom voljom."

Osetio je da čuje Božji odgovor: "Prihvatio sam te. Sad želim tvoj rad, tvoj život, celo tvoje biće."

Od toga vremena Franjo nije sumnjao da je doveden u prisnu zajednicu s Isusom Hristom. Vratio se kući da proda sve što je posedovao i da se prihvati svog apostolstva siromasima.

Franjin otac, trgovac, smesta ga je javnom ceremonijom razbaštinio. Franjo mu je predao preostalu odeću i novac što je imao a trgovac je to bezosećajno uzeo i pobegao.

Franjo je napustio Assisi odeven u stari kaput koji mu je pozajmio neki vrtlar. Iduće dve godine spavao je na otvorenom, prosio hranu, tešio sirote i gubavce i pomagao pri popravljanju trošnih crkava.

Jednom je u šumi naišao na razbojničku bandu.

"Ko si ti?" - pitali su ga.

"Ja sam glasnik velikog cara", odvratio je, "što pitate?"

Skinuli su sa njega kaput i bacili ga u jarak pun snega. "Tu ti je mesto, ubogi glasniče Božji", smejali su se. Franjo je ozebao, cvokotao i pobegao u manastir.

Kad je 1209. prisustvovao misi u kapeli sv. Porcijunkule nedaleko od Assisija, duboko su ga se dojmile reči iz Biblije: "A hodeći propovedajte i govorite da se približilo carstvo nebesko. Bolesne lečite, mrtve dižite, gubave čistite, demone izgonite; zabadava dobiste, zabadava dajite. Ne pribavljajte zlata, ni srebra, ni bakra u svoje pojaseve, ni torbe na put, ni dve haljine, ni obuće, niti štapa; jer je radnik dostojan svoje hrane." (Matej 10:7-10 EČ)

"To je ono čemu težim", rekao je Franjo. "Nastojaću svom snagom da to sprovedem u stvarnost. Od sada će moj život biti jednak životima moje evanđeoske braće". Odbacio je cipele i novčanik i bacio se na propovedanje pokajanja i Božje ljubavi, te je počeo da pomaže uboge u svim njihovim potrebama.

Nedugo zatim, Bernardo di Ouintavalle, ugledan i bogat čovek, rekao je Franji: "Razdeliću sve što imam siromasima i pridružiću ti se." S Bernardom i Petrom, još jednim koji je hteo da postane takav, Franjo se uputio u crkvu Sv. Nikole. Tamo je nakon molitve otvorio evanđelje te im pročitao svoj nalog što ga je čuo u crkvi Sv. Porcijunkule. "Braćo", rekao im je staloženo, "to je život i pravilnik naš a i svih onih koji bi nam se pridružili."

Franjo je sa svojom grupom drugova, koju su sada sačinjavala jedanaestorica, 1210. tražio odobrenje od pape Inocenta III.

"Čini mi se, da je vaš prestrog", kazao je papa. "No, idite sa Franjom, kao vođom i propovedajte pokajanje svakome kome vas Bog uputi." Posvećeni ljudi su počeli tada svoju smernu službu propovedanja i služenja bolesnim i ljudima u potrebi.

Franjo nije smerao na društveno i crkveno obrazovanje. On i njegova braća, zvana "fratri", osetili su se pozvanima, da Božju ljubav pokažu samilosnim delima i da potaknu veru propovedanja evanđelja. Čeznuli su za tim da pokažu, da je Hrist rešenje ljudskih potreba. Franjina strategija je bila obilazak velikih gradova. Oni su, dvojica po dvojica, odlazili na svoja evanđeoska putovanja. Pevali su i propovedali po gradskim trgovima i tržnicama, gde su se sveštenici, trgovci, seljaci, prosjaci - čak i razbojnici - gomilali da čuju njihovo svedočanstvo.

Franjo se vratio u Assisi, i grad je radi njega otvorio katedralu. Nedaleko od mesta na kojem ga je istukao gnevni otac i gde su mu se deca sprdala propovedao je velikoj gomili. Ovde je svojoj grupi dao ime "Red male braće", označavajući time da ni jedan brat ne sme prisvojiti neku višu službu od drugoga.

Kad su ulazili u red, od braće se očekivalo da prodaju sva svoja materijalna dobra i da novac podele siromasima. Od njih se očekivalo da nastave sa svojim zvanjem ili da ovladaju nekim, ukoliko ga nisu imali. U doba košnje poneki su radili na polju. Na kraju dana pridružili bi se onima koji su skupljali seno da s njima zapevaju crkvene pesme pre no što se povuku na spavanje u seno. Brat Ginepro bio je obućar. Sa sobom je doneo svoje šilo da popravlja sandale. Brat Egippo bio je nadničar. Kopao je grobove, donosio vodu, pleo košare, te brao masline i grožđe.

Oštar kontrast, između tih prvih "franjevaca" i sveštenika i biskupa, bio je veoma očit. Siromašna braća radovala su se u siromaštvu, dok su mnogi crkveni odličnici uživali u bogatstvu i takmičili se među sobom za ključne crkvene položaje. Braća su živela besprekornim životom, dok su neki pripadnici sveštenstva zbijali šale sa svojim ličnim gresima.

Godine 1219. Franjo i njegovi saradnici otputovali su u Egipat da propovedaju muslimanima, a jednom zgodom i sultanu.

Od 1223. u redu male braće počele pojavile su se značajne promene. Nakon što je Franjo zamolio kardinala Ugolina (kasnijeg papu Grgura IX), da preuzme organizaciono vodstvo reda, jednostavnost i požrtvovanost ove grupe počela je da blediti.

Nov pravilnik dodan je protiv Franjine volje, pa je prosjačenje umesto rada, postalo glavnim sredstvom izdržavanja. Članovi reda su počeli da zauzimaju nastavnička mesta u školama i savetničke položaje u crkvenoj hijerarhiji. Počeli su sticati dobra, a organizaciona struktura izrasla je do ogromne složenosti. Nove vođe su potpuno zanemarile propovedanje evanđelja i življenje u siromaštvu - skromnosti.

Budući da je Franjo uočio udaljavanje od svojih prvobitnih napora i ciljeva, pokušao je da zaustavi taj tok beleženjem svojih želja i ideja u svom testamentu. Ali nakon smrti pobožnog čovjeka 1226. godine, papa Grgur ne priznaje testament, pa je franjevački red i dalje zauzimao svoje mesto uz druge moćne i bogate crkvene organizacije koje su bez pogovora služile papi.

Franjo je samo 17 godina živeo u toj strogoj službi Gospodu, ali i u tako kratkom vremenu zadobio je trajno priznanje svekolike hrišćanske Crkve. Protestanski crkveni istoričar Philip Schaff zapisao je o njemu: "Malo je ljudi u istoriji ostavilo tako dubok trag kao Franjo. Koliko mi možemo znati, on je među onima koji su prosudili značenje Hristovih reči i udahnuli njegov duh." Franjo Assiski bio je jedan od duhovnih svetionika srednjeg veka.

Prema knjizi: Heroes of faith - James C. Hefley.
"Verovati u Boga, znači prihvatiti osnovni princip, da celi univerzum ima smisla i da postoji sa naročitom svrhom."
- Muller

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 641
Ukupno: 2599656
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/015/05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.