• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"... Duha istine,
koga svet ne može primiti..." (Jovan 14:17)

Verska površnost (religioznost) je pokušaj premošćavanja jaza između sveta i Crkve. Pravi savez između sveta i Crkve nije moguć. Kad se Crkva spoji sa svetom, ona više nije prava Crkva, već samo žalosni hibrid (duhovni mutant), predmet prezrivog ismevanja sveta i gnušanja od Boga.

Duhovni sumrak u kome većina vernika hoda danas, nije uzrokovan nikakvim nejasnim odlomkom iz Biblije. Ništa ne može biti jasnije od izjave Svetog pisma u vezi sa odnosom hrišćana prema svetu. Zbrka nastaje oko toga, što hrišćani nisu skloni uzimati Reč Gospodnju ozbiljno. Hrišćanstvo je tako pomešano sa svetom, da milioni vernika nikada ne saznaju kako su radikalno promašili novozavetni model hrišćanstva. Svuda je prisutan kompromis. Svet je dovoljno ulepšan da ga prihvate slepci koji se smatraju vernicima. Ti isti vernici večno traže da budu prihvaćeni od sveta. Takvi se hrišćani uzajamnim ustupcima slažu s ljudima, koji na Božje stvari gledaju s prezirom.

U osnovi je cela ta stvar duhovna. Hrišćanin je hrišćanin zato što je nanovorođen. On je hrišćanin zbog Duha koji prebiva u njemu. Duh je samo ono što je rođeno od Duha. Telo se nikada ne može preobraziti u duh bez obzira koliko crkvenih radnika radilo na njemu. Krštenje, pričest, davanje novca u crkvu, držanje kanona, ispovedanje vere - ništa od toga, a ni sve zajedno ne može telo pretvoriti u duh niti sina Adamova učiniti sinom Božjim. "A da ste stvarno sinovi" piše Pavle Galatima, "dokaz je što Bog u vaša srca posla Duha svoga Sina koji viče: Avva - Oče!" A Korinćanima piše: "Sami sebe ispitajte da li ste u veri! Sami sebe istražite! Ili ne poznajete sebe - ta Hrist je u vama." A Rimljanima: "Ali vi niste u telu, već u Duhu, ako zaista Duh Božji prebiva u vama. Ako ko nema Hristovog Duha, nije Hristov."

Ovaj strašan nered, toliko vidljiv u hrišćanskim zajednicama mogao bi se jednog dana raščistiti kad bi učenici Hristovi počeli slediti samo Hrista, a ne jedan drugoga, jer naš je Gospod vrlo jasan u svom učenju o verniku i svetu.

Jednom prilikom, kada je dobio netražen i svetovni savet, iskrenog ali neprosvetljenog brata, naš Gospod je odgovorio: "Moje vreme još nije došlo. Za vas je uvek zgodno vreme. Vas svet ne može mrzeti, a mene mrzi, jer ja svedočim o njemu da su mu dela zla." On je poistovetio svog telesnog brata sa svetom i rekao da su oni od dva različita duha. Svet je Isusa mrzeo, a nije mrzeo njih, jer ne može mrzeti sam sebe. Podeljena kuća ne može opstati. Adamova kuća mora ostati verna sebi ili će se podeliti. Iako se sinovi tela mogu prepirati među sobom, u dubini duše oni su ipak jedan sa drugim. Kad uđe Duh Božji, tada ulazi nešto što nije od ovog sveta. "Ako vas svet mrzi", rekao je Gospod učenicima, "znajte da je mene mrzeo pre vas. Kad biste pripadali svetu, svet bi ljubio svoje. Pošto ne pripadate svetu - ja vas izabrah od sveta - zato vas svet mrzi." Pavle Galatima objašnjava razliku između deteta robinje i deteta slobodne žene "... i kako onda onaj što se rodi po puti gonjaše onoga koji se rodi po duhu, tako je to i sad." (Gal.4:29 LB).

Kroz celi Novi zavet je povučena oštra crta između Crkve i sveta. Ne postoji tzv. "ničija zemlja". Gospod smatra da nije ispravno kada da sledbenici Jagnjeta usvajaju svetske načine života i putuju svetskim putevima. Provalija između istinitog hrišćanstva i sveta je tako duboka kao i ona koja je delila bogataša od Lazara. A to je ona ista provalija koja deli svet iskupljenih vernika od sveta palog čoveka.

Dobro znam i duboko osećam kako sablažnjivo mora biti takvo učenje velikom stadu ovoga sveta koje hoda oko tradicionalnih torova. Ne mogu se nadati da ću izbeći netrpeljivost koju će nesumnjivo protiv mene podići religiozni ljudi koji traže da sebe učine ovcom prema društvu kojem pripadaju. Ali mi se moramo suočiti s teškom istinom da ljudi ne postaju hrišćani druženjem sa crkvenim ljudima, niti verskim kontaktima, niti verskim obrazovanjem; oni postaju hrišćani jedino delovanjem Božjeg Duha na njihovu prirodu u novorođenju. Kad na taj način postanu hrišćani, tad su odmah članovi novog naroda, "izabrani rod, kraljevsko sveštenstvo, sveti narod, narod stečen da objavi krepost Onoga koji vas pozva iz tame k čudesnoj svetlosti svojoj; koji nekad ne bejaste (izabrani) narod, a sada ste narod Božji; koji ne stekoste milosrđe, a sada ste dobili milosrđe." (1. Pet. 2:9-10 LB).

Problem s kojim se mi "moderni" hrišćani suočavamo nije pogrešno razumevanje Biblije, nego nesklonost našeg neukrotivog srca da prihvati njena jasna uputstva. Naš problem je kako dobiti odobrenje našeg uma koji ljubi svet i kako učiniti Isusa stvarnim ne samo u reči. Jer jedna je stvar reći: "Gospode, Gospode!", a potpuno druga pokoravati se zapovestima Gospodnjim. Možda pevamo "Na presto uzdižemo Gospoda" i uživamo u tonovima orgulja i dubokoj melodiji skladnih glasova, ali još uvek nismo ništa učinili dok ne ostavimo svet i ne okrenemo svoje lice u tvrdoj praktičnoj stvarnosti prema gradu Božjem. Vera je prava tek kad postane poslušnost.

Duh sveta je jak i on se "lepi" za nas kao dim cigarete na odeću.On može promeniti svoje lice da bi se prilagodio svakoj situaciji i tako prevario mnoge jednostavne hrišćane čija "čula" nisu izvežbana za raspoznavanje dobra ili zla. On se u Crkvi može poigrati sa svakom pojavom iskrenosti. Može napadati svet (naročito za vreme posta) i čak priznavati svoje zle puteve u javnim glasilima. Može hvaliti veru i ulagivati se Crkvi. Može doprinositi milosrdnom radu i organizovati kampanje za snabdevanje siromaha odećom, ali držite Hrista dalje od njega i nikada ne tražite Njegovo gospodstvo nad njim. On to sigurno ne bi podneo i prema istinskom Duhu Hrista pokazivao bi samo otpor. Svetska glasila (koja uvek govore umesto njega) retko će dati Božjem detetu poštenu priliku. Ako su činjenice takve da se mora dati povoljan izveštaj, ton će biti ljubazan, ali ironičan i osećaće se prisutnost prezira.

I sinovi sveta i sinovi Božji kršteni su u Duha, ali duh sveta i Duh koji boravi u srcu nanovorođenog čoveka udaljeni su jedan od drugoga koliko je nebo daleko od pakla. Oni se oštro suprotstavljaju jedan drugom. Sinu zemlje su stvari Duha smešne, te se zabavlja ili su mu beznačajne, te se dosađuje. "Zemaljski čovek ne prima ono što dolazi od Duha Božjeg, jer je to za njega ludost. On to ne može ni upoznati, jer se to mora uz pomoć Duha prosuđivati."

U 1. Jovanovoj poslanici dve se reči stalno ponavljaju, oni i vi. "Oni" označava dva cela različita sveta. "Oni" se odnosi na ljude i žene Adamovog palog sveta. "Vi" se odnosi na izabrane koji su sve ostavili da bi sledili Hrista. Apostol se ne klanja malom bogu, toleranciji (što je u našoj zemlji postalo kao neka vrsta druge religije); on je potpuno netolerantan jer zna da je tolerancija uglavnom drugo ime za ravnodušnost.

Potrebna je snažna vera da bi se prihvatilo učenje Jovanovo. Mnogo je jednostavnije postepeno izbrisati crtu razdvajanja i tako nikoga ne sablazniti! Pobožno uopštavanje i upotrebljavanje reči mi ima i za hrišćane i nevernike veću sigurnost. Očinstvo Boga se tako rasteže i uključuje svakoga od Džeka Trboseka do apostola Pavla. Na taj način se niko ne sablažnjava, svi se osećaju udobno i spremni za nebo. Ali, čovek koji je naslonio uvo na Isusove grudi, nije mogao biti tako lako prevaren. On je povukao oštru crtu koja deli ljude u dva tabora i koja odvaja spašene od izgubljenih, one koji će dobiti večnu nagradu od onih koji će potonuti u konačnom očaju. Na jednoj strani su "oni" koji ne poznaju Boga; na drugoj "ti (ili mi)", a između je moralna provalija preširoka da bi je i jedan čovek mogao preći.

Ovde je ono što Jovan iznosi: "Vi ste, dečice, od Boga i vi ste ih pobedili, jer je veći onaj koji je u vama nego onaj koji je u svetu. Oni su od sveta; zato govore jezikom sveta, i svet ih sluša. Mi smo od Boga; ko poznaje Boga, nas sluša; ko nije od Boga, nas ne sluša. Po tome poznajemo duha istine i duha prevare." Ovo je dovoljno jasno da bi zbunilo, ikoga ko iskreno želi znati istinu. Ponavljam, naš problem nije u razumevanju, nego u veri i poslušnosti.Ovde se ne radi o teološkom pitanju: Šta se tu uči; nego o moralnom: jesam li ja voljan prihvatiti to i istrajati bez obzira na posledice? Mogu li izdržati hladan pogled? Imam li hrabrosti ustati na oštar napad "liberala"? Usuđujem li se izazvati mržnju ljudi koji se suprotstavljaju mojim stavovima? Imam li dovoljnu slobodu uma da izazovem popularne "vere" i da se držim puta apostola? Mogu li ja poneti krvavi krst i sramotu?

Hrišćani su pozvani da se odvoje od sveta, ali moraju znati šta znači svet (ili još bolje, šta Bog misli pod tim). Varamo sami sebe kad mislimo da to znači samo nešto spoljašnje i zato smo promašili njegovo pravo značenje. Filmovi, kartanje, alkohol, kockanje - to nije svet. To su jedino spoljašnji pokazatelji sveta. Naša borba nije protiv samih svetskih načina življenja, nego protiv duha sveta. Za čoveka, bez obzira da li je spašen ili izgubljen, bitan je duh. Novozavetno značenje reči "svet" jednostavno je neobnovljena ljudska priroda - bilo u kafani, bilo u crkvi. Šta god dolazi od pale ljudske prirode je svet, bez obzira ima li moralnu osnovu ili ne. Stari su farizeji uprkos svojoj revnosti i posvećenosti religiji bili sama suština sveta. Duhovni principi na kojima su oni gradili svoj sistem nisu dolazili odozgo, nego odozdo. Oni su protiv Isusa koristili lukave ljude. Da bi zaštitili Boga, ponašali su se kao đavoli. Da bi podržali Bibliju, protivili su se njenom učenju. Bežali su od religije da bi spasili religiju, i u ime religije ljubavi dali su maha lepoj mržnji. Tu vidimo svet u svim njegovim strašnim prkosima Bogu. Taj duh je bio tako žestok, da nije zastao dok nije usmrtio Sina Božjeg. Duh farizeja je bio živo i zlonamerno nastrojen protiv Isusovog Duha.

Današnji učitelji koji stavljaju "Propoved na gori" u drugi plan od prvobitnog i tako oslobađaju Crkvu od njenog učenja, teško da uočavaju zlo koje čine. Jer propoved na gori daje jezgrovite karakteristike Carstva obnovljenog čoveka. Blaženi siromašni koji oplakuju svoje grehe i žedni su pravde, pravi su sinovi Carstva. U krotkosti oni pokazuju milost svojim neprijateljima i bezazlenom iskrenošću gledaju u Boga. Okruženi progoniteljima oni ih ne proklinju, nego blagosiljaju. Oni u skromnosti prikrivaju svoja dobra dela. Silaze sa svojih puteva da bi se izmirili sa svojim protivnicima i opraštaju onima koji greše protiv njih. Bogu služe tajno u dubini svog srca i sa strpljenjem čekaju na Njegovu javnu nagradu. Radije slobodno predaju svoja zemaljska dobra, nego da koriste silu da bi ih zaštitili. Svoje bogatstvo polažu u nebo. Izbegavaju slavu i čekaju na dan obračuna, kada će doznati ko je najveći u Carstvu nebeskom.

Ako je to pravo i precizno stanovište, šta onda da kažemo kad se hrišćani takmiče jedan sa drugim za mesto i poziciju, i kad ih vidimo da gladno traže slavu i čast? Kako možemo objasniti tu strast za publicitetom koja je tako upadljivo vidljiva među hrišćanskim vođama? A šta reći o političkim ambicijama u crkvenim krugovima? A šta reći o grozničavoj ruci ispruženoj za većim prilogom? A šta o sramnom samoljublju među hrišćanima? Kako možemo objasniti obožavanje koje uzvisuje ovog ili onog popularnog vođu? A šta reći o bednom ljubljenju ruku ljudi punih para od onih takozvanih "zvučnih" propovednika evanđelja?

Samo je jedan odgovor na ta pitanja: u svim tim pokazateljima vidimo svet i ništa drugo nego svet. Ni jedna goruća izjava ljubavi za duše ne može promeniti zlo u dobro. To su gresi koji su razapeli Isusa.

Istina je, takođe, da su veliki pokazatelji pale ljudske prirode deo ovog sveta. Organizovane zabave s naglaskom na površnim zadovoljstvima, velika carstva izgrađena na pokvarenim i neprirodnim navikama, neobuzdanim zloupotrebama normalnih potreba lažnog sveta nazvanog "visoko društvo" - sve je to od sveta. Sve je to deo onoga što je telo, što se gradi na telu i mora propasti sa telom. Od tih stvari hrišćanin mora pobeći. Sve te stvari moraju biti ostavljene iza njega i u njima ne sme imati udela. Protiv njih mora ustati bez kompromisa i straha.

Moramo razumeti šta se događa bez obzira predstavlja li se svet u svom ružnom, ili u lukavom i finom obliku, i grubo ga odbaciti. To moramo učiniti ako želimo hodati sa Bogom u ovoj generaciji, kao Henok u svojoj. Nužan je potpuni prekid sa svetom. "Preljubočinci, ne znate li da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo prema Bogu? Ko, dakle hoće da bude prijatelj svetu, postaje neprijatelj Božiji." (Jak. 4:4 EČ). "Ne posvećujte ljubav svetu i onome što je na svetu. Ako neko voli svet, nema u njemu ljubavi prema Ocu. Jer sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od ovoga sveta." (1. Jn. 2:15-16 EČ). Te Reči Božje nisu pred nama za razmatranje, nego su tu da im se pokorimo, i nemamo pravo nazivati se hrišćanima ako ih ne sledimo.

Bojim se bilo kakvog verskog delovanja među hrišćanima koje ne vodi do pokajanja i ne rezultuje oštrim odvajanjem vernika od sveta. Sumnjičav sam prema svakom organizovanom probuđenju koje se poigrava ozbiljnim stvarima Carstva Božjeg. Nije važno kako se privlačan pokret pojavio; ako nije temeljen na pravednosti i uzgajan na poniznosti, on nije od Boga. Ako iskorištava telo, on je religijska prevara i ne bi trebalo da ga podržava nijedan bogobojazan hrišćanin. Samo je onaj od Boga koji poštuje Duha i napreduje u poniznosti. "Da bude kako je pisano: Ko se hvali, u Gospodu neka se hvali."