• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Budim se i protežem. Sunce je već ogrejalo. Divno jutro, nedelja. O, hvala ti Gospode za ovaj divan dan.

Pogledao sam na sat - skoro je deset sati. Ustajem i užurbano se spremam za odlazak u crkvu. Trebalo bi da pročitam jedan odeljak iz Božje reči i da se pomolim, ali sada za to nemam vremena. Krećem. Malo ću kasniti, ali to i nije toliko bitno. Biću tamo da primim blagoslove koje Bog ima za mene.

Ulazim u crkvu. Tiho zatvaram vrata, ali ona ipak malo škripe. Trebalo bi ih malo podmazati.

Zar baš moraju svi da se okreću i gledaju u mene, kao da me nikad u životu nisu videli? Već je prošla uvodna molitva i sada se slavi ime Gospodnje. Pevaju se pesme Bogu. Taman sam seo na moje mesto u ćošku, kad nas je grupa za slavljenje pozvala da ustanemo i slavimo Boga. Samo da uzmem moju pesmaricu... Ali, nema moje pesmarice!?! Gde je? Na stolici pored mene sedi neki novi. Nisam ga do sad video, a u rukama drži moju pesmaricu. Ma nema veze, ionako znam skoro sve pesme napamet. Za ovih petnaest godina, koliko sam član crkve, sve sam ih naučio napamet.

Grupa je počela da peva pesmu: "Ustani, i slavi našeg Boga..." To je baš dobro. Slavimo našeg Boga. Onda je došao deo teksta koji poziva: "Ustani i podigni ruke..." Zar baš svaki put moram da podignem ruke. Vidi, pa niko i ne podiže ruke. To se samo tako peva. Bog zna da ja podižem moje "duhovne ruke". A, tu je već i kraj pesme. Sada će pastor početi da propoveda. Sedam na svoju stolicu, na mekani jastučić sa izvezenim krstićem, koji sam dobio iz humanitarne pomoći. Pastor izlazi za propovedaonicu. Dobar je on čovek, trudi se. Propovedi su mu malo jednolične i dugačke. Par puta sam i zadremao, ali to je zato što njegovo propovedanje deluje duhovno umirujuće - pa kome se ne bi prispavalo. Opet propoveda na istu temu, kao i mnogo puta pre toga. Ma, izdržaću. Nije ni tih pola sata-sat večnost.

Ne znam zašto, ali svaki put kada pastor pogleda u mom pravcu, baš u tom trenutku mi se zeva - slučajnost ili ne? Al" dobro. Ipak se trudim da pratim propoved. Čak sam i zapisao citate koje navodi. Kada dođem kući, uzeću svoju Bibliju i pročitaću ih ponovo.

Primećujem nešto zanimljivo. Pastor stalno zagleda u levu stranu prvog reda. Malo sam se pridigao da pogledam ko tamo sedi. Dve sestre, mlade devojke. Imaju na sebi tanke majičice, i koliko vidim - mini suknje. Milina ih videti. Sve je lepo kad je mlado.

Ma šta ja to razmišljam?!? Bezobraznice jedne! Namerno su sele u prvi red da odvlače pažnju našem propovedniku. Zar je to poniznost i pristojno ponašanje? Ni propovednik nema srce od kamena. Kad prođe služba, moram sa njima da popričam i da im skrenem pažnju na njihovo ponašanje. Nisam protiv toga da ističu svoju lepotu (to je baš lepo), ali ne na ovakvom mestu. Oskvrnjuju svetinju ove zgrade.

Kraj propovedi. Izdržao sam.

Napred ponovo izlazi grupa za slavljenje. Pevamo svi zajedno: "Divan si. O, veličanstven si..." Kako imam samo divan glas. Šteta što nemamo crkveni hor. Ovaj moj talenat bi bio iskorišten, a ovako propada.

"Ruke podižem, caru što dolazi..." O ne, opet te pesme o podizanju ruku. Zar moraju baš svaki put da pevaju takve pesme. Nema veze, ja ću pevati "oči podižem", tako je lakše. Opet, skoro niko ne podiže ruke, pa zašto ja moram biti "crna ovca". Samo tamo neka novija braća što sede u prvom redu, nedavno kršteni članovi, podižu ruke. Sad su došli i već oće da se ističu. Umesto da puste napred starije članove, oni se guraju ispred svih. Al" neka, proći će ih. Naučiće se oni našeg crkvenog reda.

"... jer Ti si moj Bog..." Pa... dobro, jesi ti moj Bog. Iako, moram priznati da svoje slobodno vreme provodim uglavnom uz TV. Možda bi trebalo da posvećujem manje vremena TV-u a više tebi, Bože. Valjda će i to jednog dana doći. Hvala ti što imaš sa mnom toliko strpljenje i čekaš da promenim svoje loše navike.

"Dajemo ti hvalu..." Da, Bože, dajemo ti hvalu što nas držiš kraj sebe. Ti si sve za nas uradio i daješ nam odmor, mi treba samo da budemo u crkvi.

Počela je i završna molitva. Pastor je pozvao sve koji žele, neka se mole i da to slobodno učine. To je dobro, da se duh oslobodi, ali nisam ti ja za takve glasne molitve. Više volim tihe i ponizne molitve u dubini svog srca.

Pastor nas je pozvao da damo svoje dobrovoljne priloge. Dodaju mi finu malu posudicu za kolektu. Staviš ruku unutra i izvadiš je... Niko ne mora da zna da li si nešto dao ili ne. Nešto mi je teška... Zvekeću same metalne novčanice. Sitniš. E, braćo i sestre, sram da vas bude. Pa, zar se sitniš daje Bogu?

I to je kraj. Bogosluženje je završeno.

Pastor govori još neke informacije, ali više ga niko i ne sluša. Neke žene žure kući da završe ručak, neki žure na posao "u drugu smenu" (zar oni ne znaju da je nedelja dan za odmor?), a neki ipak ostaju da se druže sa drugim članovima crkve. Najviše volim ovo druženje posle bogosluženja. Da nije toga, već odavno ne bi dolazio u crkvu. Ovako se fino, hrišćanski družimo.

Konačno stiže i osveženje, Sokovi i mineralna voda. Grlo mi se baš osušilo. Sad će i kafa.

Jedan brat je kupio kola i zove nas napolje da nam ih pokaže. Stvarno su lepa. Mercedes Turbo dizel od 120 konja. Brate svaka čast.

Imam i ja sa čime da se pohvalim. Svima pokazujem moju novu Nokiu. Baš je strava. U tako malu kutijicu stane tako mnogo. A kakve samo melodije ima. Našao sam čak i onu: "Divna milost". Nju sam ponosno stavio da mi zvoni, jer ja sam hrišćanin.

Ju, već je skoro podne. Baš sam se zapričao. Pozdravljam se sa svima i žurim kući, da ne bi kasnio na ručak. Posle ću malo da prilegnem, a u tri sata na TV-u počinje kombinovani prenos engleske Premijer lige. To ne propuštam.

Jedva čekam sledeću nedelju i bogosluženje. Sredinom nedelje više nemamo službe, jer se pokazalo da je mali interes za to. Zašto onda da trošimo struju i vreme?