Naslovna » Magazin » Arhiva » #14 » ....

Biblijski priručnik (2)

Genri Gelej

III. NEDELJNA SLUŽBA

Uglavnom se računa da je nedeljno bogosluženje osnovna funkcija crkve u društvu. Stalno posećivanje, pravilno organizovana služba, moraju da budu dovoljna sredstva za ispunjenje tog rada, kojeg crkva treba da obavlja. Bez sumnje, pravilna nedeljna služba je veliki blagoslov, kojeg može društvo da ima. Nemoguće je proceniti značaj nedeljne službe. Svrha našeg odlaska na bogosluženje jeste čin poklonjenja Bogu, ali obaveza onoga koji vodi službu je da ona bude korisna, interesantna i privlačna.

Glavne karakteristike bogosluženja jesu pevanje i proučavanje Božje reči.

Proučavanje Svetog Pisma. Za proučavanje Svetoga Pisma obično se odvaja malo mesta, u vreme kada je sva služba koncentrisana oko propovedanja. Kakva greška! Propovedanje ima veliki značaj u mnogim crkvama, gde se za naučavanje Božje reči odvaja malo mesta.

Obično tamo pročitaju nekoliko stihova u beživotnom tonu, na početku službe, sa monotonim zaključkom "neka Gospod blagoslovi čitanje Reči". Ovo je prosto sramota! Za neke ljude takav način može da bude sablazan, mogu da misle o Crkvi ne kao o Gospodnjem domu, nego kao o kući propovednika.

Bilo bi mnogo bolje, da se umesto kratke ceremonije na početku službe, iskombinuje propoved zajedno sa lekcijom iz Biblije, da bi se stvorio temelj, pregled i suština propovedanja, gde na prvom mestu mora da bude Božja reč, a sam propovednik više ili manje u drugom planu.

Odgovorno čitanje Božje reči ne može dovoljno da zameni lekciju iz Svetoga Pisma. I nije bitno na koji način će se uzeti učešće u službi. Čitati Pismo sa velikim uspehom može i sam propovednik. Što se tiče učešća svih članova u službi, najbolji način za to može da bude pevanje gde svi učestvuju.

Molitva. Nedeljna jutarnja služba određena je za slavljenje, molitvu, zahvalnost i proslavljanje Boga. Mi moramo znati, da kada idemo na službu, to bi uvek moralo biti u duhu molitve. Duge molitve nisu obavezne. Nekoliko kratkih molitvi izgovorenih između delova službe imaju mnogo bolji efekat. Mnoge pesme javljaju se kao veoma efektivne molitve. Uz pratnju tihe muzike orgulja, molitvene pesme mogu biti preuzete kao izraz molitve cele zajednice. Molitva starešine nikada ne treba da bude ponavljanje prethodno pevane pesme, jer će tada izgledati kao da u njoj nema njegovih misli. Takođe, njegova molitva ne mora da bude propoved izražena molitvom. Molitva mora da bude izražena u duhu pokorne molbe. Čuli smo molitve ponosnih ljudi, ne u duhu pokornosti, ni u duhu podređenosti, koje nisu zvučale kao molitve, već kao vojna naredjenja upućena Bogu, šta On mora da uradi. Nema značaja čitati molitvu ili izgovarati je bez razmišljanja. Naravno, da je lepše dobro pročitana molitva, nego loše pripremljeni pastor, koji ne zna za šta da se moli.

Jedan sat. Specijalni programi mogu da zauzmu više od jednog sata. Međutim, za stalne sastanke koje ljudi posećuju svake nedelje, godinu za godinom, gde propoveda isti pastor, jedan sat je dosta. Bolje je da tako bude, pošto istog dana mnogi posećuju i druge sastanke.

Treba odvojiti dvadeset minuta za propoved, dvadeset minuta za pevanje, dvadeset minuta za molitve, oglase, dobrovoljne priloge itd...

Ako je sve dobro pripremljeno i ne troši se vreme na prazne priče, gde će pevanje i izučavanje Božije reči imati prednost, onda ova služba može da bude odlična i korisna i biće dragocena za mnoge.

Muzika. Muzika mora da bude na drugom mestu posle proučavanja Svetoga Pisma, i to je najefektivniji put propovedanja Evanđelja. Crkvu u kojoj se mnogo peva ljudi posećuju sa više želje. Ljudi vole da pevaju. U Crkvi ljudi pevaju, a pastor propoveda.

Mojsije je pevao i pridobijao je ljude za pevanje. Mirjam je pevala. Devora i Varak su pevali. David je pevao i pisao je Psalme za pevanje. Hrist i dvanaestorica Apostola su pevali. Pavle i Sila su pevali u zatvoru. Anđeli su pevali. U nebu će svi pevati.

Snaga popularnog pevanja. Zajedničko pevanje pesama pomoglo je osnivanje luteranstva u centralnoj Evropi i dovelo je svet do Reformacije. Pevanje je bio razlog velikog probuđenja u Velsu. Da li je nekad bilo probuđenja bez pevanja? U današnje vreme najlepši način za oživljavanje i ozdravljenje mrtvih crkava jeste upravo kroz pevanje.

Više zajedničkog pevanja. Nedovoljno pevanje za vreme jutarnje nedeljne službe je ništa drugo nego uništavajuće. Pevanja mora biti deset puta više nego što ga ima danas. Nema vremena za to? Onda skratite propoved i uzorno pevanje hora i nađite vreme za zajedničko pevanje. Nije potrebno da se odlaže pevanje zajedničkih pesama za neko drugo vreme, kada većina ljudi nije tu. Zajedničko pevanje mora da bude u vreme nedeljne službe i ne mora da bude zamenjeno pevanjem hora ili mnogorečivim propovednikom. Ono mora da zauzima 1/3 ili čak polovinu službe.

Neprestano pevanje. Ovakvo pevanje je lepše nego da se stalno prekida od strane vođe, čitanjem ili nečim drugim, što se odnosi na bogosluženje. Ne radite ništa drugo, 20 ili 30 minuta samo pevajte, da bi se postigao dobar utisak. Ljudi mnogo više vole pevanje, nego duhovite vođe. Pevanje je ono što se ceni, a ne beskrajni govori onoga ko vodi pevanje.

Pevajte često iste pesme. Samo često ponavljanje pesama može da pomogne svima da ih nauče i zapamte. Volimo samo one pesme koje znamo. I te pesme, koje volimo, nikada nam nisu dosadne. Nikada! Pevajte često te pesme.

Crkva koja tako radi neće moliti ljude da dolaze u zajednicu. Naprotiv, ljudi neće hteti da odu sa službe kući.

Pamtite pesme. Potrebno je da članovi crkve uče napamet pesme koje često pevaju, čak po nekoliko stihova. Tada će oni lepše pevati, osetiće dublje silu i duh onoga o čemu pevaju. To će dati snagu zajednici.

Učite decu da pevaju pesme i da ih pamte. Ovo je najlepše pobožno školovanje. Ovo razvija u njima duhovni rast i pomaže im da budu više privrženi za crkvu celog svog života.

Vođe pevanja. Uglavnom je u crkvama vrlo malo zajedničkog pevanja. To je zato što u njima ne postoji neko ko prethodno čita jedan ili dva stiha, iz jedne ili dve pesme, koje najavljuju. Rezultat je sledeći: Zajedničko pevanje, deo službe koji ljudi najviše vole i kojim najlepše slavimo Gospoda, često ne biva najlepšim delom službe, nego suprotno.

Svaka crkva mora da ima vođu pevanja, ali on ne mora da bude takav, da oponaša neke poznate tipove sastanka probuđenja na kojima se sprovodi evangelizaciono pevanje; radeći to zbog toga, da bi pokazao svoje duhovite nastupe i šale, kao osnovno umetničko uređenje svog nastupa.

Vođe nužno moraju da cene zajedničko pevanje. Potpuno dostignuće jeste to da je vođa dostojanstven i pristojan, kako i priliči vernom čoveku.

Hor. Dobar hor može mnogo da posluži crkvenoj službi. To se ne može ni sa čim porediti, ali sve zavisi od onoga šta hor peva. Kako se samo često može videti, da pevanje ništa ne doprinosi duhovnoj službi.

Ako je tako, onda je lepše da ljudi sami pevaju, nego da slušaju dobar hor.

Zašto mi od crkve ne napravimo hor? Dobar vođa pevanja može da organizuje pevanje pesama, koje će podsećati na burne talase u vreme oluje na okeanu, i ovim pobuditi nebeske anđele da se naklone, da uživaju u takvom pevanju.

Propoved

Propoved je najvažniji deo službe u crkvi. Propovedanje reči nikada ne može da bude potisnuto. Ovo je najefektivnija sila u širenju evanđelja Isusa Hrista. No, propoved mora biti praćena učenjem, a ne bučnim propovedanjem. Crkva se javlja kao ustanova za naučavanje u Domu Molitve, ali u suštini kod nas ima mnogo propovedanja a malo naučavanja.

Propoved na osnovu teksta. Alegorično tumačenje, figurativno ili simbolično, izmišljanje čudne teme za neki stih, ili za frazu iz Pisma, njihovo često ponavljanje ili igra rečima, izgovor na Biblijski autoritet za objašnjavanje lične ideje propovednika o hrišćanskoj istini su najviše korišćen metodi u našim crkvama.

Ljudi sav svoj život slušaju takve propovedi i ostaju krajnje prosti što se tiče poznavanja Biblije. Ponekad hoćemo da znamo, ne misli li propovednik da njega slušaju totalno nepismeni ljudi?

Objašnjavajuće propovedi. Propoved, koja objašnjava istinu Božje Reči prevazilazi propovedanje na osnovu teksta. Objašnjavajuća propoved se obično bira po temi važnog dela Pisma ili glave. Takođe, može da bude izabran jedan deo glave ili nekoliko glava, ili cela knjiga, ili deo knjige i u propovedi objašnjava osnovne činjenice i pouke iz izabranog teksta. Takav metod je stvarno propovedanje. Na kraju krajeva, takvo propovedanje daje prvo mesto Božjoj Reči.

Jedan propovednik koji je slušao Sperdžena, Bičera, Filipa Bruksa, Josifa Parkera i druge poznate propovednike iz druge polovine XIX, rekao je, da je najjača propoved, bila propoved Aleksandra Vajta - velikog Škotskog propovednika, koji je jednostavno pročitao poslanicu Filipljanima, sa retkim zapažanjima. Kakva je to čudna lekcija za naše propovednike! Propovednik mora da potroši mnogo vremena za pripremanje takve propovedi. Jedna od najleših propovedi, koju smo slušali bila je propoved zasnovana na jednoj glavi iz poslanice Efescima. Propovednik te propovedi nam je kasnije rekao, da je za njeno pripremanje pročitao ovu glavu 100 puta i izučio je duboko, beležio je misli, više puta ih je dovodio u red, skraćivao je i prepisivao te misli, da bi joj na kraju dao određeni oblik. Zato nije čudo to što su slušaoci bili oduševljeni.

Nedeljna jutarnja služba može da bude veći razred za proučavanje Biblije. A zašto da ne? Šta može da bude veće od toga, kad propovednik crkve, u koju idu ljudi, čita Bibliju i kada se, kao što je o ovoj ideji napisao na prethodnim stranicama, u svojim propovedima slaže sa ljudima i sa ljubavlju predaje Božju Reč? Kako veliki blagoslov to donosi!

Dvadeset minuta. Ponekad, u specijalnim slučajevima propoved može biti dugačka. Uglavnom dvadeset minuta za propovedanje je sasvim dovoljno, zato što se u crkvi sakupljaju isti ljudi, slušaju svake nedelje, godinu za godinom jednog te istog propovednika.

Suvišno kretanje za propovedaonicom. Veoma loše pripremljenje propovedi se sprovode različitim uzvicima ili suvišnim kretanjem propovednika, koji lupa pesnicom, skače, trči za propovedaonicom napred-nazad, maše rukama itd... Sve je nepotrebno. Jednostavna skromnost, mnogo bolje priliči propovedniku, nego uzbuđeno ponašanje, jer nikakva surovost ne može da zameni siromaštvo ideja ili misli.

Napisane propovedi. Ako propovednik ne može da govori bez zaustavljanja, kolebanja i ponavljanja, njemu je lepše da napiše propoved i da je čita. Propoved, koja je dobro napisana i dobro pročitana, može da bude predana sa takvim efektom, kao i nenapisana propoved. Vrlo je čudno to, kako mnogo toga može da bude izraženo u sažetoj formi, ako se tema više puta preradi, piše i prepisuje iznova i iznova.

Pisac ovih članaka je Doktor Genri Gelej, koji je živeo u XIX veku. Završio je univerzitet u Transilvaniji i Biblijski koledž. Bio je pastor crkve, predavač na univerzitetu i biblijskoj školi u Kentakiju-SAD. Njegova knjiga ˛ Biblijski priručnik˛ odakle je uzet ovaj materijal, prevedena je na 13 jezika, doživela 82 izdanja i to samo na engleskom jeziku. Svaki put je štampana prosečno u 50.000 primeraka.

Priložili: Nadjija Trajković (prevod sa Ruskog jezika), Miodrag Zvezdanović i Milorad Ristić.
"Ja sam izvan sebe od divljenja i izjavljujem Bogu svoju beskrajnu zahvalnost, što je blagoizvoleo da budu, preko mene, otkrivena tako velika i do sada nepoznata čuda."
- Galileo Galilej

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1517
Ukupno: 2495772
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/014/05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.