• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Problem trpljenja je još uvek nedovoljno istražen problem, iako je na ovu temu napisano mnogo knjiga. Izgleda da svaka generacija, štaviše svaki pojedinac, mora svoje trpljenje, izneti sam. U svom trpljenju i problemima vernici se rado identifikuju sa Jovom, verovatno zato, što Jov nije znao zašto podnosi trpljenje, odnosno nije mu bio jasan razlog njegovih nevolja. Čak je i sam Bog je rekao, da Jov nije zgrešio i da njegovo trpljenje nema ništa zajedničko sa tim da li na njemu ima ili nema neke krivice.

Jedno od najsumnjivijih objašnjenja jeste, da se čovek kroz nevolje i trpljenje približava Bogu. Istina je, ustvari, da će onaj koji je sklon tome pre doći Bogu, nego taj koji nema nikakve potrebe za Bogom. Takav čovek se ni u najvećoj nevolji neće približiti Bogu. I Biblija govori o ljudima koji ce radije sebi odgristi jezik, nego priznati Isusa za svog Gospoda.

Još jedan argumenat trpljenja u nevolji je, da Bog koristi takvo stanje za izgradnju. Takva konstatacija ne dopire do smisla, naročito ne u situacijama, kada za neku uzvišeniju duhovnost onaj koji trpi i nema interes. Opet je to situacija slična prethodnom argumentu. Ko želi da nađe Boga i stradanje će mu biti smernica na tom putu. Tvrdoglavom i najstroža diciplina ne može pomoći u rastu i napretku. Tvrdoglavog neće slomiti nikakav bol. Bog koristi samo ljubav da bi rastopio ledena srca ljudi.

Ako se vratimo Jovu naći ćemo objašnjenje odmah u uvodu knjige. Tamo piše da sve nevolje koje su snašle Jova - nije izmislio Bog. Sve što je Jov pretrpeo nije od Boga, zato i nije opravdano kriviti Boga, tj. pogrešno je kriviti Boga za sve što je Jova snašlo. Nevolje za Jova je spremio đavo. Ni sam đavo nije kao osnovnu ideju imao muke koje su snašle Jova. Njegov osnovni motiv je bio pokazati Bogu da čovek Njegovu vrednost vidi samo onda, kada mu je dobro. Dakle, ovde je reč o proveri Boga a ne čoveka - Jova.

Provera? Mnogi ljudi misle da Bog kroz nevolje proverava čoveka. To je čudno mišljenje, naročito kada imamo na umu da je Bog sveznajući. On i bez testiranja dakle zna kakvi smo. On poznaje potrebe i čežnje naših srca bolje nego mi sami. Nije mu potrebno saznavati istinu o nama kroz nevolje koje prolazimo. Pa ipak, blagosloveni su oni koji svoje nevolje vide kao mogućnost pročišćenja svojih stavova i mišljenja. U bezizlaznim situacijama reagujemo jako spontano, dakle i jako iskreno. Tada najbolje saznajemo šta je u nama. Samo, da li to želimo i da priznamo? Neko će reći, da ta narav, koja se javlja u nevoljama - nije njegova stvarna narav. Iz Isusovog učenja a i života apostola znamo da upravo takve bezizlazne situacije su najbolji pokazatelj naše stvarne naravi. Bog ne mora da nas proverava. On zna kakvi smo - mi sami sebe ne poznajemo. Često smatramo sebe boljim nego što stvarno jesmo. U nevolji naše mišljenje o nama samima biva testirano, i najčešće se ispostavi da nismo takvi kakvima se smatramo. (Naša vlastita slika o nama, koju smo sami sebi naslikali po svojoj želji, biva uništena. Najbolje bi bilo, kad bi takva - uništena i ostala.) Naše JA doživi sunovrat, koje bi trebalo da postane trajno. I treba da ga prihvatimo. To je jedina mogućnost rasta i upoznavanja Boga.

Stari Zavet i trpljenje

Stari Zavet se problemom ljudskog trpljenja bavi odmah na samom početku. Razlog za ljudske muke i stradanje prepoznaje se u padu čoveka u greh. Naravno, nije potpuno razjašnjeno koliko se Bog miri sa čovekovim padom a koliko je to ustvari ispunjenje Božje pravednosti zbog čovekovog pada u greh. O meri opravdanja greha trpljenjem se ovde ne govori. Na prvi pogled, moglo bi se reći, da se Bog kroz nevolje, koje sustižu čoveka, rešava nesavladivog gneva koji se javlja prema čoveku. Pa ipak, to nije tako. Sve nevolje i stradanja dolaze kao posledica čovekovog življenja i delovanja. Mislim da Bogu uopšte nije potrebno da čoveka kažnjava. Mislim da čoveku nije potrebna kazna kao edukativno sredstvo. Ja vidim kaznu kao nezaobilaznu posledicu onoga šta je čovek uradio. Štaviše, Bog je mogao da ne dopusti kaznu na čoveka i da ga izoluje od principa pravednosti. Ipak, nije tako uradio. Sigurno je imao razlog za to. U pitanju je određena namera, koja se čoveku nikako ne sviđa i trudi se da je negira. Uvek kada dođe pod udar ovog principa upoređuje se sa drugim ljudima (po sopstvenom mišljenju gorim od sebe samog) i nalazi sebe kao nepravedno, u najmanju ruku, neprimereno strogo kažnjenog.

Radi boljeg objašnjenja teksta iz predhodnih redova, poslužiću se primerom našeg tela, koje je takođe pod vlašću ovog principa. Čovek oseća bol skoro uvek, kada je njegovo telo izloženo opasnom spoljnjem delovanju. Ako dođe do ranjavanja osećamo bol. Ako vitalni organi ne funkcionišu kako treba takođe, osećamo bol. Bol u ovom slučaju ne smatramo kao kaznu, nego shvatamo kao signal da nešto nije u redu i odmah se trudimo da otklonimo njen uzrok ako je to moguće. Sklanjamo ruku od mesta gde se možemo ispeći, trčimo kod lekara itd. Bol u duši ili stanje nevolje je takođe indikator toga, da sa našim životom nešto nije u redu. To nije kazna, već milost. Kada ne bi osećali bol dobili bi opekotine, naše telo bi bilo unakaženo... a mi i dalje ne bi ništa osećali. Naše telo bi jednostavno prestalo da vrši svoju funkciju. To što osećamo bol, pruža nam mogućnost da izbegnemo opasnosti. Pazimo na svoje korake tako da ne bi padali i posrtali. Čuvamo se od opasnosti.

Vratimo se opet ka čovekovom padu. Znamo, da je uzrok padu čovekova neposlušnost. Znamo da tamo nisu rasle jabuke nego plodovi sa drveta poznanja dobra i zla, i da je Adam stajao sve vreme pored Eve dok je ona govorila sa zmijom. I upravo ovaj razgovor sa zmijom je bio način, na koji su čovekove želje istisnute na površinu. Biblija govori o zmiji da je bila "najlukavija od svih zveri poljskih". Od samog početka je vidljiva zla namera. Kada shvatimo činjenicu da je Bog zmiju sa ovim osobinama stavio unutar Edenskog vrta, možda će nas to malo zbuniti... Šta traži zlo u savršenoj harmoniji? Treba da se zapitamo kakva je to sigurna i stalna harmonija koja nije u stanju da se odupre disharmoniji? Zmija je trebalo da bude dokaznim sredstvom onoga šta je Bog stvorio. Da li je Božje stvorenje u stanju da savlada napade zla? Da li je Bog u stanju da savlada napade zla na svoje stvorenje? Postoje mnoge situacije kada je nešto okarakterisano kao savršeno, a to ustvari i nije moguće proveriti. Bog sam je svoje stvorenje izložio opasnosti. Da li je to šokantno saznanje? Da li je Bog hteo da se poigra sa svojim stvorenjem? I da je hteo... Bog sa svojim stvorenjem može da radi šta mu je volja. Pa ipak, to nije tako. Verujem da je Bog svoje stvorenje izložio napadima zla iz tog razloga, da bi stvorenje samo shvatilo svoju ograničenost, mogućnosti i sposobnosti, i da bi iz iskustva konfrontacije sa zlom imalo sigurnost o osnovanosti svog postojanja u bilo kakvim okolnostima. Bog je omogućio izgradnju čovečjeg duha upravo mogućnošću njegovog pada. Kad čovek ne bi mogao da padne, nikad ne bi saznao kakav je predivan osećaj ponovnog uzdizanja. Radi se o jako dinamičnom principu. Radi se o principu savršenstva koje se neprekidno usavršava, i povremeno prolazi kroz nesavršenstvo. Radi se o stvarima koje stvorenje sve više otkriva rađajući novi kvalitet sopstvenog bitisanja. Na kraju krajeva, da li je uopšte moguće rasti bez savlađivanja prepreka? Kakva je plodnost u jednoličnosti? Vidimo na kraju, da svaki put kad nastane novi kvalitet života, njemu prethodi nekakva napetost i borba.

Vrhunac problema stradanja u Starom Zavetu jeste knjiga o Jovu. O tome smo već nešto rekli i u uvodu. Došli smo do zaključka da njegovo stradanje nije bilo usmereno ni ka edukaciji, ni ka pokajanju. Njega Bog nije proveravao da bi saznao to što je od samog početka znao, a na kraju je to i potvrdio. Kroz Jovove probleme je bio iskušavan sam Bog, a takođe i vrednost Boga samog u ljudskim očima, gledano kroz trpljenje. Onaj koji trpi i strada je donekle i praslikom samog Isusa, ali je takođe i učiteljem onih koji trpe i koji bi, takođe, kroz svoje nevolje trebalo da se odluče, da li za njih Bog i u nevoljama ima vrednost, ili je nema. Samo takav Bog, koji je i kada ništa ne daje, vredan da za Njega prolazimo kroz nevolje ili umiremo. Samo takav Bog je pravi Bog. Sama istorija Izraela je takođe svedočanstvo o stradanju i to upravo u tom smislu da nam pokazuje kako je grešan život doveo do propasti, i to do propasti celog naroda. Problem nastaje onda, kada se naša pažnja usredsredi na uklanjanje bola, umesto da se koncentrišemo na uklanjanje uzroka tog bola. Naročito u današnje vreme su ljudi nestrpljivi i prema bolu se odnose jako neodgovorno. To omogućuju brojne tablete protiv bolova. Tako mnogi ljudi dođu u ozbiljne zdravstvene probleme zato, što ignorišu bol kao indikator nepovoljnih uslova. Životna bol se ne može ublažiti tabletama. Stradanje u samom životu je nešto što čoveku često stoji na putu. Hvala Bogu. Na taj način možemo shvatiti da nam je potrebno poboljšanje - korekcija. Bol je dakle na ovom nivou shvaćen kao milost. Stanje bola ne treba ipak identifikovati, poistovećivati sa stanjem milosti. Napravili bismo opasnu grešku kada bi bol smatrali milošću. Bog ima dobre namere sa nama. Njegov cilj jeste naša sreća, blagoslov, blagostanje i život.

Novi Zavet i trpljenje

Nažalost, u hrišćanskim krugovima se jednom desila greška i postoji jaka tendencija shvatanja trpljenja kao milosti. To je verovatno zbog toga, što crkva blagosilja one koji stradaju i trpe, i možda mnogi iskreni u težnji za blagoslovom žele da ga dosegnu na sličan način - kroz trpljenje. To ustvari vodi ka mučenju samog sebe što se u Svetom Pismu, po učenju apostola Pavla, smatra za prividnu mudrost a u stvarnosti je to samovoljna i prividna pobožnost. To ima vrednost samo radi zadovoljenja tela (Kol. 2,20-23).

Ponekad imam osećaj, da crkva ovu činjenicu namerno ignoriše, i umesto zdravog prilaza ka ovim stvarima, daje prednost i slavi trpljenje i stradanje kao put u blaženost. Mislim da je ovo u najmanju ruku kažnjivo ako ne i za potpuno odbacivanje. Kako može običan čovek doseći blaženstvo, ako ne shvativši smisao trpljenja primenjuje mučenje samog sebe u nadi da će za to biti nagrađen. Hrišćanstvo nije religija koja zahteva mučenje samog sebe. Isus nije došao da bi nam dao muke, nego život i obilje. On je trpeo da ne bi mi morali da trpimo. Spasenje i blaženstvo su ponuđene čoveku ne kroz sopstvene muke i trpljenje nego kroz Isusa Hrista i Njegovo delo. Njegovo trpljenje i Njegov blagoslov su ne samo dovoljni za naše spasenje, nego i neophodni i obavezni. To znači da, ko bi Isusovoj iskupljujućoj žrtvi hteo da doda neku svoju, taj svedoči sam protiv sebe. Njegova vera nije dovoljna, i ne veruje u iskupljujuću moć Isusove žrtve, zato što želi da je učini efikasnom nekim svojim dodacima. Ako Isusova žrtva za nekog nije dovoljna, onda je vera takvog čoveka ne samo mala, nego i u samom temelju pogrešno usmerena, zato što je takvom verom i samo božanstvo Isusa Hrista dovedeno u pitanje. A ako se sumnja u Njegovo božanstvo, onda je sve samo folklor, koji se zadovoljava sa ispraznim ritualima. Odavno znamo da nije dovoljno samo reći u šta verujemo. To može izgovoriti i glas sa magnetofonske trake, ili malo bolje uvežban papagaj. Verovati znači promeniti svoje životne stavove i prema tome oblikovati praktično štovanje Boga.

Isus je kroz svoje trpljenje doneo spoznanje istine celom čovečanstvu. Vidimo Isusa kako svojim krstom iskupljuje celo čovečanstvo i istovremeno shvatamo, da je to jedinstveno delo koje ne može niko ponoviti. Kada bi to mogao učiniti još neko, doveo bi u pitanje vrednost i efekat Isusovog dela. Jedna ovakva žrtva dovodi u pitanje istinitost druge. Ako je posle Isusove žrtve potrebna još neka druga, to onda znači da Njegova nije bila dovoljna. Sasvim obična logika tako kaže, a i u Poslanici Jevrejima se govori o sličnom sledu misli (govori se o tome da žrtve sveštenika koje se prinose u hramovima nisu dovoljne - zato što moraju da se ponavljaju; Isus je nasuprot tome "jednom žrtvom jednom zauvek usavršio one koji se posvećuju"). Gurati se pored Isusa sa svojim trpljenjem i nuditi ga Bogu kao žrtvu za svoje spasenje je ustvari ruganje Isusovom krstu.

Kakav je onda smisao trpljenja hrišćana? Dakle, nije reč o nekoj dodatnoj žrtvi, niti se radi o nekoj dodatnoj proveri, kroz koju bi Bog uvideo kakvi zaista jesmo (On to zna i bez toga)... Ostaje uvek jedno te isto. Uzrok trpljenja jeste čovekov pad u greh i uzurpiranje moći, koju je čovek dobio od Boga prilikom stvaranja. Čovek je izgubio moć - đavo je tu moć ukrao od čoveka. Čovek je izgubio i svoj položaj, i dospeo u disharmoniju (protivljenje) sa Bogom i celim stvorenjem. U tome trpi ne samo čovek, nego i celo stvorenje sve do dolaska Isusa Hrista u slavi. Ovaj ponovni Isusov dolazak je motivacija za trpljenje, ali ne i rešenje istog. Tu se stalno nameće jedan nivo trpljenja koji još nismo dotakli. To je nivo ličnog trpljenja. Najteže trpljenje je sopstveno trpljenje. Tuđe rane ne bole tako kao vlastite. Tuđa nesreća je uvek manja nego sopstvena...

Mogli bi da se ogradimo i protestujemo zbog Pavlovih reči: "Uvek se radujte... za sve zahvaljujte". Zar i za nevolje treba da zahvaljujemo? Ako treba, onda u kom smislu? Sigurno, teško je biti zahvalan dok nas razdire bol. Ipak, ako bol razumemo kao posledicu našeg stanja, onda stvari dobijaju potpuno drugi smisao. Stvarno, bol i trpljenje mogu mnogo toga reći o trenutnom stanju duše i tela, o odnosu sa ljudima i o zajedništvu sa Bogom. Nije potrebno dublje istraživanje. Takođe, bol i trpljenje mogu biti predznaci rađanja novog kvaliteta života, kao što smo o tome već govorili. To ipak ne znači da treba prizivati bol neprirodnim načinom. Svaka trudnica gleda da što više sebi olakša porođajne bolove, a ne obrnuto. Danas postoje lekovi koji izazivaju porođajne kontrakcije, ali se takvi lekovi nikada ne daju ženama koje nisu trudne. Pojava bola ne znači automatski i plodnost. Pa ipak, plodnost je nerazdvojno vezana sa bolovima. Ovo ne treba zaboraviti. Isus je to znao i dao nam je primer u svom trpljenju kako treba da se ponašamo u bolu i trpljenju.

Iz ove perspektive se već može javiti i mogućnost zahvaljivanja za trpljenje. Tek tako shvatamo da ono što preživljavamo, čini nas ustvari čvršćim i kvalitetnijim ljudima. Ako iz svega toga uspemo da izgradimo Karakter Isusa Hrista, onda trpljenje u našem životu ima najveći mogući smisao.

Nadam se da će ovo biti dovoljno kao inspiracija. Mislim da nije potrebno da pojedinačne primere detaljnije tumačim, jer je prema gornjem ključu moguće svaku pojedinačnu situaciju razjasniti. Neka svakom verniku Gospod Isus podari dovoljno strpljivosti i istrajnosti u životu. Hteo bi da spomenem i to, da nam se ponekad čini kako vernici imaju više problema i nevolja nego neverni. To nam se ne čini - to je istina. Često puta je to samo, i samo, zbog toga što mi, koji smo se predali Gospodu, istovremeno smo saglasni i sa njegovim načinom obrazovanja i života. A On nas tokom tog obrazovanja dovodi i u takve situacije koje neverni nikad i ne dožive. Mi ih doživimo, i preživimo, i to nam je na blagoslov; a oni ih ne prežive i ostaju bez blagoslova. Čini ti se, da sam sve ovo mnogo pojednostavio (zakomplikovao)? Onda čitaj sve iz početka...