• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Sa dve pobede iza sebe, rimski general Konstantin je marširao prema Rimu. Njegova najveća bitka, protiv pobunjene vojske koju je predvodio Maksencije, bila je još pred njim, ali je Konstantin bio savršeno pouzdan u sebe; jer je on imao "nebesku viziju" koja mu je obećavala pobedu. "Pod ovim ćeš znakom pobediti", zasijale su mu reči u snu, a goreći krst kao da je pokazivao put prema pobedi. Nastupajući u ovom svom nadahnuću, Konstantin je poveo svoje trupe u susret nadmoćnijim Maksencijevim snagama, koje je survao u reku Tiber. Rim, prestonica carstva, pripao je Konstantinu.

Ova značajna vojna pobeda iz godine 312. promenila je tok crkvene istorije, jer je pobednik Konstantin, sa svojim suvladarom Licinijem, izdao godinu dana kasnije Milanski edikt, kojim je ustanovio versku slobodu hrišćanima po celom carstvu. Strahoviti progoni koji su trajali proteklih 200 godina su bili završeni!

Deset godina kasnije, eto nove pobede! Konstantin je porazio Licinija u boju i postao jedini rimski vladar. Hrišćanstvo je tada po njegovoj zapovesti postalo jedina službena državna vera.

Krv vernika jedva da je prestala teći, kad li se pojavila nova smrtonosna opasnost, koja je pretila da uništi crkvu iznutra. Ta se opasnost sastojala u tome što se negiralo Hristovo božanstvo i što se poučavalo da je Hrist neki inferiorni, drugorazredni bog ili samo čovek ispunjen Božjom silom. To učenje, koje se snažno razmahnulo nakon milanskog edikta, težilo je poricanje potrebe plaćanja za grehe čovečanstva i u krajnjem dometu, poricanje samog postojanja greha.

Kriza je bila toliko snažna da je Bog izabrao jednog od najviđenijih hrišćana da se bori za Hristovu slavu - egipatskog mladića po imenu Atanazije.

Rođen od roditelja, koji su pripadali gornjem sloju kosmopolitskog grada Aleksandrije, bio je star samo deset godina kad su u progonima cara Maksimijana 303. godine stotine mučenika skončale na lomačama. Među njima su bili učitelji glasovite aleksandrijske katehetske škole.

Još kao mladić, Atanazije je bio zapažen od biskupa Aleksandra, crkvenog starešine ovog važnog grada. Biskup je perspektivnog mladića poslao u školu kod privatnih učitelja u gradu.

U međuvremenu, sudbonosna podela je započinjala samo nekoliko milja daleko. Arije, starešina najstarije crkve u gradu, naučavao je da je bilo vreme kad Hrist nije postojao - da je njega stvorio Bog. Arije je, čini se, bio bezbrižan ili nije bio svestan da ta doktrina predstavlja Hrista kao poluboga, poput onih koje su štovali pagani.

Stari je Aleksandar svrnuo pažnju: "Hrišćani, držite se po strani od te grešne, bezbožne doktrine", upozorio je crkve u svom pastoralnom pismu.

U dvadeset i trećoj godini Atanazije je napisao dva spisa kojima je ušao u teološku javnost. Jedan "O utelovljenju Reči" i danas se mnogo čita. U njemu sjajno dokazuje neophodnost Hristovog utelovljenja i smrti, kao i to da je Hrist istinski Bog. Biskup Aleksandar nagradio je mladoga teologa imenujući ga arhiđakonom i svojim sekretarem.

Arijevi učenici postali su drski. Preplavili su grad, verglajući svoja učenja: "Isus je inferioran i podređen Ocu... kao i arhanđeli, i on je stvoren i sklon padu... Isus je samo božanski stvoren."

Oko 321. biskup Aleksandar sazvao je sabor od sto biskupa. Oni su osudili arijevce i izopštili njihove sledbenike, ali to je bio sam početak sukoba. On će narednih 60 godina uznemiravati carstvo, cepati crkvene zajednice i skoro izazvati ratove. Kroz sve to, Anastazije je postojano pobijao arijevce u ključnom pitanju: "Ili priznajte da je Sin od istog lika kao i Otac, ili pak otvoreno izjavite da je stvorenje, a u tom se slučaju ne može štovati."

Sukobi su dospeli do ušiju cara Konstantina, koji je - bojeći se za jedinstvo svoga carstva - sazvao svetski crkveni sabor da izrazi glas hrišćanstva u jednom verovanju. Više od 300 biskupa, odevenih u živopisnu odeću svojih zemalja, i stotinjak drugih crkvenih poglavara sastali su se 325. u Nikeji u Bitiniji.

Arijevci su se okupili, uvereni da će njihovo verovanje dobiti pristanak sabora, nisu računali na svoju pravovernu opoziciju. Sudeći po njegovoj kasnijoj popularnosti, istoričari drže da je Atanazije odigrao glavnu ulogu pri usvajanju nepokolebljivog očitovanja koje je proklamiralo Hristovo božanstvo. Istorijski "Nikejsko verovanje" počinje:

"Verujem u jednoga Boga, Oca svemogućega, stvoritelja svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i u jednoga Gospoda, Isusa Hrista, Sina Božjega, jedinorođena u Oca, što će reći, od iste tvari kao i otac, Bog od Boga, svetlo od svetla, pravi Bog od pravog Boga, rođen a ne stvoren od iste supstance kao i Otac..."

Značenje je jasno. Arijevo je učenje osuđeno, a on proteran sa svakog crkvenog položaja u progonstvo. Ali s carem, koji je pre svega bio političar, na čelu crkve, izopštenje je moglo biti samo privremeno.

Tri godine posle Nikejskog sabora pobožni biskup aleksandrijski smrtno je oboleo. "Daj nam Atanazija, dobrog, predanog i ispravnog hrišćanina", molile su crkvene starešine biskupa. I tako je Atanazije u 30. godini postao sveštenik s nadzorom nad svim crkvenim poslovima Egipta i Libije.

Nakon svoga izbora, Atanazije je opunomoćio jednog misionara, Frumencija, da pomogne utemeIjenje hrišćanstva u Etiopiji. Arijevci, koji nikad nisu priznali poraz, ponovno su digli glave.

Biskup Euzebije od Nikomedije imao je moćnih prijatelja na carskom dvoru. Oni su postigli to da se Ariju opozove progonstvo. Tada je Euzebije poslao pismo Atanaziju moleći ga da Arija primi u zajednicu. Kao što se i očekivalo, Atanazije je odbio. Euzebije je tada naveo Konstantina da mu se, radi mira u Crkvi, pridruži u tom zahtevu. Atanazije je ostajao čvrst u svom stavu: "To Hristu protivno krivoverje nema zajedništva sa sveopštom Crkvom."

Budući da su tu propali, arijevci su se udružili s meletinima, fanatičnom egipatskom sektom koja je bila zakleti Atanazijev neprijatelj. " Zbog crkvenih troškova biskup Atanazije nameće porez Egiptu" izjavili su u tužbi caru. Konstantin je pozvao Atanazija na dvor. Kad je ovaj došao, arijevci su pripremili još jednu optužbu: "On je dao zlatnike pobunjeniku Filemunu", tužili su. Srećom za optuženoga Atanazija, obe tužbe su bile pobijene. Vratio se iz Rima noseći carsko pismo koje ga naziva "Božji čovek".

Ne predajući se, arijevci su zaveru. Arsenije, miletinski biskup, počeo je da se sakriva. Brzo se proširila glasina: "Atanazije je naredio da se smakne. Pribavio je Arsenijeve ruke za čarobnjačke svrhe". Propovedali su arijevi emisari lakovernom narodu dok su u jednoj kutiji izlagali ljudsku ruku za koju su tvrdili da pripada nestalom Arseniju.

Atanazijevi prijatelji poveli su tajnu i temeljitu istragu o tom slučaju. Do vremena kad je njihov biskup bio pozvan pred crkveni sabor u Tir, oni su bili spremni da odgovore klevetnicima.

"Optužili su me za ubistvo Arsenija", rekao je Atanazije naelektrisanoj grupi crkvenih ljudi. "Dakle, koliko je vas ovde prisutnih poznavalo navodnog mrtvaca?" Uzdiglo se nekoliko ruku. Tada je Atanazije izveo nekog čoveka kojem je lice bilo zastrto. "Podigni glavu", glasno mu je zapovedio.

"Arsenije", uzviknuli su u čudu.

"To je čarolija! Samo priviđenje!" Suprotstavili su se iznenađeni arijevci.

Atanazije se smešio dok je povlačio Arsenijeve ruke iz ogrtača. "Ne smatram da je Bog dao i jednom čoveku više od dve ruke", rekao je šaljivo dok je otvoreno gledao svoje tužitelje.

Car je planirao da svečano optuži Atanazija za ubistvo, ali čuvši ovo, odbacio je taj predmet s gađenjem. Odlučni arijevci podneli su nove optužbe carskom dvoru. "Atanazije je sprečio isplovljavanje aleksandrijskih brodova sa žitom u smeru prestonice," javili su Konstantinu. "On je dovoljno bogat i moćan da učini šta poželi." Car je klonuo pod pritiskom i prognao Atanazija u daleku Galiju.

U Galiji je prognani Atanazije našao dobre prijatelje. Carev sin ga je Ijubazno primio. Atanazije je strpljivo čekao i molio se za povratak. Onda je stigla vest o smrti Arija, osnivača hereze. Nekoliko meseci kasnije umro je i car Konstantin.

Još uvek prognan u Galiji, Atanazije je pisao ohrabrujuća pisma svojim prijateljima u Aleksandriji: "Ništa nas ne odvaja od Hristove ljubavi. Mogu učiniti bilo što kroz Hrista, koji me ohrabruje. Stoga smo više nego pobednici kroz Hrista koji nas ljubi."

Prigodom Konstantinove smrti susrela su se njegova tri sina: Konstantin, Konstancije i Konstans, da međusobno podele Carstvo. Vratili su Atanazija na njegov biskupski položaj u Aleksandriji. "To je najsretniji dan u našem životu", pevali su njegovi prijatelji. Taj su dan proglasili godišnjim praznikom.

Konstancije, pod čijom se vlašću nalazila Aleksandrija, uskoro je podlegao lukavim Euzebijevim mahinacijama. Atanazije je optužen za skretanje tovara žita koje je bilo slano za utehu udovicama kao dar od vladara. Atanazije je pokušao da se brani, ali nije uspeo. Sinod, koji se sastao u Antiohiji, na propisan način ga je svrgao. Grgur Kapadokijski, arijevski simpatizer, imenovan je na njegovo mesto. Guverner Aleksandrije, Atanazijev prijatelj, bio je premešten. Grgur je ušao u grad i doživeo hladan prijem. Razjaren, išibao je 34 žene a mnoge hrišćane koji su se bunili protiv njegovog dolaska strpao u zatvor. Atanazije je odbegao u Rim, u svoje drugo progonstvo.

Još jednom je proteran biskup našao prijatelje. Julije, rimski biskup, lepo ga je prihvatio i sazvao novi koncil da se okupi u Rimu. Euzebije i arijevci shvatili su, da ne bi mogli držati raspravu u pod kontrolom, pa su izbegli prisustvovanju. Biskupi koji su se okupili posve su opravdali Atanazija. Biskup Julije poslao je odluku u Antiohiju, ali su tamo crkveni dostojanstvenici odbacili Atanazijevoj rehabilitaciju.

To je zaoštrilo sukob. Zapadno crkvene starešine izjasnile su se za Atanazija. Istočni su bili protiv njega. Konstans i Konstancije, koji su vladali područjima kojih se to ticalo, sazvali su glavni crkveni koncil na sastanak u Sardiku 343. godlne. Pre no što se koncil sastao, umro je lukavi stari Euzebije iz Nikomedije, još uvek uveren da će arijevci nadvladati.

"Mi odbijamo sudelovanje sve dok se Atanazije i još neki ne isključe", upozorili su arijevci. Vladari su njihovoj pretnji odgovorili tako, što su dali Atanaziju priliku da se opravda. Zbor je svršio oštrom podelom, koja je zapretila teškim posledicama.

Konstancije, koji je vladao Istokom, bio je na strani arijevcima. Konstans, njegov brat, vladar Rima, zapretio je ratom, ukoliko Atanazije ne bude vraćen na svoj položaj. Arijevci su se ulovili u vlastitoj spletci.

Vodeći arijevski biskup poslao je neku bludnicu u stan Atanazijevskih prijatelja, da osnaži klevetu. Međutim, tajna je otkrivena i odgovornost je pala na arijevskog biskupa. Konstancije se zgrozio i obznanio da se Atanazije može vratiti u Aleksandriju.

Dana 21. oktobra 346. narod je svome biskupu izašao 100 milja u susret. Spontani doček pokazao je da su simpatije naroda uz njega.

Devet plodonosnih godina Atanazije se bavio pisanjem. "Apologija protiv arijevaca" daje nam živ opis njegovih borbi s krivovernom sektom. U svojoj knjizi "O nikejskom verovanju" razlaže značenje reči "Sin" i pokazuje da Hrist nikada nije bio stvorenje. U jednom od njegovih pisanja postoji iskaz o njegovom prihvatanju kanona Biblije. Novi zavet, po njemu sadrži iste knjige koje mi danas prihvatamo.

Godine 350. Konstansa, koji je vladao Rimom i bio iskren Atanazijev prijatelj, ubio je neki pobunjenik.

Konstancije, imperator Istoka i bivši arijevski saveznik, pošao je u rat protiv ustanika. Atanazije je podržao Konstancija, premda je znao da su vladareve naklonosti u suprotnosti s njegovim verovanjima. Car je nagradio Atanazija tako, što je sazvao koncil koji je osudio vernog crkvenog poglavara. Oni koji su se oduprli caru na koncilu bili su prognani i lišeni svojih položaja.

Nakon toga, događaji su se brzo odigrali. Dana 8. februara 356. Atanazije je vršio službu u crkvi Sv. Theonasa. Pet hiljada vojnika opkolilo je crkvu. Atanazije je mirno zamolio svog đakona da čita 130. psalam, u kojem narod odgovara: "Njegovo milosrđe traje večno". Tada su, besno vičući, upali vojnici. Prijatelji su uspeli da sklone Atanazija u sigurno skrovište.

Imperator ga je oterao, ali ga je egipatski narod prihvatio. Bežeći u pustinju, njegovo sjajno pero nastavilo da žari oganj pravoverja. Smatra se, da je on tamo napisao svoje delo "Četiri govora protiv arijevaca", u kome je dao argumente vekovima upotrebljavane pri odbrani Hristovog božanstva. On je Hrista predstavio kao bogočoveka, potpunog Boga, a nikada kao stvorenje, kako su to poučavali arijevci.

Godine 361. Atanazijev neprijatelj, car Konstancije, umro je od groznice. Nehrišćanin Julije postaje vladar, pa se otvaraju vrata da se Atanazije, aleksandrijski biskup, vrati svom narodu.

Stupanje na presto neznabožačkog cara otreznilo je hrišćane. Sukobi zbog različitih doktrina rascepali su njihove redove na nekoliko bučnih sekti. Atanazije je želeo mir Crkvi, ali ne na račun kompromisa. Podržavajući "Nikejsko verovanje", pozvao je arijevce da se vrate pravoj veri, bez straha od odmazde. Uspeo je da zatre nekolicinu sektaških vatri, ali je navukao nepoverenje cara Julijana. U strahu da bi hrišćani mogli ojačati, Julijan je preduzeo korake da se otarasi njihovog vođe.

"Zapovedam ti da napustiš Aleksandriju i Egipat", poručio je Atanaziju u kratkoj poruci. Atanazije se ukrcao na brod da se povuče uzvodno Nilom, ali je carska lađa krenula u hitru poteru za njim. Mudri biskup iskoristio je priliku da se okrene na reci, pa je svoj brod usmerio u obratnom pravcu.

"Jeste li videli biskupa Atanazija?", viknuo je glasnik s carske lađe kad su došli uporedo. "Nije daleko", odvratio je jedan glas. Neki istoričari misle da je to bio glas samoga Atanazija. Progonitelji su nastavili uzvodno. Atanazije je pristao u obližnju luku, pričekao da opasnost mine i tada lagano otplovio u gornji deo Egipta. Godinu se krio kod prijateljskih redovnika. A onda je zalutala strelica jednog od carskih vojnika ubila imperatora. Jovijan, predani hrišćanin i prijatelj pravoverne stranke, preuzeo je krunu. Atanazije se još jednom mogao sigurno vratiti kući.

Jovijan je umro za godinu dana, pa je vladar postao Valencijan Prvi. On je gospodarom Istoka imenovao Valensa, prijatelja arijevaca. Po peti put je Atanazije morao u progonstvo - ovaj put na samo četiri meseca. Javno mišljenje ishodilo je njegov poziv natrag. Više ga nisu uznemirivali.

Atanazije je još sedam godina držao pravovernost u svojim rukama. Video je kako slabi moć arijevaca, dok je većina osvedočenog hrišćanstva ušla u putanju pravoverja.

Pre smrti, u 77. godini starosti, taj ratnik za veru je video uspon i pad sedmorice imperatora, dok je Rimsko carstvo brzalo prema svojoj propasti a rimski biskup prema potpunoj dominaciji nad crkvom... To će biti bitke, u koje će Bog pozvati neke druge. Atanazije se dobro borio; njegovo životno delo moglo bi se sažeti u naše savremeno očitovanje: "Hrist je ili potpuni Bog, ili On uopšte nije Bog".