• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Rajner Iming

Za događaj, o kome ćemo govoriti, čula je većina stanovnika planete Zemlje. Takođe, i za ličnost oko koje se sve događa: Isus; koga su pre otprilike 2000. godina ubili pod zidinama Jerusalima.

Brdo, nazvano Lobanja, verovatno nije po prvi put bilo mesto ovakvih događanja. U to vreme su na način razapinjanja, iz raznoraznih razloga, ubijani mnogi ljudi. Pa, i pored toga, dan danas, ni jedan sudski proces ili odluka, nije pobudila toliku pažnju kao što je to učinila Isusova smrt na krstu. Zašto? U ovim događajima je tada učestvovalo mnogo ljudi. Kakvi su to bili ljudi? Svedoci Isusovog raspeća ili čak i akteri Isusovog suda i kazne, koja je sledila? Kakav je bio njihov odnos prema celoj stvari? Da li možemo među današnjim ljudima naći prototipove tih svedoka raspeća?

Sledeće stvari su samo logičan sled događaja na osnovu informacija o Isusovom životu, koje su nam u amanet ostavili evanđelisti Matija, Marko, Luka i Jovan.

Prolaznici

Njih to, ustvari, baš i nije interesovalo. Brinuli su se za važnije i lepše stvari. I, otkud su išli u Jerusalim, svojim poslom, baš tim putem? Slučajno? Ne! Tu su od ranog jutra stajala tri krsta: Isus u sredini a sa leve i desne strane zločinci. Oko njih puno ljudi i vojnika.

Onog u sredini većina je poznavala: Isus iz Nazareta - uobraženko, hvalisavac, ludak? Gde god se pojavio, svuda je narušavao mir. U svakom slučaju nije vredan pažnje. Tako su na njega dotada gledali. A sada, taj mučenički izgled! I kako tamo, skoro nag visi na krstu, tačno upućuje na misao: "Zaboraviti na njega!"

Setili su se samo poneke reči u Njegovu odbranu. Uostalom, zašto trošiti reči, kad je za sve to kriv sam On? "Živi i pusti druge da žive!" - to je bio njihov moto. Zašto je morao baš svuda da turi nos, čak i u stvari koje ga se uopšte nisu ticale. Da je živeo "pristojan" život kao oni, da se nikom nije mešao u život svi bi ga ostavili na miru. Biće zadovoljni ako se njihov život nastavi po ustaljenoj šemi: "Čini dobro, i ne plaši se nikoga!" - i teško onome, ko se usudi da pogleda malo bolje na spoljašnost ove smešne malograđanštine. Samo što manje razmišljati o tome da li su njihove "važne" stvari zaista toliko važne i njihove "lepe" stvari zaista toliko lepe.

Površni ljudi, koji ne, žele da shvate, da je život mnogo više od veštine izvući ono najbolje za sebe u datim okolnostima slepi su za stvarnost, pa ne vide da svaki dan može pružiti više nego samo odlazak na posao i sa posla, kupovinu i prodaju, eventualnu mogućnost za pokoju "avanturu" i pravo na traćenje vremena nakon posla i za vreme godišnjeg odmora.

Ljudi nemaju vremena za Onog, koji želi dati pravi smisao njihovom životu i koji im se javlja kao prepreka na njihovom dobro ugaženom putiću.

Simon Kirinac

I on je bio samo običan prolaznik. Međutim, nije se podsmevao Isusu; nije mu to bila navika. Vraćao se sa rada na polju. Pošten i častan posao! Hteo je da ode svojoj kući. Svoj posao je završio onako, kako je to Zakon propisivao, pre početka subote. Tako je barem mislio. Iznenada ga je pogledao komandir čete koja je vodila Isusa na Golgotu, i naredio mu: "Pomozi mu sa krstom!". To već nije mogao da izbegne. Morao je da se priključi ovom morbidnom procesu i to u samoj njegovoj sredini! Nekoliko koraka ispred njega išao je Isus, kome je taj krst bio namenjen. A on, Simon, je morao sve to da posmatra vlastitim očima.

Više nikad to neće biti život nezainteresovanog čoveka, koji nije hteo da bude ni za Isusa a ni protiv njega - zlatna sredina. To su ga oni, Isusovi neprijatelji, povukli na svoju stranu i on je bio primoran da bude saučesnik njegovih ubica.

Niko ne može, pored Isusa, ceo život ostati ravnodušan. Pre ili kasnije će doći sat kad će nestati sve maske.

Ako smo u društvu ljudi, koji uzimaju Isusovo ime uzalud, proklinju ga i podsmevaju mu se - da li dopuštamo da to rade bez našeg protivljenja?

Nećemo moći da kažemo, da o tome nismo ništa znali. Simon je sve to gledao. Više nije mogao ostati onakav kakav je bio pre, jer će biti ili saučesnik onima koji traže Isusovu smrt ili...

Kako li je on odlučio? Kako ćemo mi odlučiti?

Ljudi...

Gomila, u koju je Simon bio uvučen protiv svoje volje, bila je u pravoj euforiji. Gužva, poneki udarac namenjen Isusu, poneki glas u njegovu odbranu, ali sve je nadjačavalo skandiranje gomile:"Raspni ga! Raspni ga!". Tako se povorka približavala Golgoti. Mnogi iz ove gomile bili su svedoci Isusovog ulaska u Jerusalim, nedelju dana ranije. Tada su ljudi takođe bili u euforiji, slavili su ga kao kralja i uzvikivali:"Blagoslovljen koji dolazi u imenu Gospodnjem!" A danas ni reči od toga! Da li se za tih nedelju dana dogodilo nešto sa čime je Isus izgubio simpatije kod naroda? Nikako! Ali, od ranog jutra njegovi neprijatelji, religiozne vođe, podbunjivali su narod preko sumnjivih ljudi, koji su uzvikivali: "On je zločinac! Mora umreti!". A kad to toliko ljudi, i tako često, ponavlja - mora da je neke istine u tome... I onda su svi uzvikivali: "Raspni ga! Raspni ga..." Kada bi ih tada neko pitao zašto su pre nedelju dana uzvikivali onako a danas sasvim suprotno, verovatno ne bi ni imali odgovora. Oduvek su postojali demagozi, ljudi bez savesti, koji su znali da manipulišu ljudima, i sve to da okrenu u svoju korist. Takvih ima i danas.

Da li stvaramo sopstveno mišljenje ili dozvoljavamo da budemo izmanipulisani onim ljudima, koji stvaraju "mišljenje" mase? Masa je razmišljala o Isusu danas ovako, sutra onako. Ma, jesu li uopšte razmišljali o Njemu? Da li su učinili taj "veliki" napor? Stvarno je mogao da Ga upozna samo onaj, što je izašao iz gomile i poželeo lično da Ga upozna. Tako je i danas.

Religijske vođe

U ovoj rulji, koja se kretala ka mestu raspeća, bilo je i takvih, koji nisu često viđeni u ovakvom društvu. Takvi, koji su naglašavali svoju različitost od običnih ljudi: religijske vođe naroda, prvosveštenici i članovi Sinedriona, neke vrste židovskog parlamenta u to vreme. Bilo ih je lako prepoznati po drugačijem odevanju i tipičnom ponašanju, koje je ostavljalo "duhovniji" utisak.

Međutim, tog dana su zaboravili na svoju uobičajenu uzdržanost. Konačno su došli do samog cilja svog dugoročnog truda: Isus će biti javno uklonjen kao zločinac! Ovu predstavu nisu smeli nikako da propuste. Od samog početka su ovog stolarevog sina, samozvanog putujućeg propovednika i njegove neškolovane pratioce, ribare i slične "obične" ljude, vrlo skeptično gledali: Šta bi pametno iz toga moglo proizaći?

Njihova sumnjičavost je bila opravdana. Taj je čovek sve okrenuo naopačke! Njihovu savršeno odigranu religioznost nazvao je dvoličnošću, njihove divno formulisane molitve i propovedi nazvao je bezvrednim a njihovo prikupljanje novca nazvao je pljačkom siromašnih. A što je najgore, taj "običan" narod ga je oduševljeno prihvatio! Usudio se čak, da tvrdi kako su carinici, prostitutke i prosjaci, koji su svesni svoje krivice, bliže Bogu od njih i njihove religioznosti. Ceo njegov život je iznosio krivicu protiv njihovog religioznog truda. Što je veći bio njegov uticaj na ljude, tim više su se osećali ugroženi. Njihovo dostojanstvo, njihov položaj u društvu, njihova moć kao zvaničnih posrednika između Boga i ljudi, sve su to polako gubili. Njihov bes nije imao granice. Zavist i ljubomora došli su do krajnje tačke mržnje.

Hapšenje Isusa prethodne noći nije bio prvi pokušaj da se On uništi. Sve je to trebalo da se desi tajno, ali nije uspelo. Takođe, i nabrzo montiran sudski proces je na svitanju prerastao u običnu farsu, ali nije važno... Ionako su ga osudili i ubedili Rimljane, da oni izvrše egzekuciju. Večeras će biti konačno mrtav, zauvek ućutkan. Samo što nije počeo praznik Pashe, najvažniji u Jerusalimu. Kao duhovni ljudi, trebalo je da budu u punom dostojanstvu.

Članovi ove religiozne elite bili su najveći Isusovi protivnici, inicijatori njegovog raspeća na krst.

Zavist i ljubomora, samopravednost i slavoljublje ih je potpuno obuzelo i prevarilo. Religioznost i veru su koristili, u velikoj meri samo kao način da se stigne do cilja, a za Isusa u njemu nije bilo mesta. Koliko mesta za Njega imamo u našoj veri mi?

Kralj Irod

I on je pripadao narodnoj eliti. Rimljani su ga postavili kao "kralja" nad nekim delovima prvobitnog Izraelskog kraljevstva. Međutim, on je bio samo marioneta, tako da i u procesu sa Isusom nije imao neku važniju ulogu. No, ta beznačajna uloga nije sprečila zabavu u njegovom životu. Novac mu nije bio bitan a jedva da je poznavao granice morala: "To što mi se sviđa - to mi je dozvoljeno". To je bio njegov životni moto.

Ni na kraj pameti mu nije bilo, da ovog Isusa shvati ozbiljno, dakle kao kralja i Gospoda. Zato i nije bio toliko ljubomoran kao fariseji. Njihove religiozne ideje činile su mu se nebitne, bez nekog vidnog značaja, malograđanske. Ipak je on imao svoj životni put. Hteo je da se sretne sa Isusom, samo zato da bi mu dan bio interesantniji, da bi video čudotvorca. Koliko je mnogo takvih, koji u svojoj bezbrižnosti razmišljaju slično. U traženju novih načina zabave traže i religiozne događaje poput afričkih vračeva, vudu vračeva sa Kariba ili i možda i samog Isusa. I Irod je dobio ovakvu priliku, kada su Isusa uhapsili. Kako? Pilat je Isusa poslao upravo njemu. Njihov susret međutim, nije dugo trajao. Irodova želja se nije ispunila - Isus je uporno ćutao. Onda se sa njime našalio i poslao ga nazad Pilatu.

Nerazumeju, da njihov smeh, sa kojim šalju Isusa napolje, i u smrt, jeste isprazan smeh ljudi, koji su na putu u propast. Njihova uobraženost, luksuz, u kakvom danas žive i divljenje njihove okoline, može da ih dovede u zabludu, ali Bogu se niko neće podsmevati.

Pilat

Pošto religiozne vođe izraelskog naroda, koji je bio pod vlašću Rimljana, nisu imale pravo da bilo koga osude na smrt, Isus je morao da bude predan Pilatu, upravniku te provincije, koji je tu postavljen po naređenju rimskog cezara. S obzirom na svoju funkciju, Pilat je još ranije bio prinuđen, da se upozna sa slučajem, oko Isusa. Uostalom, bio je lično odgovoran za red i mir u ovoj rimskoj provinciji. Međutim, religiozni sporovi među Jevrejima ga nisu interesovali. Bio je političar, i svi konci su bili u njegovim rukama. Iako je na početku svoje političke karijere imao neke ideale, sivilo političkog života ih je potpuno izbrisalo. Na svetu važi zakon jačega, opstaje samo onaj, koji se druži sa vukovima. Taj zakon je odlično proučio. Kada je tog jutra Isus stajao pred njime i govorio nešto o "istini", uspeo je da izusti samo: "Šta je istina?". Život mu je izbrisao sve iluzije. Život prepun taktike, diplomatije, igre moćnih, veštog miksovanja laži i istine, obećanja i neispunjavanja istih, samo da bi održao narod na uzdi, samo da bi bio mir u njegovoj provinciji - i da bi sam ostao na položaju.

Živeo je u zavisti, koja ga je potpuno obuzela. Pilat je postao slep za realnost izvan politike.

Iz iskustva je, međutim, znao da su religiozne vođe Isusa osuđivale samo iz zavisti. Više puta se uverio, da je potpuno nevin i pokušavao je da Ga oslobodi. Takva, očigledno nepravedna presuda, bila je u suprotnosti sa njegovim uverenjem i Rimskim pravom, koje je reprezentovao.

A narod? Bio je kao sluđen. Hteo je Isusovu bezuslovnu smrt. Čak više njegovu smrt, nego poznatog razbojnika Varave. Dakle, šta je mogao drugo da uradi?

Iznenada se iz rulje čuo glas:"Ako ovog, koji se izdaje za kralja, oslobodiš, nisi cezarev prijatelj!". Pilata je obuzeo veliki strah. Situacija je postala kritična. Nekoliko grešaka, koje su uzrokovale nemire a time i gubljenje cezareve naklonosti, već su mu se zbog njegove gluposti dogodile. A ako ga ovi ljudi ponovo u Rimu ocrne... Rimski vladari nisu imali puno razumevanja za nesposobne činovnike.

Pilatov mozak je intenzivno radio. I odjednom mu je sinula genijalna ideja. Sa svoje sudske stolice pitao je narod:"A šta hoćete da učinim sa ovim što ga zovete kraljem judejskim?"

"Nemamo kralja osim cezara!" - bio je njihov odgovor. To je Pilatu bilo dovoljno da Isusa osudi na smrt raspećem.

Zahvaljujući genijalnom političkom instinktu Pilat je izbegao probleme i napravio protivnapad, jer ovi, tako često tvrdoglavi Židovi, sada su izjavili da im je cezar u Rimu jedini gospodar. Dotad je za to priznanje trebala sila a sada su to dobrovoljno uradili. Odličan završetak izveštaja, koji će Pilat poslati u Rim. Za to će dobiti pohvalu sa najvišeg mesta u carstvu.

Malo mu je ovog idealiste bilo žao, ali u teškoj realnosti života... Šteta, ali više se ništa ne može promeniti. Ili je ipak, zbog Isusa, trebalo da rizikuje svoj položaj, možda i više od toga?

Nije bio prisutan prilikom raspeća. Tražiti svoj mir na tuđim mukama je bilo ispod njegovog nivoa. Za njega je stvar bila završena. Hm, ali da li to sve opravdava njegovu presudu?

Pilatova žena

Usred suđenja Pilatu je stigla hitna poruka od njegove žene. Nekakvo loše predosećanje joj je govorilo da ubedi svog muža, da se distancira od svega. Noću je sanjala Isusa. To ju je jako zabrinulo i uplašilo. Zar njihovi "učitelji" ne govore, da su snovi upozorenje pred onim što će se stvarno dogoditi? Kao Rimljanka je više puta zatražila njihov savet, ali sve ovo je bilo maglovito. Njeni snovi nisu govorili ništa određeno a isto tako i saveti raznih vračeva i astrologa. Samo, ta tamna slutnja prethodnog sna nikako je nije napuštala.

O Isusu je čula već nekoliko puta iz druge ili treće ruke. I sve samo dobro. Zvali su ga pravednikom. To , što je čula od ljudi iz najbliže okoline, bile su samo predivne stvari, neverovatna čuda. Imala je malo straha od tih neobičnih stvari i zato se nije trudila da dospe do suštine. Bolje da nema ništa s time. "Nemoj imati ništa sa tim pravednikom" poručila je žena Pilatu. Ali kako to da izvede? Osloboditi ga kao "pravednika"? To im nije palo na pamet.

I tako je ona ostala sama sa svojim strahom i slutnjom. U krajnjem slučaju, i slutnja je bila neka vrsta "vere", ali vere koja čoveka ostavlja u izvesnom strahu i nesigurnosti. Slutila je da je Isus nešto posebno; ali je bila isuviše upetljana u svoje sujeverje, da bi razumela da niko ne mora pred Isusom strahovati. Isus nije nedokučivi mag, neko ko svojim čarima želi čoveka samo za sebe. Isus oslobađa svakog ko k Njemu dođe! Nesigurnost i strah nadomešćuje radošću punom pouzdanja.

Varava

Bio je kandidat za smrtnu kaznu. Pilat ga je zajedno sa Isusom izveo pred narod. Jednog od njih je hteo na dan praznika, po tradiciji, da oslobodi. Nadao se da će to biti Isus, ali ljudi su odbacili Isusa i ostavili ga da umre a izabrali su Varavu, poznatog razbojnika i ubicu.

Po tadašnjem pravu Varava je zaslužio smrt.

Da li ga je poznavao? Polako je shvatao, da će Isus umreti a on ostati živ. Vojnik mu je skinuo lance i on je bio slobodan. Šta je radio sa tom slobodom? Kako je preživeo poklonjen mu ostatak života?

Varava je lično i stvarno doživeo to, što Isus naziva suštinom svoje smrti na krstu: On je nevin uzeo na sebe pravednu kaznu za naše grehe, da bi mi bili slobodni i počeli novi život sa Bogom. Večni život. Sledeću šansu Varava više nije dobio - druge prilike za pomirenje sa Bogom nema, ni za njega ni za nas. Isusova ponuda važi, i za Varavu i za svakog čoveka. Da li ćemo je prihvatiti?

Vojnici

Posle svega, šta se dogodilo kada je narod izabrao Varavu a Pilat osudio Isusa na smrt, vojnici su Isusa sa još dvojicom razbojnika, odveli na Golgotu.

Život u vojsci je na ovim ljudima ostavio dubok trag. Bili su surovi i bezosećajni. Njihov život je bio težak sa malo vremena za odmor i zabavu. Imali su čudan smisao za humor. Kroz njihove ruke je prošlo mnogo osuđenika na smrt. Njihova omiljena zabava je bilo šegačenje sa takvima. I upravo je Isus bio za njih idelna prilika za dobru zabavu. Često su bili pod velikim pritiskom - u rimskoj vojsci je bila gvozdena disciplina. Sada su mogli da se "izbacaju" na nemoćnom. Nije ih interesovalo to što se Isus mučio u smrtnim bolovima. Nije ih brinulo to, da nisu "fer" prema slabijem. Važno je bilo da se malo zabave.

Kada su svu trojicu razapeli, posedali su da malo odmore i da osuđenike neko ne bi skinuo sa krsta, dok ne izdahnu. Po navici su im dali neki opojni napitak, da im malo "ublaže" muke, ali onaj u sredini ga nije hteo. Sam je za to bio kriv. Kasnije je nešto progovorio, ali predlog iz naroda - da mu se da sirće - podigao je njihovo raspoloženje. Uopšte nisu imali sažaljenja za umiruće, nisu slušali njihovo zapomaganje, i njihova srca su ostala hladna za muke raspetih.

Više pažnje su im pobudile stvari, koje su ostale od osuđenika. Sad su bile njihove. Bilo je to jako zanimljivo. Šta se dešavalo na krstovima, to ih uopšte nije interesovalo.

Centurion

Kao zapovednik čete, koja je vršila raspeće, bio je isti tip čoveka kao i njegovi podređeni, ali njegova titula ga je obavezivala na veću suzdržanost. Zato se nije kockao za odeću osuđenika. Njegova pažnja nije bila usmerena na kockanje, nego na umiruće ljude. Pažljivo je pratio osuđenika u sredini, koji se potpuno razlikovao od svih koje je do sad video na krstu. Video je njegov krvavi znoj, čuo je taj podsmeh i opaske naroda njemu upućene. Dosad je video svašta, ali ovo je nešto, što ni on nije mogao da razume. Čovek umire a ljudi mu se podsmevaju.

Još prilikom suđenja kod Pilata je shvatio, da je ovaj čovek nevin. A sada, dok je pratio njegovo ponašanje i čuo tih nekoliko reči, koje je on izustio - počeo je da shvata, da se ovde radi o nečem što je više, nego samo obično izvršenje kazne.

Kad je Isus, na kraju umro - a još nije video takvo umiranje - nije mogao da se suzdrži komentara: "Ovo je zaista bio Sin Božji!"

Šta je to ustvari rekao - Božji Sin?! Trebaće mu još mnogo vremena, da bi shvatio, šta je ovde doživeo, ali Isusa neće nikada zaboraviti. Mora o njemu saznati mnogo više!

Dva razbojnika

Još i ta dva prevejana razbojnika. Sada stoje na drugoj strani. Moraju bespomoćno da istrpe nasilje vojnika i gomile. Dok je čovek jak, brutalnost mu je dečja igra; ali, kako to izgleda kad oseti na svojoj koži? Nisu molili za milost. Znali su da dolazi njihov poslednji sat. Više puta su na ovu temu iznosili svoja mišljenja, a i sada su to isto radili. Čoveka, koji je visio na krstu između njih, koji je još pre raspeća rekao jednu od svojih ludih propovedi, provocirali su čak i sada.

I upravo to, čovek između njih nije radio. Pitao je samog sebe, ko je ustvari taj Isus? Ponešto je čuo od drugih, šta je taj čovek govorio i kako je živeo. Tada mu to nije bilo bitno, ali sada...

Neočekivano je svog kompanjona ućutkao. Potpuno mu je bilo jasno, da su njih dvojica ovo zaslužili, ali ovaj Isus je nevin. I odjednom je shvatio to što je ostalima bilo sakriveno: Umirući Isus je stvarno Kralj i Gospod i neće ostati u smrti; ustaće i vratiće se sa snagom i moći. I Isus se okrenuo ka njemu, razbojniku i ubici, i primio ga.

Usred gužve u ovom danu našao je mir, mir makar i prilikom umiranja. Jedva da je neko to tako primio - ali on je našao sigurnost života u Bogu.

Posmatrači

Bilo je tamo i mnogo takvih, koji nisu hteli da propuste ovo "pozorište". Stajali su tamo, gledali i dobacivali uvredljive komentare. Kako je lako zbijati šale, kad se to samog čoveka ne tiče! Malo kasnije, još dok je sveže u sećanju, moći će o tome da pričaju svojim ukućanima, u kafani ili negde dalje. Pa, bili su tamo! Možda će još nešto i dodati, uveličati... Bitno je, da će opet imati jedan neobičan događaj za prepričavanje, u kome su i oni sami učestvovali.

Mada... nisu bili direktno umešani: "Samo su gledali". Savetovali su vojnike, onako sa distance. No, svoje ruke nikad ne bi uprljali krvlju; nisu bili toliko bezobzirni kao vojnici.

Ovi ljudi su bili tamo, ali ipak "to nije bila njihova stvar". Gledali su a nisu videli. I sve što su uradili bilo je nekoliko šaljivih komentara, kojima nije bilo ni vreme ni mesto; bez trunke ljudskosti i sažaljenja, poput vojnika.

Posle završenog "pozorišta", jer tako su zvali raspeće, odlazeći kućama tukli su se u prsa, ne bi li na taj način isterali iz svojih duša neprijatno osećanje, koje ih je obuzelo.

A još noć usred dana... I to, kakvo je bilo Isusovo držanje; možda su njihove šale ipak bile neumesne. Ali, šta da se radi, sada je mrtav. Idemo kući!

Ti ljudi, su se sreli sa Isusom, samo zato što je On bio senzacija. Oni su hteli da vide, kako će se to sa Njim završi, ali samo iz radoznalosti. Ako neko gleda na Isusa, kao ovi ljudi; nikada neće razumeti ko je On stvarno bio.

Žene što oplakuju Isusa

Nekoliko ljudi nije došlo do krsta radi pozorišta. Žene, što su oplakivale Isusa na njegovom putu ka Golgoti, obuzela su jaka osećanja. Bila je to tradicija; ali i hrabrost, jer je Isus osuđen kao zločinac. Njegovi drugovi su do skora bili junaci, ali sada su skoro svi nestali.

I tako su ostale samo žene sa svojim žalopojkama. Njima Isus govori da ne plaču nad Njime, nego nad sobom. Hteo je jasno i glasno da im kaže, da izlivi osećanja pri pogledu na krst nikome ne pomažu. Umesto da plačemo za Njim, treba da zaplačemo zbog nas; zbog naših greha, jer je Isus zbog njih umro. Ko ovo razume, njegova žalost je više nego samo izliv osećanja; njegov život se menja. Njegova tuga postaje izraz vernosti Isusu; iako, poput onih žena, ne razume potpuno, šta se sve ustvari odigralo.

Nekoliko žena je tada izdaleka pratilo Isusa, sve do samog kraja. Videle su gde je sahranjen a videće i mnogo više. Njihova vernost im se višestruko isplatila.

Jovan i Marija

Isusova majka i učenik Jovan su jedini od njegovih bližnjih smogli hrabrosti, da ostanu sa Njime i u ovim teškim satima. Međutim, nisu prozborili ni jednu reč utehe. Bili su potpuno bespomoćni, jedva su i sami smogli snage da podnesu strašan prizor, koji su gledali.

I onda im se obratio Isus sa krsta. Pomogao im je time što ih je usmerio na dalji put. Čovek na krstu je još uvek davao utehu drugima!

Onda su Jovan i Marija otišli od krsta. Da li su razumeli te reči kao testament? Bili su jako umorni i nisu razumeli to što se dogodilo.

Sve njihove nade su umrle sa Isusom na krstu.

Sve je bilo uzalud? Nisu mogli Isusa ni malo da uteše, niti da mu pomognu. Ostao je sam.

Odjednom se na celu zemlju spustila tama - tačno u podne. Tri sata tame. Tri duga sata tame. "Bože moj, Bože moj, zašto si me napustio?" zavapio je Isus iz ove tame. I onda se ponovo vraća dan. "Svršeno je!" i "Oče, u ruke Tvoje predajem duh svoj!". Bile su to Njegove poslednje reči. Zatim umire.

Ovome se ne može ništa dodati i ništa oduzeti. Posledice našeg greha - smrt i odvojenost od Boga - poneo je sasvim sam. Neka je hvala Bogu za to! On je trpeo za nas. Uzaludni i umarajući pokušaji, da se dođe ka Bogu svojom snagom nisu potrebni. Kada verom priznamo svoju nesposobnost i primimo Isusovu žrtvu, otvoriće nam se vrata za slobodan život.

Josif iz Arimateje i Nikodim

Isus je mrtav. Zar je svemu kraj? Zar su svi nestali?

Dva čoveka dolaze ka krstu; javno su se usudili na ovaj korak. Rizikovali su time svoj položaj, čast i imanje. Josif je bio član Sinedriona a Nikodim jedan od najuvaženijih vernika tog vremena. Duboko u sebi su već odavno bili na Isusovoj strani, ali se iz straha od ljudi nisu usuđivali, da to priznaju javno.

Bilo je kasno popodne, kad su zamolili Pilata da se skine Isusovo telo sa krsta, da bi mogli da Ga sahrane, po običaju Jevrejskog naroda. I nije bilo suviše kasno. Kada ćemo se mi usuditi da stanemo na Isusovu stranu, uprkos svim stvarnim i zamišljenim teškoćama?

Doživećemo nešto, što ni izbliza ne možemo da zamislimo! Josif i Nikodim su sahranili Isusa, jer su ga veoma cenili. Sa njihove strane je to bio poslednji čin ljubavi. Nisu znali kako će se to nastaviti. To, što je shvatio jedan od raspetih razbojnika - da Isusova smrt nije završna reč, oni još uvek nisu razumeli. Ali, posle nekoliko dana, u prvi dan posle subote, dok su još svi bili u Jerusalimu, našli su se zatečeni neverovatnom istinom - da je Isusov grob prazan!

Isus je ustao iz mrtvih!
Svaka neverica i strah su nestali
sa njihovih lica i iz njihovih srca.
Pobedio je smrt.
Golgota nije kraj - već početak.
Ko prolazi pored Isusa,
odbacuje mogućnost da prođe iz sigurne smrti
u večni život.
Ko stane na Isusovu stranu,
pronaći će lepotu i puninu života.
Vi, koji prolazite pored - kuda idete?