misaone refleksije
TV je moj pastir,
moj duhovni rast on mi uskraćuje!
On čini da sedim i ne radim ništa.
Radi imena njegova.
On uzima svo moje slobodno vreme;
i sprečava me da izvršim svoje hrišćanske obaveze.
On mi daje mnoge emisije da gledam;
On obnavlja svetske misli u meni.
On me sprečava da čitam Reč Božju.
On me vodi putem obilaženja bogosluženja
i čini da ne radim ništa za Carstvo nebesko.
Da, ako budem živeo i sto godina.
Ja ću gledati moj TV, sve dok on radi.
On je moj blizak prijatelj;
njegove slike i zvuci uteha su meni.
On mi pruža zadovoljstva i sprečava me,
da ne pružim to dragoceno vreme svojoj porodici.
On puni moju glavu idejama,
koje su u suprotnosti sa voljom Božjom.
Zaista, zbog svih žrtvovanih sati,
neću primiti dostojnu nagradu pred Hristovim sudom;
Bojim se, da zbog TV lepote odbacujem poziv,
i mogućnost da u Njegovom domu prebivam zauvek?
325. godine, kada je car Konstantin hrišćanstvo proglasio državnom religijom u rimskom carstvu, on je tada van zakona stavio i gladijatorske borbe, koje su se održavale po arenama širom carstva. Ali, istorija nam kaže, da je ova zabrana poštovana samo prvih godina mlade "hrišćanske države", da bi postepeno bila ignorisana i od samog cara, zarad toga da se udovolji "hrišćanskom svetu" željnom zabave. To je sve trajalo do oko 500. god. kada su gladijatorske borbe zamrle.
Mi danas imao malo drugačiju arenu, ali umnogome veoma sličnu toj staroj rimskoj areni, jer scene, slike i zvuci koji se u njoj mogu videti po brutalnosti, nasilju, uzbuđenju i količini prolivenej krvi ne zaostaju nimalo za rimskom arenom. Možda ćete reći: "Pa, sve je to ipak nestvarno..." Ali, da li to tako prihvata i naša podsvest, naša duša? Po skoku adrealina u našem telu, za vreme posmatranja uzbudljivih scena TV nasilja, izgleda da one to ne prihvataju kao nestvarno, one ne prave razliku.
Evo par razmišljanja prvih hrišćana o "predstavama" u arenama. Izgleda da su istinite i primenjive čak i danas za nas...
260-330 god. n.e. Laktantije
"Onaj ko nalazi zadovoljstvo u gledanju scena ubistava, i kad je čovek zakonski osuđen na takvu kaznu, on truje svoju savest isto toliko, koliko i onaj ubica koji u tajnosti nekoga ubija... Oni zovu sportom ovo, gde se ljudska krv proliva! ...kada vide u areni čoveka, kome je zadata smrtna rana i koji moli za milost, kako se gledaoci koji odlučuju o njegovoj sudbini mogu nazvati pravednicima. Oni hladno glasaju za njegovu smrt. Njih ne zadovoljava samo rana i malo prolivene krvi. Ustvari, oni navijaju za gladijatora, navijaju da priđe ranjeniku i da ga udara iznova i iznova, sve dok njegovo telo ne bude masakrirano - publika želi akciju... Predajući se gladijatorskim borbama, ljudi su izgubili svoju humanost. Dakle, mi koji smo izabrali da hodamo putem pravednosti, ne bi trebalo da imamo udela u ovim javnim ubistvima. Bog nam zabranjuje da ubijamo, On nam zabranjuje svako nasilje, pa i ono, koje je ljudskim zakonima dozvoljeno."
"Sklon sam mišljenju, da je uticaj scene veoma negativan. Likovi u komedijama na sceni predstavljaju razuzdane devojke, preljubnice ili prostitutke... Slično tome, tragedije pred oči gledališta donose scene, ubijanja roditelja, incest, mučenja... Ni scena imitatora nije ništa bolja; oni uče preljubi, pokazujući je. Kakvo ponašanje možemo očekivati od mladih ljudi, koji gledaju predstavljanje svih tih stvari bez imalo stida ili od onih, koji sve to sa požudom posmatraju..." (Lactantius Institutes. Svezak 6, glava 20. Parafrazirano)
140-230 god. n.e. Tertilijan
"Jedan otac, koji je pomno štitio svoju kćer od svakog poganog razgovora i reči, poveo je u teatar i tako je izložio svom prljavom rečniku i scenama. Onda je sebi postavio retoričko pitanje: Kako je moguće gledati i slušati pogane govore, koji su izašli iz usta nekog čoveka a da te reči ne opogane i one oči što to gledaju i uši što to slušaju? (Mt. 15:17-20) (Tertullian, The Shows. 21:17)
Crkva je njiva za radnike a ne hladovina za lenštine.
U pravu je onaj koji ne ide u crkvu zbog licemera. Još jedan u njoj - bilo bi previše.
Dobar Božji sluga izgradi dobru crkvu, dobra crkva izgradi dobrog slugu Božjeg.
Mnogi imaju posla sa crkvom samo tri puta u životu: kada se rode, kad se žene i kada umru.
Ljudi ne idu u crkvu ne zato što žive daleko od nje, već zato što žive daleko od Boga.
Bog je stavio crkvu u svet a đavo svet u crkvu.
Neki dolaze u crkvu samo da bi videli ko dolazi a ko ne.
Crkva je bolnica za grešnike a ne muzej za svece.
Crkva nije frižider za čuvanje od kvara svoje pobožnosti.
Niko nije toliko loš da ne bi smeo da bude u crkvi bude, niti toliko dobar da bude van nje.
Mir ljudima zle volje i kraj svakoj osveti
i svakoj priči o kazni i mučenju.
Grozote mučenja prelaze sve mere,
prelaze granice ljudskog shvatanja.
Mnogo je svedoka krvi.
Stoga, Gospode,
ne meri vagom pravednosti patnje mučenika,
da ih uračunaš njihovim mučiteljima.
Ne traži od njih računa, nego to drugačije naplati.
Krvnicima, doušnicima i izdajicama
i svim zlikovcima uračunaj:
odvažnost i snagu duha onih drugih,
njihovu skromnost, njihovu čast,
njihovo tiho nastojanje, nesalomivu nadu,
junački smešak, suze nepresahle,
svu ljubav, sve žrtve, sva predanja.
Izmučena srca što su ostala smela i pouzdana
i u časovima najdublje slabosti.
Sve to, Bože, neka bude pred Tobom
naknada za oproštenje krivice,
nek se uračuna u pobedu pravde.
Uračunaj im samo dobro, ne zlo.
I u sećanju naših prijatelja
da ne budemo njihove žrtve,
njihova mora, njihovo strašilo.
Pomoć im želimo biti,
da odustanu od svog besa.
Očekujemo samo jedno:
Kad sve prođe,
da mognemo živeti s njima
kao s ljudima,
da opet bude mir
na ovoj našoj bednoj zemlji
- a mir i drugima neka dođe.
Bračni par sa Floride i njihov maloletni sin prva su porodica koja će se dobrovoljno podvrgnuti ugrađivanju indentifikacionog mikročipa. Čip veličine vitaminske pilule, čiji je proizvođač kompanija VeriChip, može biti skeniran da bi se iz njega dobile medicinske i lične informacije. Čip se ugrađuje u ruku i trenutno ga imaju samo dve osobe - jedna u Evropi i jedan doktor u SAD.
Pre nego se pridruži grupi od 50 dobrovoljaca, porodica Džejkobs iz gradića Boka Rejton u Floridi mora dobiti odobrenje savezne uprave za hranu i lekove (Food and Drug Administration). Džef Džejkobs, nekada i sam oboleo od jedne vrste raka, kaže da ga je za ovaj projekat pre svega zainteresovala mogućnost trenutnog pristupa vitalnim medicinskim podacima koju sada imaju njegovi doktori. (G.B.)
