• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

17.04.1993.

Što se više naprežem da te dokučim, osećam, kao da mi ruke prolaze kroz vazduh, i onda očaj. Sve je prazno u našim nastojanjima. Čovek je tako mali, i u svojim sebičnim pokušajima ne može se vinuti u susret nebeskim prostranstvima.

Spuštam pogled, ruke klonu, jezik umukne, a srce kao da prestane kucati. Sedim u svojoj skrušenosti tako izgubljena i umorna od promašenih pokušaja. Svaki pokušaj pada u more neuspeha. Kada izgubim svaku nadu i izgubim poverenje u sebe, kada spoznam svoju nemoć i skoro padnem u očaj, tada se počne nešto gibati. Odjednom si tu, tako velik, meni neshvatljiv a tako potreban. Uvlačiš se polako u svaki delić moga bića i onda život počne teći mojim žilama, srce počne brže kucati a radost me ispunjava. Tada počnem shvatati da sama ne mogu ništa. Ne mogu se vinuti gore, a to nije ni potrebno. Sve što treba jeste da tebi dozvolim da dođeš k meni. Možda naše telesno srce ne bi ni izdržalo kad' bi se vinulo gore, od silne radosti bi možda i puklo.

Zato hvala ti da si tu oko mene, u meni, sa mnom. Ti si tako svedovoljan, silan a u isto vreme tako blag. Ti si melem koji leči najljuće rane, najbolje lepilo koje lepi srce rasuto u hiljadu komada. Očaj obnavljaš u nadu, žalost u radost, bol u smeh.

Velik si Bože a ipak staneš u moje malo srce. Ti mu daješ život i hoćeš da ono kuca tvojim otkucajima. Nebesku slavu, tvoju slavu ulivaš u njega i tada zaboravljam na bol i patnje, koje su oko mene a znaju da se dotaknu i moga krhkog tela želeći da slome i telo i dušu. Ali ja imam tebe jer je tvoja milost tako htela i tvoje je obećanje: "Niko te neće oteti iz moje ruke". I neće Bože.

Zato te hvalim i proslavljam tvoje sveto ime. Veličam tvoju veličinu jer velik si Bože. Amin.

Kada bi se populacija cele planete Zemlje smanjila na selo sa 100 stanovnika, ali, da se se sačuva odnos svih ljudskih razlika, kako bi to selo izgledalo? Upravo to je bio predmet istraživanja gospodina Fila Hartera, lekara u Stenfordskoj univerzitetskoj bolnici.

Ovo su rezultati njegovog istraživanja:

"U selu bi živelo:

• 55 Azijata, 21 Evropljanin, 8 Afrikanaca i 14 stanovnika sa Zapadne polulopte...
• 52 žene, 48 muškaraca...
• 70 "obojenih", 30 belaca...
• 89 heteroseksualaca, 11 homoseksualaca...
• 6 ljudi bi bili vlasnici svog svetskog bogatstva... i svi bi bili iz SAD...
• 80 bi živelo u kući koja nema elementarne uslove stanovanja...
• 70 bi bilo nepismeno...
• 50 bi oskudevalo u hrani (bili bi gladni)...
• 1 bi uvek bio na ivici smrti...
• 1 žena bi uvek bila trudna...
• 1 čovek bi bio visokoškolovan...
• 1 bi imao kompjuter..."

Sledi samo jednostavnija interpretacija gore navedenih činjenica:

Ako živite u lepom stanu ili kući, imate dovoljno hrane i pismeni ste, vi ste član vrlo malog broja ljudi.

Ako ste vlasnik lepog stana ili kuće, imate dovoljno hrane, pismeni ste, a imate još i kompjuter - vi ste član elite.

Ako ste se jutros probudili više zdravi nego bolesni, vi ste srećniji nego milion ljudi koji neće preživeti ovu nedelju.

Ako nikad niste bili u ratu, niste doživeli samoću tamnice, strahote, mučenje, ili glad... sretniji ste više nego 500 miliona ljudi na ovom svetu.

Dok možete da odlazite u crkvu, bez straha od ponižavanja, hapšenja, mučenja ili smrti, sretniji ste od milijarde ljudi, koji nisu te sreće.

Dok imate hranu u frižideru, odeću na sebi i krov nad glavom... bogatiji ste od 75% stanovništva ove planete.

Ako imate para u banci, u svom novčaniku, pa još štošta i uštedite, pa vi ste među 8% najbogatijih ljudi na svetu.

Ako su vaši roditelji još uvek živi i u braku, vi ste vrlo redak slučaj...

Ako držite glavu uzdignutu i sa osmehom na licu, i stvarno ste zahvalni Gospodu... blagosloveni ste, zato što većina ljudi ima tu mogućnost, ali to ne radi...

Ako držite nekog za ruku, ako grlite nekoga, ili se samo dotičete njegovog ramena... blagosloveni ste, zato što znate da pružite dodir isceljenja...

Dok god možete da čitate ove redove, dvaput ste blagosloveni, zato što je na vas neko mislio. Štaviše, blagosloveni ste više nego dve milijarde ljudi, koji su nepismeni...

Blagosloven ovaj divan dan, kada čitate ovaj tekst. Saberite sve svoje blagoslove i pošaljite ovaj tekst dalje, da opomene sve ostale koliko smo blagosloveni.

Američki Institut za rast crkve (Pasadena, California) napravio je veliku anketu u crkvama širom amerike sa samo jednim pitanjem: "Šta ili ko je bio razlog, da ste došli Hristu i crkvi?" Ispitanici su dali najčešće ovih osam odgovora:

Jedan misionar je pao u ruke ljudožderima. "Predpostavljam da želite da me pojedete?" Pitao je misionar. Poglavica to potvrdi klimanjem glave. "Ne, nemojte to činiti!", savetuje ih misionar, "Neću vam se nikako dopasti!" Rekavši to izvadi džepni nož i odseče parče svoje podkolenice i da ga poglavici: "Evo, probajte me i uverite se sami." Poglavica zagrize ponuđeni mu komad misionara, malo ga prožvaka, ispljune i naredi da puste misionara. Posle ovoga događaja dotični misionar je još pedeset godina živeo i radio na ostrvu a sve to zahvaljujući svojoj veštačkoj nozi - protezi.

James Calvert je pošao kao misionar na Fudži ostrva, gde je bilo ljudoždera. Za vreme putovanja kapetan broda je uporno pokušao da ga odvrati od te ideje. "Gospodine, James, da li ste svesni da vi rizikujete vaš život i živote ljudi koji idu s vama, među te divljake?" Calvert odgovori: "Gospodine, mi smo umrli pre nego smo se odlučili da pođemo na ovaj put."

Na obali mora, stajao je jedan čovek. Njegovo srce je bilo sretno. Posmatrao je brod koji je isplovljavao iz obližnje luke, zauzimajući polako svoj kurs prema istoku - Orijentu. Pored njega je stajao jedan drugi čovek i, takođe, gledao u pravcu broda, sa očima punih suza, koje su tekle niz njegovo staro izborano lice. Na njegovom licu nije se očitovala tuga već radost, njegove suze nisu bile suze žalosti, već suze radosti. Čovek, ga malo promotri, priđe mu i zapita ga radoznalo: "Zašto plačete, gospodine?" Starac odgovori, ne spuštajući pogled s broda: "Pogledajte taj brod, koji odlazi na daleki orijent, u njemu je moja ćerka jedinica. Ona odlazi u misiju. Tamo će propovedati evanđelje izgubljenima." To čuvši, čovek obori pogled i tiho zaplaka. "Šta vam je, zašto plačete?" Upita tiho starac. "Mislio sam da sam ja dao tako puno Bogu a sada znam da nisam dao ništa... taj brod nosi moj poklon od milion dolara za misijske potrebe na Orijentu... bio sam ponosan da sam dao tako puno, ali sada kada vidim šta ste vi dali... ja nisam dao ništa..."

Jednom davno, bio je jedan čovek, koji je noću spavao u svojoj brvnari. Jednom ga je, usred noći iznenada probudila jaka svetlost i sam Spasitelj se pojavio pred njim. Gospod je rekao čoveku, da želi da mu poveri jedan posao (službu), pokazao mu je jedan veliki kamen ispred njegove brvnare. Spasitelj mu je objasnio da očekuje od njega da gura taj kamen svom svojom snagom. Ovaj čovek je to i radio, iz dana u dan. Mnogo meseci ga je naporno gurao, od izlaska do zalaska sunca. Svoja ramena je redovno postavljao naspram hladne i masivne površine nepomerljivog kamena, gurajući ga svom svojom snagom.

Svako veče se čovek vraćao u svoju brvnaru umoran i sa osećajem da mu je ceo dam prošao uzalud. Videvši da čovek pokazuje znakove obeshrabrenja, Đavo je odlučio da čoveku u um ubaci misli: "Guraš taj kamen već toliko vremena i on se nije pomerio nimalo. Zašto sebe ubijaš ovim smešnim poslom? Nikada ga nećeš pomeriti." Ovakve misli su ubedile čoveka, da je posao koji radi nemoguć, neostvarljiv za njega i da je sve to samo gubljenje vremena.

No, đavolje misli su čoveka posle nekog vremena još više uznemirile: "Zašto se ubijam ovim poslom?" Rekao je sam sebi: "Neću više sve ovo da shvatam tako ozbiljno, radiću to kad mi se prohte. Svaki dan pomalo, mislim da će to biti sasvim dovoljno."

Tako je povremeno gurao veliki nepomerljiv kamen, sve dok mu i to nije dosadilo. Stoga je odlučio, da odmah ode na molitvu i Gospodu kaže sve, o svoj toj već apsurdnoj situaciji za njega.

Molio je: "Gospode, ja sam radio dugo i teško u tvojoj službi, svom svojom snagom, već par godina guram kamen za koji si mi rekao. Ipak, posle toliko mnogo vremena, nisam uspeo da kaj kamen pomerim ni jedan jedini milimetar. Šta je u pitanju? Zašto to ne mogu da uradim?" Gospod mu je nežno odgovorio: "Dete moje, kada sam pre nekoliko godina od tebe tražio da mi služiš i poverio ti ovaj zadatak, nisi se žalio prihvatio si ga. Dao sam ti zadatak da svom svojom snagom guraš taj veliki teški kamen. To si i ti radio. Međutim, ni jednom nisam spomenuo, da od tebe očekujem i da ga pomeriš. Tvoj zadatak je bio samo da guraš. Sada došao si mi da se žališ na snagu i vreme koju si uzalud potrošio, misleći da je sve to bilo uzalud. Da li je to zaista tako? Pogledaj sebe. Tvoje ruke su snažne i mišićave, tvoja leđa gruba i otvrdla, jer tvoje ruke i telo je trpelo stalan pritisak toliko vremena. Tvoje noge su postale masivne i jake jer su se suprostavljale otporu velikog kamena. Ti si se promenio, tvoje sposobnosti i mogućnosti su sada veće, nego pre. Ti nisi uspeo da pomeriš kamen, ali tvoja služba je bila da poslušno guraš i da razvijaš svoju veru u Mene u nadi, da će taj kamen jednom biti pomeren. To se od tebe očekivalo dete moje. Sada si spreman da ideš i evanđeljem pomeriš ovaj svet za Mene i da se odupreš svakom ljudskom napadu i opoziciji." Još mu reče: "...slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postavit..." (Mt. 25:21)