Naslovna » Magazin » Arhiva » #6 » ....

Isus Motilon

Bruce Olson

Pleme Motilona živi na nepristupačnom području u džungli, na granici Venecuele i Kolumbije. Vekovima im se niko nije mogao približiti, niti naučiti njihov jezik, niti opisati njihovu kulturu i običaje. Njihov jedini dodir sa vanjskim svetom bio je uz pomoć otrovnih strelica, kojima su sprečavali pristup strancima na svoju teritoriju.

Mršav, nezreo, devetnaestogodišnji amerikanac Bruce Olson (motilonsko ime Bruchko) saznao je da ga Bog poziva da živi s Motilonima. Početkom šesdesetih Bruce odlazi na svoje misijsko polje i to bez podrške ikojeg misijskog društva, nije bio spreman na ono šta je sledilo: godine bolesti, opasnosti, odbačenosti i očajničke usamljenosti, sve dok konačno nije zadobio poverenje motilona i shvatio kako da im prenese poruku o Isusu Hristu a da ne uništi njihovu jedinstvenu kulturu.

Putovali smo već tri dana i bili nalazili smo se u blizini Norecayre. Bilo je kasno popodne. Bobby i još dva Motilona hodali su iza mene, a lijane i grmlje sakrivalo je njihova tamna tela. Bio je predivan dan. Spuštao se sumrak a zelenilo džungle izgledalo je nežno i mekano poput baršuna.

Hodali smo vrlo brzo. Imali smo još nekoliko kilometara do zajedničkog doma (sela). Odjednom sam začuo krike, negde ispred nas. Bili su to krici preklinjanja, i činilo mi se da viče više ljudi još nikada nisam čuo tako očajničke krike. Požurio sam i nesvesno počeo da vadim lekove iz torbe.

Što smo se mi više približavali, krici su, barem mi se tako činilo, postajali sve očajniji. Nikada još nisam čuo da Motiloni tako plaču. Oni nisu plakali čak ni u najvećem bolu. Međutim, Bobby i dvojica Motilona nastavili su u hodu, kao da je sve u redu.

"Stanite!" - viknuo sam. Bobby i ostala dvojica se okrenuše.

"Ko to viče?" - upitao sam. "Ne bi li trebalo pogledati možemo li im pomoći?"

Jedan od dvojice Motilona, koji je bio vrač odmahne glavom. "Ništa mi tu ne možemo pomoći."

"Ali šta se to događa?"

Ni jedan od njih trojice nije izustio ni reči. Posmatrali su me svojim tamnim, mirnim očima.

Dok su krici i dalje odjekivali džunglom, uzrujao sam se malo: "Slušajte," rekao sam, "možda vas nije briga ko je to, ali mene jeste. Želim da vidim možemo li pomoći."

Još uvek nisu odgovarali. "Tužni su," pomislio sam. "Ovde se događa nešto toliko tužno, da to ne bi li podneli."

"Dobro," rekao sam, "ne morate ići sa mnom, ali ja želim da vidim šta je."

Stajali su nepomično dok sam se ja okrenuo i otišao stazom u džunglu vođen zvukom. Nakon nekoliko stotina metara začuo sam zvuke iza sebe. Motiloni su me pratili.

Ljudi koji su vikali i zapomagali bili su bliže nego što sam mislio. Bila su samo dvojica. Jednoga sam dobro poznavao. Bio je vođa u zajedničkom domu i divlji ratnik. Ubio je nekoliko radnika naftne kompanije samo zato, da se dočepa njihovih radničkih kaciga. Njih je upotrebio kao posude za kuvanje. Nosio je ogrlicu od zuba jaguara, kog je ubio lukom i strelom. Sada je stajao ispred rupe, duboke oko dva metra. Vikao je očajničkim glasom: "Bože, Bože, izađi iz rupe!"

Drugi čovek se nalazio na vrhu visokog drveta. Napunio je svoja usta lišćem i pokušavao da ga sažvaka dok je vikao: "Bože, Bože, pokaži se iza horizonta!"

To je bilo nešto najčudnije šta sam ikad video. Bilo je i smešno, međutim, nešto me zadržalo da se ne nasmejem.

Moja tri druga došla su iza mene, tužna i smetena.

"Znao si za ovo?" - upitao sam Bobbyja.

Klimnuo je glavom.

"Šta se događa?"

Objasnio mi je, da je brat čoveka koji je vikao, umro na području van svog doma. Ugrizla ga je zmija otrovnica i umro je pre nego što su ga doneli kući. To prema tradiciji znači, da se njegov jezik, njegova duša i njegov život nikada ne mogu vratiti Bogu iza horizonta. Sada je taj čovek pokušavao naći Boga, želeći da Bog oživi jezik njegova brata.

"A zašto misli, da će Boga naći vičući u rupu?"

Bobby je slego ramenima. "I to je mesto za traženje kao i bilo koje drugo." Beznadežnost mu se očitovala na licu a osetila se i u njegovim rečima.

Upravo zbog toga me Bog ostavio u životu. Ovde sam da im kažem gde mogu tražiti i naći Boga. Možda je ovo prilika, koju mi je sam Bog pružio. Ostao sam bez daha pri pomisli, da imam priliku govoriti im o Hristu nakon pet godina čekanja. Ipak, činilo mi se da previše očekujem. U sebi sam se molio.

Čovek je prestao da viče u rupu i prišao nam. Bio je rasčupan, a telo mu je bilo prljavo. Oči su mu bile poput rupa na crnoj podlozi. "Nema smisla," rekao je. "Prevareni smo."

"Koliko dugo ste već ovde?" - tiho sam ga upitao.

"Od izlaska sunca."

"A zašto misliš da ste prevareni?"

Ponovo mi je ispričao priču o lažnom proroku. Njega su Motiloni sledili a njegova lažna obećanja su ih prevarila i udaljila od Boga. "Više ne poznajemo Boga," tiho je rekao.

Tada su ostali pokušali da mi objasne motilonsku legendu, koja govori zašto je smrt njegovog brata tako strašna. Nisam je sasvim razumeo. Motilonske legende zapletene su poput neke teologije. Međutim, razumeo sam nešto novo: jak osećaj izgubljenosti. Pitao sam se uvek iznova, šta im Hrist može ponuditi. Njihov zajednički život i međusobno razumevanje bili su daleko bolji nego kod Amerikanaca. Međutim, život je bio više od toga.

Razmišljao sam o onoj noći, kada sam upoznao Isusa. Bio je to samo jedan trenutak, koji se zbio pre mnogo godina. Ipak, to je bio koren iz kog se razvilo sve što danas jesam. Kroz to mi je Bog podario mir i smisao života.

Ovde su Motiloni koji traže Boga, ali kako da im objasnim stvari poput milosti, žrtve, utelovljenja? Mogu im ispričati jednostavnu priču koju će razumeti, ali kako da im prenesem i kako da ih upoznam sa duhovnom istinom?

Počela je živahna rasprava. Čovek koji je bio na drvetu sišao je i pridružio nam se. Podsetio nas je na legendu o proroku, koji će doneti stabljiku banane iz koje će izaći Bog.

Nisam mogao potpuno da shvatim tu legendu.

"Zašto bi Bog trebao izaći iz stabljike banane?" - upitao sam.

Zbunjeno su ćutali. Znali su zašto, ali nisu znali da objasne. Bobby je otišao do stabla banane, koje je raslo u blizini. Zarezao je drvo i bacio nam ga.

"To je stabljika banane iz koje bi Bog mogao izaći," rekao je. Bio je to komadić u obliku krsta. Dokotrljao nam se do nogu.

Jedan od Motilona se sagnuo i nabo ga nožem, te ga nehotice rascepio na pola. Jedna je polovina ostala, dok se druga odvojila. Lišće u stabljici, čekajući da se razvije i probije van, počelo je da se ljušti. Dok je lišće tako stajalo na tom komadiću stabljike, podsećalo je na listove knjige.

Iznenada mi je jedna reč proletela umom: "Knjiga! Knjiga!"

Zgrabio sam torbu i izvadio Bibliju. Otvorio sam je, okrenuo prema njima i listao je. Pokazao sam na lišće iz stabljike banane, a zatim opet na Bibliju.

"To je to!" - rekao sam. "Imam je ovde! To je Božja stabljika banane."

Jedan od Motilona, onaj koji je bio na drvetu, zgrabio mi je Bibliju iz ruke. Počeo je da cepa i trpa stranice u usta. Mislio je da će, ako pojede stranice, imati Boga u sebi.

Kako se ništa nije dogodilo, počeli su da me zapitkuju. Kako da im objasnim Evanđelje? Kako da im objasnim da je Bog, kroz Isusa, postao čovek?

Iznenada sam se setio jedne od njihovih legendi o čoveku koji je postao mrav. Sedeo je na stazi i primetio da neki mravi pokušavaju da sagrade sebi kuću. Želeo je da pomogne, da naprave dobar dom, poput motilonskog, pa je počeo kopati u prašini. Međutim, budući da je bio tako velik i nepoznat, mravi su se preplašili i pobegli.

Tada je on, čudesno, postao mrav. Mislio je kao mrav, izgledao kao mrav i govorio jezikom mrava. Živeo je sa mravima, i mravi su mu poverovali.

Jednoga dana rekao im je, da on nije pravi mrav, nego Motilon, i da im je jednom pokušao pomoći da sagrade dom, ali da ih je preplašio.

Mravi su rekli nešto poput: "Bez podvala? To si bio ti?" Onda su se nasmejali, zato što on nije izgledao tako velik i strašan kao onda kad je kopao po prašini.

Upravo tog trenutka on se ponovo pretvorio u Motilona i počeo kopati u prašini, praveći dom u motilonskom obliku. Ovaj put su ga mravi prepoznali i pustili ga da radi, jer su znali da im neće naneti nikakvo zlo. Zbog toga mravi, prema legendi, imaju brdašca koja izgledaju poput motilonskih domova.

Kada mi je ta priča pala na pamet, prvi put sam shvatio šta znači: ako si velik i moćan, moraš postati malen i slab da bi radio i živeo sa slabima. Bila je to savršena usporedba s onim šta je Bog učinio u Isusu.

Međutim, mnogo za motilonsko shvatanje, nepoznatih stvari u toj priči još je uvek bilo. Kako mogu biti siguran da ću im to preneti i objasniti na pravi način?

Nikako. Ipak, bio sam siguran, da Bog želi da im sada govorim. Zato sam uzeo opis "postati sličan mravu" i upotrebio ga za "utelovljenje". "Bog je postao čovek," rekao sam.

Uzdahnuli su. Osećala se napetost. Zapanjila ih je misao, da je Bog postao čovek.

"Gde je hodao?" - upitao je vrač tihim glasom.

Svaki Motilon ima svoju stazu, svoj put u džungli. Tako on pokazuje svoju sposobnost. Ako želimo naći nekoga, hodamo njegovom stazom. Bog, takođe, ima svoju stazu. Ako želiš pronaći Boga, moraš hodati njegovom stazom.

Srce mi je lupalo kao ludo. "Isus Hrist je Bog koji je postao čovekom," rekao sam. "On vam može pokazati Božju stazu."

Na njihovim se licima javio izraz iznenađenja, gotovo straha. Čovek koji je pre vikao u rupu pogledao me.

"Pokaži nam Hrista," rekao je šapatom.

Tražio sam odgovor. "Ti si ubio Hrista," rekao sam. "Ti si uništio Boga."

Oči su mu se raširile. "Ja sam ubio Hrista? Ja sam to učinio? Kako sam to učinio? Kako Bog može biti ubijen?"

Želeo sam da mu kažem, kako ih je Isusova smrt oslobodila od beznađa, smrti i zla.

"Kako su zlo, smrt i prevara zadobili vlast nad Motilonima?" - upitao sam.

"Kroz uši," odgovorio je Bobby, zato što je jezik neobično važan za Motilone. On je bit života. Ako nam zao, jezik dopre kroz uši i to znači smrt.

"Sećate li se," rekao sam, "kako je vođa, nakon lova na divlje svinje, oderao kožu životinje i pokrio njome uši da bi zaustavio zle duhove džungle da uđu?"

Klimnuli su glavom slušajući.

"Isus Hrist bio je ubijen," rekao sam, "Kao što vi rastegnete kožu preko glave poglavice, da biste mu pokrili uši, tako i Isus, kada je umro, svojom krvlju je pokrio vašu prevaru i sakrio je od Božjeg pogleda."

Stajao sam gledajući ih, očajnički se nadajući da će razumeti. Tada sam na njihovim licima opazio razumevanje.

Rekao sam im, da je Isus bio pokopan. Preplavila ih je žalost. Čovek koji je tražio jezik svoga brata počeo je da plače. Po prvi put sam video jednog Motilona da plače. Suze i jecaje kod njih je izazvala pomisao na to, da je Bog mrtav a oni izgubljeni.

Uzeo sam Bibliju, otvorio je i rekao: "Biblija kaže da je Isus ponovo oživeo i da je živ i danas."

Jedan je zgrabio Bibliju iz moje ruke i prislonio je uz uvo. "Ništa ne čujem," rekao je.

Uzeo sam je natrag. "Način na koji Biblija govori se ne menja," rekao sam. "To je poput onih papira, na koje sam zapisao vaš govor. Iz dana u dan to su iste reči. Biblija kaže da je Isus oživeo. To je Božja stabljika banane."

Pokazao sam im jednu stranicu i rekao da te male, crne oznake imaju svoje značenje.

"U celoj motilonskoj istoriji niko se nikada od mrtvih nije vratio." rekao je jedan od njih.

"Znam," odgovorio sam. "Ali Isus jeste. To je dokaz da je on pravi Božji Sin."

Postavljali su mi pitanja. Neka od njih nisam sasvim razumeo. Međutim, bio sam siguran da je Bog govorio kroz mene. Te sam se noći molio: "Bože, udahni život svojoj Reči. Neka takne njihove živote." Držao sam se Božjeg obećanja, da se Reč neće vratiti bez ploda.

Ipak, činilo mi se da nema odgovora. Nastavio sam putujem sa Bobbyjem, vračevima, sam davao lekove učio ih kako da uspešnije i bolje obavljaju lečenja.

Jedne večeri Bobby mi je počeo postavljati pitanja. Sedeli smo oko vatre. Svetlost ga je obasjavala. Bio je ozbiljan.

"Kako mogu hodati Isusovom stazom?" - upitao je. "Ni jedan Motilon to nikada nije učinio. To je nešto novo. Nema ni jednoga Motilona, da objasni kako se to radi."

Setio sam se problema koje sam imao kao dečak. Ponekad mi se činilo nemoguće da nastavim u verovanju u Isusa, dok su moji ukućani, porodica i svi prijatelji bili protiv toga. To je sada proživljavao Bobby.

"Bobby," rekao sam, "sećaš li se moje prve Svetkovine strela, kad sam prvi put video sve Motilone okupljene da pevaju svoju pesmu?" Ta je svetkovina bila najvažniji običaj u celoj motilonskoj kulturi.

Klimnuo je. Vatra se rasplamsala i video sam kako me pažljivo promatra.

"Sećaš li se koliko sam se bojao, da se popnem u visoke mreže da bih pevao. Plašio sam se da će konopac pući? Rekao sam ti da ću pevati samo, ako se mogu jednom nogom nasloniti na zemlju."

"Da, Bruchko."

"A šta si mi ti rekao?"

Nasmejao se. "Rekao sam ti da moraš biti obema nogama u mreži. Moraš 'da visiš', rekao sam ti."

"Da," rekao sam. "Moraš 'da visiš'. Upravo se na taj način sledi Isus, Bobby. Ni jedan ti čovek ne može reći kako da hodaš njegovom stazom. To može samo Isus. Međutim, da bi to otkrio, moraš konopce svoje mreže za spavanje privezati uz njega, da bi visio o Bogu."

Bobby nije rekao ni reči. Svetlost vatre poigrala mu je u očima. Tada je ustao i otišao u tamu.

Sutradan mi je prišao. "Bruchko," rekao je "želim obesiti svoju mrežu o Isusa Hrista. Ali kako da to učinim? Ne mogu ga ni videti ni opipati."

"Ti si govorio s duhovima, zar ne?"

"Oh," rekao je. "Razumem."

Sledećeg dana, kad sam ga ugledao, širok je osmeh blistao na njegovom licu. "Bruchko, privezao sam svoju mrežu o Isusa. Sada govorim novim jezikom."

Nisam ga razumeo na šta pod time misli. "Jesi li naučio nešto španskog, slušajući mene?"

Nasmejao se slatko i jasno. "Ne, Bruchko, ja govorim novim jezikom."

Tada sam razumeo. Za Motilona - jezik je život. Ako Bobby ima nov život, ima i nov način govora. Njegov će govor biti usmeren k Hristu.

Stavili smo ruke jedan drugome na ramena. U mislima sam se vratio onom trenutku kada sam prvi put sreo Isusa i kada je mojim telom prostrujio nov život. Sada je moj brat Bobby iskusio Isusa na isti način. Počeo je da hoda s Isusom.

"Isus Hrist je oživeo iz mrtvih!" - viknuo je Bobby, a glas je odjekivao džunglom. "On je hodao našim stazama! Ja sam ga sreo!"

Od toga dana naše je prijateljstvo bilo učvršćeno i ojačano zajedničkom ljubavlju prema Isusu. Neprestano smo razgovarali o Njemu, i Bobby mi je postavljao mnoga pitanja. Međutim, nikada me nije pitao za boju Isusove kose i da li je imao plave oči. Za Bobbyja, je odgovor bio jasan: Isus je imao tamnu kožu i oči su mu bile crne. Nosio je G-oznaku i lovio lukom i strelom.

Isus je bio Motilon.

Olson Bruce, ZBOG KRIŽA ĆU TE UBITI. Zagreb-Osijek: Izvori, 1986. Str. 146-155.
"Blago onima koji se oprostiše bezakonja, i kojima se gresi prikriše."
- Rimljanima 4:7

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 375
Ukupno: 2355639
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/006/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.