Naslovna » Magazin » Arhiva » #4 » ....

misaone refleksije

SIONSKA TRUBA
- Jelica Lakatoš

Kako je dobro, kad se mnogi trude,
Da u trubu Sionsku na vreme zatrube.
Mnoge, koji spavaju, iz sna da probude,
Da zasija svetlost - večni spas za ljude.

Isus nas zove i poruke šalje:
"Trubite, trubite - idite što dalje"
Uložite sebe u Trubu sa Siona,
Da ona nadjača svu silu demona.

Jači je Onaj, u nama što je,
Recite ljudima: naš Gospod ko je,
Nek' truba vaša jasno zatrubi:
Grešnika SVAKOG Hrist još uvek ljubi...

Velika tama prekriva ljude,
Vreme je kratko, žetva nek' bude...
Svetiljke vaše nek ulja imaju
Kad truba zatrubi - nek one sijaju.

Braćo, sestre; omladino mila,
Na posao prionimo, raširimo krila.
Radosti našoj kraja biti neće
Kad srcem shvatimo Golgotsko raspeće.

Kada ženik dođe i trube se čuju,
U susret krenemo očišćeni krvlju,
Na glavama našim neka krune budu
Večnost sa Njim biće - nagrada našem trudu.

DUH OSLOBAĐA
- nepoznati autor

Ako bacim komad gvožđa u vodu, on će odmah potonuti na dno. To je tako normalno. A opet može biti i drugačije. Na primer uzmite u obzir veliki prekookeanski brod. On je takođe izrađen od gvožđa, od materijala koji je teži od vode i sam op sebi ne može da pluta. Objašnjenje je jednostavno. Na brod deluje gravitaciona sila jednako kao i na taj komad gvožđa i vuče ga dole, na dno. Ali, protiv ove sile deluje druga sila - sila pritiska, koja zavisi od merne zapremine potopljenog tela. Brod je u stanju da pluta jer je ispunjen vazduhom koji je lakši od vode.

Mi smo grešnici i zakon greha nas nemilosrdno vuče dole, u pakao. To je tako prirodno. Grešnik sam ne može da se ponese gore u nebo. Ali tu je jedan drugi zakon: Ako je u nama Hrist, tako smo onda oslobođeni gravitacione sile greha i poneseni smo gore k Bogu. Zakon Duha nas oslobađa.

O, DUBINO, PREMUDROSTI BOŽIJE
- Vlasta Ilić

Obradovah se kad mi rekoše:
"Hajdemo u dom Gospodnji
da slavimo Boga."
I puna ushićenja, poleta
s pesmom u srcu pođoh
u zbor svetih da veličam Gospoda.
O, dubino, premudrosti Božije,
o, veličino, nadahnute misli.
O, savršenstvo, večnoga znanja,
slavit ću te u sve dane
svog života,
dok životni dah bude u mom biću,
sve dok me ne pozoveš
u večni dom.
Kako su krasni putevi tvoji,
kako divna otkrivenja tvoja,
kakva lepota u Zakonima tvojim.
Daj mi da uvek mogu biti
u tvojoj prisutnosti,
da te uvek mogu hvaliti
i biti pod okriljem tvojim sigurnim.

Obradovah se kad mi rekoše:
"Hajdemo u dom Gospodnji
da se molimo našem Spasitelju."
I k'o latica sa cvetne grane
nošena prolećnim vetrom,
pođoh da sa svetima dižem
čiste ruke Bogu
u zahvalnoj molitvi
i pesmi Spasenja.
O, bogatstvo, Božje slave
kako su nedokučive tvoje odluke,
kako neistraživi tvoji putevi?
Ko je velik kao Ti, večni Bože?
Ko ima senu tvoje mudrosti?
Ko se može s tobom uporediti?

Obradovah se kad mi rekoše:
"Hajdemo, pođimo u dom Gospodnji,
sada je vreme da obožavamo
našeg Boga."
I kao da se Nebo spusti u moju dušu,
puna radosti pođoh u zbor svetih.
O, ljubavi večna, što nadilaziš spoznaju,
nedokučiva, čista, sveta,
u koju se anđeli žele uroniti,
što kao sunčev zrak prodireš,
u misli i srce,
nikada te neću moći posve dokučiti.
Samo obavijena tvojom ljubavlju,
kao nekim nevidljiim velom
hvalit ću te, veličati i obožavati.
O, ljubavi večna,
otelovljena, u nebo uzdignuta,
izvoru sve punine,
savršenstva i mudrosti,
uzdignuta iznad svakog ljudskog razuma,
svake hvale, slave dostojna.
Slavit ću te i obožavati
sve dok mi srce u grudima bije,
sve dok životni dah
bude u mom biću.

OPOMENA IZ PUSTINJE (Jev. 3:7-14)
- Nada Muzički

Vrućina. Pesak svuda uokolo. Umorna grupa ljudi ide polako. Tela klonula, grlo suvo a srce kuca u strahu za vlastiti život. Glava klonula, pa oči ne mogu da vide taj veliki oblak koji se kreće ispred njih. Zaboravljaju obećanje: Ja ću vas odvesti u zemlju koju vam obećah.

Hvata ih očaj a u srcu raste gnjev. Počinju da viču na čoveka Božijeg. Iz raznih pravaca čuju se prekori, a iz nekih usta i kletve. Čovek na kojeg viču podiže pogled. I on je žedan, ali bistrog uma i ispravnog srca. Gledajući oblak priseća se obećanja i silnih dela koja učini ruka Gospodnja. Rodi se vapaj u srcu sa priznanjem: "Ti, koji nas dovede dovde nećeš sada dozvoliti da poginemo. Zato se smiluj ovom narodu i oprosti, jer greše protiv Tebe." Tada ču glas: "Uzmi svoj štap u ruke i idi ka onom kamenu pa udari u njega, a ja ću stati na njega i potećiće voda da se okrepi ovaj narod koji je nevernog srca, ne bili jednom poverovali u mene i prestali me gnjeviti." Čovek Božji posluša što mu Gospod reče, i kad udari poteče voda.

Danas isto. Koračamo kroz užarenu pustinju ovog sveta idući polako prema zemlji obećanja. Idemo polako umesto da trčimo boreći se da stignemo na cilj. Na putu neki klonu, posustanu a neki nažalost i umru.

Zašto, mogli bi se mnogi pitati. Zašto?

Reći ću vam zašto.

Bog nas izabra, iskupi, očisti i reče: odvojte se, budite sveti i svetlite ovom svetu.

A mi smo dozvolili da svet uđe u nas. I greh polako počinje da zatrpava izvor života koji teče iz srca. Umesto da budemo kao stablo zasađeno pored vode koje redovno donosi svoj rod, mi i sami postajemo suvi kao ovaj svet.

Bože smiluj se ovom narodu. Otvori im oči da vide svoje stanje i prestanu se zavaravati!

PLAŠILI SU SE ISCELJENJA
- Priložio: Branko Milijašević

Veliki trg ispred katedrale u gradu Turu je uvek bio pun prosjaka i besposličara. Oni su se gurali oko ulaza u hram, nebi li isprosili nešto od vernika koji su ulazili i izlazili iz katedrale. Bilo je tamo slepaca, hromih, ljudi sa čirevima na koži... Svi su pokazivali svoje rane, nebi li time prolaznike potakli ka milosrđu i dobili nešto.

S vremena na vreme bi nastala velika gužva. Tada su svi ovi jadnici bežali sa trga u sporedne ulice.

- Šta se dešava?

- Dolazi Martin, biskup grada Tura!

- Da... ali zašto ovaj narod beži sa trga?

- Biskup ima dar isceljenja, pravi čuda.

- Kakva sreća za sve vas, možete svi biti isceljeni... Ali zašto bežite od njega?

- Kaži bolje: "Koja nesreća!" Ako nas on isceli, ko će nam onda dati milostinju, kako ćemo živeti? Moraćemo da radimo, a to je mnogo teže nego ispružiti ruku i čekati milostinju.

Mnogi ljudi su poput ovih jadnika iz grada Tura.! ISUS, može sve ljude isceliti, osloboditi od greha i izbaviti iz smrti. "Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze"; (Isa. 53:4a). Pa ipak, ljudi beže od Njega, plaše se isceljenja i radije ostaju u svojoj bedi, odvojeni od pravog života koji je u ISUSU, "Ja sam put, istina i život." (Jn. 14:6a)

Izvor: Evanielicky hlasnik. Feb. 2000.
CRNOGORAC, SVEMOGUĆEM BOGU
- Petar Petrović - Njegoš

O, Ti, Bićem beskonačni,
bez početka i bez kraja!
Početak si sam osnova
a kraj svega u Tebe je.
Ti, dubino neizmjerna,
ti, visoto nedolećna,
ti si sjajnost svoju skrio
mnogostručnim pokrivalom
Veličanstva i prostranstva!

Ti se ne daš da Te vidi
oko duše najumnije,
nit um Tebe uobrazi,
no tek počne o Teb mislit,
zanese se u beskrajnost,
sve s višega višem hodeć,
leteć željno da Te vidi,
ili sjenku barem Tvoju.

A zalud njemu muka,
po prostoru tumaranje,
kada si ga Ti stvorio
kratkovido i slijepo,
da u Tebe ne pogleda,
no se natrag mora vratit
i teskotnom svome hramu,
zaneseno, utvrđeno,
veličinom začuđeno.

Pogledam li vječnost stvarih.
Pogledam li svjetlost sunca.
Pogledam li sjajnost, hitrost.
Milionah gornjeg svoda:
Sve to mene udivljava,
tebe kaže svemoguća,
i duša Te moja mila
više svega uzvišava,
tebe što si više svijeh.
Tvojom riječju svu tvar krećeš,
Bog si uma, duše moje.

Ti si okean beskonačni,
a ja plovac bez vesalah,
misli su mi bura jaka:
Sa mnom čine valovanje,
nagone me naprijed plivat!
Žele štogod vidijeti;
No kako ću vidom hodit
kad u ruke vesla nemam.

Već sam dužan stojat tužan
u smrtnome čamcu malom
na sredinu okeana,
dok se prevrati čamac isti
i okean mene proždre!

Ja se zemlje car nazivam,
ja se gordim i ponosim,
jer vrh svega zemnog vladam;
Ja s prirodom često ratim,
pobjeđavam tresk gromovah,
pobjeđavam zvuk vjetrovah
i sinjega ljutost mora.

Ti, Božanstvo previsoko,
koje živiš u prostoru,
nad prostorom, pod prostorom
u svijetlim planetama,
u zrakama sjajna sunca
i u svaku malu stvarcu
nam vidimu, nevidimu!
Ti svačemu život daješ
nevidivom svojom silom.
No, ko će Te opisati,
ko li umom obuzeti?
Um si kratak dao čojku,
ne može te ni nazreti,
a kamo li vidijeti;
Već um leti čojka slijep
po prostoru beskrajnome
tražeć svijetlo po tavnini
kako sova u mrak noći.

Al ja više sile nemam,
da izbliže Tebe vidim,
već iz stvari vidimijeh
Stvoritelja njina slavit,
i s čuđenjem velikijem,
dušom, srcem Tebe vikat:
Ti si car moj i sveg drugog,
kojega je ruka vrgla
temelj svemu vidimome.

I u koga ruku stoji
konac iste veličine!
tebe slava beskonačna,
tebi časti prekovječne,
neka bude i biti će
dok je svijeta i naroda!

Tagged: poezija| inspiracija|
"Ne grdi Boga što je stvorio tigra, radije mu zahvali što mu nije dao krila."
- Etiopska

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 374
Ukupno: 2355638
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/004/06.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.