Naslovna » Magazin » Arhiva » #3 » ....

Kada možemo očekivati probuđenje?

Charles G. Finney
"Zar se nećeš povratiti i oživeti nas, da se narod tvoj raduje u tebi?" (Ps. 85:7 LB)

Ovaj psalam je napisan kratko vreme nakon povratka izraelskog naroda iz vavilonskog ropstva, šta se može zaključiti iz prvih stihova. Psalmista oseća kako je bila velika milost Božja, da je svoj narod oslobodio iz ropstva, te mu kod pomisli na veliku milost i budućnost, koja se pojavila pred Izraelom, izlaze reči: "Zar se nećeš povratiti i oživeti nas, da se narod tvoj raduje u tebi ?" Pošto je u uredio dom Božji, moli se, da bi Bog ovo njegovo delo kruniše probuđenjem.

Kada je potrebno probuđenje?

Ako među vernicima nema više one prave bratske ljubavi i pravog poverenja, tada bi trebalo zajednički zavapiti Bogu da bi svoje delo ponovo oživio. Bog daje svim ljudima dobronamernu ljubav, ali on uživa samo u onima, koji žive svetim životom. Na Božjem detetu mora da se odražava Hristov lik i vidi Njegovo razmišljanje. Bilo bi uzalud verne podsticati da se međusobno ljube iskreno, ako su postali mlaki. Oni ne shvataju da u ovakvim duhovnim uslovima ne može postojati prava ljubav.

Ako među braćom postoje svađe, sitničarske ljubomore i zlo ogovaranje, tada je tamo neophodno probuđenje.

U zajednici, gde se dešavaju ovakve stvari, ne može biti napretka, ali ništa ne može tako uspešno da iskoreni takve grehe, kao probuđenje. Probuđenje je potrebno, kada se u crkvu uvukao duh ovoga sveta. Kada se ljudi, koji pripadaju Hristovoj Crkvi izjednačuju sa ovim svetom, bilo odećom, kućnim uređenjem, zadovoljstvima i sl.

Kad su članovi zajednice vernih upali u teške poroke i svakojake (raznovrsne) grehe, tada je potrebno probuđenje. Takve stvari daju Božjim protivnicima povoda da na Njega hule. Vernici se tada moraju zapitati: " Gospode, šta će biti iz slave Tvoga imena?"

Kada grešnici bezbrižno odlaze u propast (pakao) i to nezabrinuti za stanje svoje duše i nezabrinuti za stanje svoje duše umiru, tada je vreme da vernici se probude iz sna, kao vatrogasci kada iznenada u noći izbije požar. Do njih stoji, da beubožnike istrgnu iz paklenog ognja.

Probuđenje je jedini faktor, koji može skinuti sramotu i optužbe sa Crkve Hristove i pred javnošću joj vratiti ugled koji joj pripada. Možete pokušati šta god hoćete, možda će vam što šta i uspeti, ali ne i ono što je moguće sa Božjim probuđenjem. Možete sazidati veličanstvenu crkvenu zgradu, klupe tapacirati svilom, imati veličanstvene orgulje, zlatne lustere - to će sve goditi članstvu, ali im sigurno neće puno duhovno koristiti. Pogledajte gradove u kojima je Božji dom okićen bogatstvom ovoga sveta. Na takvim mestima pravi duhovni život je retko prisutan. Jer, ako Duh Božji ne dođe na vernike i nevernike, tada je i najlepša crkvena zgrada prazna, a moguće da će postati i povod za izrugivanje svetu.

Važnost probuđenja u takvim prilikama

Probuđenje je jedini način da se među članovima (udovima) Hristove Crkve ponovo uspostavi ljubav. Ono će doprineti porastu poverenja, kada se verni vrate pravom standardu Božje svetosti. Ako je duhovni vođa u zajednici vernih izgubio poverenje, tada ga može povratiti jedino na taj način ako preduzme sve mere i sva sredstva, da bi prouzrukovao probuđenje, kako za sebe, tako i za druge. Isto tako ako vođa ili bilo koji drugi član zajednice vernih oseti, da je ljubav braće prema njemu ohladila, tada je jedini spas, da se preda Bogu da ga ponovo oživi pa da rečima i delom odražava lik Hristov na sebi. Njegov će primer pozitivno delovati na celu zajednicu.. Poverenje će se tako ponovo uspostaviti a bratska ljubav će ponovo da rasplamsa.

Isto tako je potrebno probuđenje, da bi zaštitilo crkvu (zajednicu) od Božjeg suda. Često puta je Bog pustio Jevreje u nevolju, jer se nisu kajali i nisu poslušali Boga preko proroka, nisu hteli da se trgnu iz svoje duhovne pospanosti i tromosti. Kako često su cele zajednice i pokreti (denominacije) doživljavale teške kazne, jer nisu ustajale iz sna i nisu vapile Bogu: "Zar nas nećeš ponovo oživeti, da bi se mogao tvoj narod u tebi radovati?"

Samo je probuđenje u stanju da zajednicu ili verski pokret spasi od propasti. Ako ne dođe do probuđenja u jednoj će godini više članova zajednice duhovno umreti, nego što će ih novih doći. Tada zajednica postaje mrtva. Samo probuđenje može sprečiti, to da nevernici i pored obilja Božje milosti ne propadnu. Ako probuđenjem ne budu istrgnuti iz svoje bez svesti, tada će kod slušane propovedane Reči Božje ravnodušno ulaziti u još veće prokletstvo, nego kao da nikada nisu čuli evanđelje. Gde Reč Božja nije miris života za život, tamo postaje zadah za smrt. Probuđenje je jedini način kojim hrišćani mogu da rastu u milosti i posvećenju.

Znaci probuđenja

Sa sigurnošću probuđenje, možemo očekivati ako uočavamo neke znakove. Ovi znaci su obično veoma jasni, tj. jasno pokazuju volju Božju. Sve okolnosti su usmerene u pravcu probuđenja. Odnosno da se za njega stvore uslovi. Okolnosti izgledaju kao stvorene da ga potpomognu. Događa se, da Bog dopušta i bolne događaje, ili da kojim drugim čudnovatim načinom stvori sebi put ka probuđenju, ili pak daje naročiti blagoslov radu svojim slugama ili tome slično.

Probuđenje se može očekivati, ako pakost bezbožnih ljudi izaziva bol kod dece Božje. Problem je u tome što su vrlo često prema toj pakosti ravnodušni. Govore o njoj na hladan i bezosećajan način, bez nade da bi se stvar ikada mogla poboljšati. Umesto da osećaju samilosnu ljubav Hristovu prema grešnicima, oni su u svakoj prilici spremni da ih samo osude. Ali ako ta suština bezbožnika nagoni decu Božju na kolena, tada ih ona ispunjava dubokim sažaljenjem i nagoni ih da se za njih zauzmu kod Boga i tada dolazi vreme milosti. Istovremeno bezbožnici pružaju još tvrđi otpor. Ako to hrišćane nagoni na molitvu i ako u toj molitvi ustraju, tada će doći do probuđenja. Ako nam se i čini da su pušteni svi đavoli, ni to neće sprečiti da dolazak probuđenja, samo ako to nagoni decu Božju na molitvu. Doživljavao sam slučajeve, da je probuđenje izbilo baš u Bogu neprijateljskim redovima i da su baš kolovođe bile te koje su prve zavapile Bogu.

Probuđenje se može očekivati ako se vernici osećaju potrebu da se za isto mole i to sa svom ozbiljnošću. Takav molitveni duh je stalna razboritost i neprekidna borba za duhovno spasenje neobraćenih. Iz takvog dubokog iziskivanja, da se neobraćeni spasu, može proizaći probuđenje. Uopšteno je malo dece Božje, koja iz iskustva znaju ovu pobedonosnu molitvu. Ipak, je svako probuđenje do sad je plod tihe, ustrajne molitve jedno takvog vernika.

Probuđenje se može očekivati onda, ako pažnja propovednika usmerava baš na tu temu i kada bi isti u svojim govorima i kroz pokazanu duševnu brigu, usmerio zabrinutost tj. potrebu da se grešnici dovedu k Hristu. Međutim, mnogo puta, nažalost, ne osećamo, odnosno propovednik ne ostavlja utisak da je usmeren u pravcu, da izazove druge da traže obraćenje grešnika. Tada ne treba da se čudimo ako nema ništa od propovedanog probuđenja.

Probuđenje se može očekivati, ako deca Božja međusobno priznaju svoje grehe. Ako ovakva priznanja dolaze iz slomljenog srca, tada će se nebeske brane otvoriti i blagoslovi će strujati u izobilju.

Probuđenje se može očekivati, ako su hrišćani skloni da zato podnesu i prinesu potrebne žrtve tj. da napuste čak i svoja vlastita mišljenja, ako je to za napredak većine dece Božje.

Propovednici (vođe) moraju biti voljni da ulože sve svoje snage, pa čak i život i zdravlje. Ne smeju se da strahuju od otvorenog propovedanja istine. Vrlina je zauzeti se za neku istinitu stvar, pa makar nas to i skupo stajalo. Sluga Božji mora biti spreman da i izađe iz službe (položaja, zvanja) ako je to za njega volja Božja. Mora odlučno koračati napred ne gledajući niti levo niti desno, a sve ostalo prepustiti Bogu. Članovi zajednice vernih probuđenje moraju podupirati i molitvom, kao i svojim potpunim predanjem tom cilju.

Probuđenje možemo očekivati, ako su propovednici i članovi zajednice sa tom idejom jedinstveni, odnosno treba da im bude jasno da Bog za potpomaganje ili započinjanje probuđenja upotrebljava izabrana oruđa (ljude) po svojoj volji - izboru. Mnogi propovednici i crkvene vođe žele probuđenje samo onda ako oni mogu da zadrže vodeću ulogu u tome i dobiju glavni deo zasluga za to delo. Oni prisvajaju pravo da sugerišu (naređuju, savetuju) Bogu šta On i kako treba da radi, koga da blagoslovi i koga da postavi za vođu. Oni u stvari ne žele nikakvu obnovu ili promenu. Ne trpe nove (drugačije) metode propovedanja evanđelja, zavideći im na prilivu novih duša i uspehu. Možda još tome dodaju, da je Bog suveren i da može raditi kako on to želi; istovremeno bi hteli da se Bog prilagodi njihovom mišljenju, ne misleći na to da bi način razmišljanja trebalo da promene oni. Takvi ljudi neće nikada u svojim zajednicama videti probuđenje, sve dotle dok ne prestanu da s Bogom postupaju prema sopstvenim proračunima i uslovima pogodnim za probuđenje.

Finney, Karlo G.. GOVORI O VJERSKIM PROBUĐENJIMA. Zagreb: KPC, 1964. Str. 10-16.

Godine 1874 Charles G. Finney je napisao svoju knjigu "Govori o verskim probuđenjima", ova knjiga je u to vreme bila rasprodata u preko 80.000 primeraka (u Engleskoj). Bog je kroz Finneya snažno i oštro govorio uspavanoj crkvi - Bog do doslovno "mrvio" mlake hrišćane kroz glas ovog čoveka, rezlutat toga je bilo veliko probuđenje Crkve širom zemlje.
Tagged: probuđenje|
"I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih."
- 1. Mojsijeva 1:27

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 375
Ukupno: 2355639
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/003/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.