misaone refleksije
Ti si se zauzeo za preljubnicu,
kad su joj svi okrenuli leđa.
Ti si posetio carinika,
kad su se svi bunili protiv njega.
Ti si k' sebi zvao decu,
kad su svi hteli da ih oteraju.
Ti si oprostio Petru,
kad je on osudio sam sebe.
Ti si pohvalio daraželjivu udovicu,
kad su je svi prevideli.
Ti si obećao nebesko carstvo razbojniku,
kad su ga svi slali u pakao.
Ti si pozvao Pavla da te sledi,
kad su se svi bojali njiegovih progona.
Ti si se odrekao ljudske slave,
kada su svi hteli da te proglase carem.
Ti si iskazao ljubav siromašnima,
kad su jedino bogati imali prava.
Ti si lečio bolesne,
kad su ih svi napuštali.
Ti si ćutao,
kad su Te optuživali, ružili i udarali.
Ti si izdisao na krstu,
kad su svi svoju pashu slavili.
Ti si krivicu preuzeo na sebe,
kad su svi prali svoje ruke.
Ti si uskrsnuo iz mrtvih,
kad su svi mislili da je svemu kraj.
Isuse, hvala Ti, što si drugačiji.
Daleko u nebeskim prostranstvima,
nevidljivim za ljudsko oko,
nalazi se divan grad.
Usred grada veličanstven presto,
sav okupan u svetlosti od Onoga što sedi na njemu.
Od prestola teče reka,
reka blaženstva i milosti,
i sliva se ka ovoj planeti.
Želi da okupa svakog od nas
i da nam podari život sreće i mira.
Želi da prodre u naše biće i srce,
da spere svaku prljavštinu i greh
pa da zablještimo svetlošću Onoga što sedi na prestolu.
Želi i više.
Želi da postanemo kanal kroz koji bi ona tekla ka srcima koja pate.
A tako ih je puno koji pate na ovoj planeti,
tako puno.
Oni ne poznaju Onoga koji je sve učinio za njih.
Oni ga ne znaju jer nema ko da im kaže.
O milostivi Bože!
Izlij svoju reku u sili na one koji su iskusili tvoju milost.
Izlij i pokreni ih.
Daj im srce koje će ih boleti kao što tebe boli dok ih gledaš.
Neka shvate svoju odgovornost i zadatak.
Bože!
Pokreni ih i osposobi silom tvog Duha,
pa neka idu ljudima,
izmučenim u grehu od onoga što vlada njima i vodi u propast.
Neka im govore o Spasitelju, tvome Sinu,
o izbavljenju,
radosti,
miru
i večnom životu
tamo kod tebe, u tom divnom gradu nevidljivom za oči telesne.
William Booth, (osnivač Misije "Armija Spasa") je izgovorio proročke reči, pre više od šesdeset godina:
"Glavna velika opasnost dvadesetog veka za crkve jeste: (1) pobožnost bez Svetoga Duha, (2) hrišćanstvo bez Hrista, (3) oproštenje bez pokajanja, (4) spasenje bez nanovorođenja, i (5) nebo bez pakla."
Šta bi ovaj Božji čovek rekao Crkvi danas, na početku 21 veku? Postoje li uopšte neke nove opasnosti?
Današnji čovek, koji u svojoj genetskoj opremljenosti ima osobine uzvišenosti i hvalisanja tako da to vodi čak do nacionalizma i ksenofobije, teško može postići komunikaciju sa svetim Bogom. Ispunjen individualizmom koji je najveći problem informativne zajednice, jedino moguće zajedništvo vidi samo u ekonomskoj konjunkturi.
Osećaj, da postoji neko ko sve vidi i arhivira svako delo, nameru i misao dovodi u stanje traume. Pokušaj sakrivanja realnosti Biblija naziva ljudskom ludošću. Pred očima svemogućeg Boga propada i nadanje sigurnosti iza barijere privremenih skrovišta. Ali, činjenica je: Bog prema čoveku, koji je toliko egocentrično orijentisan, pokušava da se približi. Bog je pre 2000 godina izvršio najveću kosmičku evakuaciju u istoriji sveta. Poslao je svog Sina, Isusa Hrista na zemlju, koji dolazi tiho, bez neke velike reklame. Bog u ljudskom telu - to je bio genijalni pronalazak. Za modernog čoveka na početku 3. milenijuma činjenica inkarnacije postaje kompresivna informacija. Govori o tome da Bog komunicira sa čovekom pristupačnim sredstvima. Bog jeste razumljiv. Božje spasenje kroz Isusa Hrista je rašireno rešenje bolesti čovečanstva, koje funkcioniše. Isus je jedina alternativa marazmatičnom (palom) čovečanstvu. Naravno, ovakav imperativ je teško prihvatljiv racionalnom razmišljanju današnjice. Lek za zaštitu ljudske duše u večnosti i pored naše želje za raznobojnim životom, ostaje Božji monopol. Spasenje nije komoditet dostupan na tržištu. Isus je unikatni put za zaštitu. Čovek postaje nova kreatura. Novi početak Bog objavljuje mnemotehničkim pomagalom koje treba da označi taj važni događaj. Bog želi da zaboravimo na stare stvari. Govor, način života - posle susreta sa Bogom imaju sasvim drugi kvalitet. Putevi bez Boga su bili nejasni a prava deformisana. Sa Bogom je sve drugačije. Dakle, ne upotrebljavajmo praksu okoline iz koje nas je Bog izveo. Put sa Bogom je jasan a naša prava su zagarantovana.
Na kraju možemo reći da je čovek koji hoda sa Bogom nepobediv. Izgradnja nove egzistencije na Gospodnjoj snazi je uzbudljiva avantura. Bog želi da to svaki čovek razume i primi njegovo spasenje. Još pre mnogo vremena rekao je prorok Isaija, da niko ko ide tim putem neće zastraniti, ma i bio lud.
"Kada sam došao k vama, braćo, nisam došao da vam uzvišenim rečima ili mudrošću objavim Božije svedočanstvo. Naime, odlučio sam da među vama ne znam ništa osim Isusa Hrista - i to raspetoga. Došao sam k vama u slabosti, sa strahom i velikim drhtanjem. I moj govor i moje propovedanje nisu se sastojali od ubedljivih reči ljudske mudrosti, nego od pokazivanja Duha i sile, da vaša vera ne bi bila zasnovana na ljudskoj mudrosti, nego na Božijoj sili." (1. Kor. 2:1-5 SSP)
U vreme Napoleonovog ratnog pohoda na Austriju, njegova vojska se približila na skoro 4 km do Feldkirch-a. Bonapartini generali su očekivali da će Feldkirch zauzeti bez velikih borbi. Ali, desilo se da su se te noći u oči invazije, hrišćani Feldkircha okupili u svojim crkvama na molitvu, jer je to bilo veče uoči uskrsa. U zoru, sa prvim zracima sunca sva crkvena zvona Feldkirch-a su zazvonila da bi obeležila uskršnje jutro.
Napoleonova vojska, nije znala da je uskršnja nedelja. Zapravo, niko se toga nije setio. Dok su Francuzi slušali odjek zvona iz grada, pomislili su da je Austrijancima stiglo pojačanje i da zbog toga zvone zvona. Čak je i sam Napoleon to pomislio i odmah naredio svojoj vojsci da se povuče, i tako do bitke za Feldkirch nikada nije došlo. Uskršnja zvona su učinila da se neprijatelj povuče i mir je zavladao u tom austrijskom delu zemlje. Bile su izbegnute strahote rata.
Mnogo veći mir od ovog može biti tvoj - kroz Hristovo vaskrsnuće. Kada je Isus ustao iz mrtvih, on je izvojevao ne neku privremenu pobedu nad Sotonom, već je učinio potpunu pobedu nad ovim čovekovim neprijateljem.
Džordž Miler je rođen 27. januara 1805. godine u Kropenštatu u tadašnjoj Pruskoj. Studirao je na univerzitetu u Haleu, i bio je dobar student, ali vodio je razvratnički život, život bez Boga... Očajnički je želeo promeniti svoj život na bolje, ali za to nije imao snage.
Krajem 1825. godine zasenjen je Isusovom ljubavlju; i od tada je ceo svoj život dao Njemu. Bio je to dan, kako je kasnije sam rekao: "... kad je on umro Džordžu Mileru, njegovim mišljenjima, pravima, željama i volji".
Bogom vođen, stiže u Britaniju, i tu 1832. godine postaje pastor "Betezda" crkve u Bristolu. Nekoliko godina nakon toga osniva prvo sirotište u iznajmljenoj zgradi u ulici Vilson broj 6. To je bila stara zgrada koju su on i njegovi saradnici preuredili za novu namenu. Tokom vremena "posao" je rastao, pa je Miler uzeo u zakup još nekoliko kuća u Vilsonovoj ulici, i pretvarao u sirotišta.
Ceo projekat je bio zasnovan na molitvi i veri da Bog neće ostaviti svoju decu na cedilu... Miler je za svaku potrebu svoje molbe upućivao samo Bogu. I Bog molitve nikada nije ostavio neuslišene. Deca u sirotištu su uvek imala dovoljno hrane. Došli su problemi. Komšije su se žalile na buku koju su deca pravila... Miler se molio dugo da Bog reši taj problem.
1845. godine Miler je kupio plac na Ašli Daunu, delu Bristola odakle se pruža divan pogled na sam grad. 1849. je izgrađeno prvo sirotište. Molitvom i verom.
Bog se pobrinuo za sve potrebe oko izgradnje i uređenja sirotišta. Do 1886. godine izgrađeno je ukupno pet sirotišta za oko 2000 dece. Bio je to veliki građevinski poduhvat; dovoljno je navesti primer, da je samo jedna zgrada sirotišta imala 300 velikih prozora. Deca su u sirotištu dobijala odlično obrazovanje. Dečaci su u sirotištu ostajali do 14-te godine, a zatim im je obezbeđivano dalje školovanje ili zaposlenje. Devojčice su ostajale do 17-te godine. Svima su pružani maksimalni uslovi stanovanja i obrazovanja u hrišćanskom duhu.
Džordž Miler je za sirotišta dobio 1,5 miliona tadašnjih funti, ne moleći i ne tražeći ni od koga osim od samoga Boga, kroz molitvu.
Miler je umro 1898 godine. Otišao je u susret svom dragom Bogu, bez ikakvog poseda na zemlji.
Džordž Miler je osim sirotišta, osnovao "Institut za poznavanje Svetog Pisma", koji je finansirao, i finansira, mnogo misionara širom sveta. Putovao je po celom svetu propovedajući silnu Božju ljubav. Džordž Miler je uputio izazov nevernima da gledaju kako Bog silno radi.
