6. Učenik u crkvi
"I ostaše jednako u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hljeba, i u molitvama. I uđe strah u svakudušu; jer apostoli činiše mnoga čudesa i znake u Jerusalimu. A svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno. I tečevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše. I svaki dan bijahu jednako jednodušno u crkvi, i lomljahu hljeb po kućama, i primahu hranu s radosti i u prostoti srca, hvaleći Boga, i imajući milost u sviju ljudi. A Gospod svaki dan umnožavaše društvo onijeh koji se spasavahu." (Dela 2:42-47)
Do sada smo videli dve ključne stvari u našem rastu kao učenici Isusa Hrista: verno studiranje i poslušnost Božjoj Reči i istrajna molitva.
Treća ključna stvar u "radikalnom hrišćanskom životu" ima veze sa ulogom crkve u životu učenika. Zajedništva i redovnog odlaženja u crkvu pravom učeniku nikad nije previše. Kada nađemo svoje mesto u crkvi, tada smo u situaciji da možemo da damo i drugima ono što nam je Bog dao. Svaki hrišćanin ima važnu ulogu u Hristovom telu i svakome od njih Bog je dao posebne darove.
U Jevrejima 10:24-25 dat nam je jedan ključni tekst: "I da razumijevamo jedan drugoga u podbunjivanju k ljubavi i dobrijem djelima, ne ostavljajući skupštine svoje, kao što neki imaju običaj, nego jedan drugoga svjetujući, i toliko većma koliko vidite da se približuje dan sudni."
Naglasak nije na tome šta vernik dobija od crkve, već šta može da joj doprinese. Crkva nije samo mesto gde nas uče Božju Reč i gde slavimo Boga, već i mesto gde možemo biti opremljeni i pripremljeni za službu.
Zdrava crkva će biti ispunjena vernicima koji ne samo što žele da prime već žele i da daju. Umesto stava kao "blagoslovi me, nahrani me, uradi nešto za mene", njihov stav će biti "želim da pomognem, želim da sledim Isusov primer, koji nije došao da mu se služi već da služi."
To ne znači da ne treba da budemo služeni i duhovno bodreni u crkvi. To takođe znači da treba da shvatimo i prigrlimo svoju privilegiju i odgovornost davanja. O ovome ćemo više govoriti u sledećoj glavi. Za sada je važno upamtiti da, ako se javi neka potreba ili se pruži šansa za služenje Bogu, treba da budemo voljni napustiti udobno sedište, toplu prostoriju crkve i javiti se za taj posao. Ispravan stav istinski zahvalnog hrišćanina je "Bog je dao meni, i kao rezultat želim da dam drugima."
Mnogi ljudi su postali pasivini posmatrači u crkvi, članovi "blagoslovi me" kluba. Ovaj mentalitet uzrokuje duhovni zastoj. Hrišćani koji dugo poznaju Gospoda, redovno idu u crkvu i posećuju biblijske časove, mogu zaostati, ako uvek sudeluju u aktivnostima koje donose beneficije samo njima. Bog nikada nije imao nameru samo da primamo, a nikada da ne dajemo.
Tajna rane crkve
Da bismo bolje razumeli kako treba da funkcionišemo kao crkva, treba da pogledamo crkvu Novog zaveta - kakvu je Isus ustanovio. Druga glava Dela apostolskih, koju si pročitao na početku ove glave, govori o prvom danu u životu crkve. Tu nalazimo apostole prvog veka u akciji. Takođe vidimo princip koji čini crkvu efektivnom i prave učenike na svom mestu.
Prvi pogled na pasus otkriva dramatičnu razliku između crkve tog vremena i crkve danas. Ono što je bilo normalno za njih za nas je radikalno. Zbog toga upotrebljavamo termin "radikalno hrišćansko življenje". Normalan hrišćanski život Novog zaveta bio je uzbudljiv, Duhom osnažen i prepun predanosti Bogu i Njegovoj Reči.
Snaga za život
Uvek moramo imati na umu da je rana crkva bila pokrenuta Svetim Duhom. Da bismo bili efektivni hrišćani, i mi moramo da zavisimo od sile Svetog Duha. Postoji dimenzija puna sile koja je na raspolaganju svakom verniku i mimo iskustva obraćenja. Kada postanemo hrišćani, Sveti Duh se nastani u nama. On je tu da nas vodi u istinu. On je tu da nas zapečati kao osiguranje da smo deca Božja.
Ali, postoji i druga dimenzija puna sile, na raspolaganju nama kao vernicima. U prvoj glavi Dela apostolskih Isus se obraća apostolima: "Nego ćete primiti silu kada siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svjedoci...". Reči koje Isus koristi "na vas" su drugačije od ostalih koje su korišćene u vezi sa dolaskom Duha u nas. Ovo iskustvo je primanje snage koje nam omogućava da živimo hrišćanski život sa istrajnošću i hrabrošću koja nam je potrebna. To nam ne daje snagu da radimo "duhovnu fiskulturu", niti je to izgovor za hiper-emocionalnost. To je snaga da živimo istrajan život, snaga da budemo toliko čvrsti da govorimo drugima o našoj veri.
Rana crkva je započela snagom Svetoga Duha, tako i nastavila. Ako hoćemo da napredujemo i da budemo efikasni u svedočenju za Isusa Hrista kao hrišćani, treba da započnemo u snazi Duha i da ostanemo zavisni od te snage do svog zadnjeg dana.
Prvi uslov koji je načinio učenike efikasnim nalazimo u Delima apostolskim 2:42: "I ostaše jednako u nauci apostolskoj i u zajednici i u lomljenju hljeba i u molitvama."
I ostaše jednako...
Ovi rani vernici su imali jaku želju da imaju udela u životu crkve. I ne samo da su imali želju iza svojih dela, već i istrajnost, postojanost. Želja i istrajnost su bili ključevi koji su im pomagali da čine Božju volju.
Rani vernici nisu olako uzimali privilegiju sastajanja. Što više putujem više sam zahvalan Bogu za ono što radi u našoj zemlji i u našim crkvama. Pastiri iz raznih zemalja su mi pričali kako je teško činiti ono što Bog hoće da oni čine pored zabrana izrečenih od njihovih vlada. Drugi, od kojih su neki bili u zatvoru zbog propovedanja Dobre Vesti, rekli su mi kako su oni i članovi crkve bivali mučeni i bacani u zatvor jer slede Isusa. Nikada ne bi trebalo da uzimamo našu slobodu olako. Treba da se molimo za našu braću i sestre iz tih zemalja.
Kakav je tvoj stav o odlaženju u crkvu? Kao što je već ranije bilo napomenuto, 1. Petrova2:2 kaže: "I budite željni razumnoga i pravoga mlijeka kao novorođena djeca, da o njemu uzrastete za spasenije."
Kada ideš u crkvu, da li ideš sa iskrenom željom i glađu za duhovnim mlekom Reči? Da li žudiš za tim? Želja sigurno može da načini razliku.
Na šta je bila usmerena želja ranih vernika? Bila je usmerena nauci i učenju apostola! Već smo naznačili od kolike je važnosti studiranje Božje Reči. Rana crkva je bila uvek u Božjoj Reči. Kao učenici moramo slediti taj primer.
Zajedništvo
Takođe čitamo da im je želja bila usmerena na zajedništvo. Danas smo nekako izgubili pravi smisao te reči. Često čujemo da je korišćena za crkvena okupljnja gde će biti "hrane, zabave i zajedništva". Ali da li je to ono što je rana crkva doživljavala? Šta je, u stvari, zajedništvo?
Prvo, zajedništvo nije obična hrišćanska društvena aktivnost. Mada može i to da se podrazumeva do jednog određenog nivoa, pravo zajedništvo obuhvata mnogo veću predanost. Reč korišćena za zajedništvo u Pismu je veoma posebna. To je grčka reč koinonia, reč puna značenja, koja može biti prevedena kao "učešće", "davanje", "doprinos", "druženje" i "zajedničko učestvovanje". Svaka od ovih reči označava drugačiji aspekat te reči.
Na neki način, zajedništvo je prirodna veza sa nekom individuom koja podrazumeva drugarstvo, duhovnu intimnost, jedinstvo i partnerstvo u radu za Hrista ovde na zemlji.
Reč "učešće" govori o tom prijateljstvu i intimnosti. Bog hoće da budemo prijatelji i intimnost ne delimo samo s Njim, već i jedni s drugima. To je veza koja može spojiti hrišćane kao nijedna druga, čak više i od veze u porodici. Dva vernika razmenjuju ono što Božji Duh radi u njihovim životima.
Tu je i reč "partnerstvo", koja uključuje kooperaciju. Zajedništvo nije neko mistično zajedničko učešće; ono je praktično. Ubraja rad i pomaganje među sobom, molitvu za tu osobu i slavljenje Boga zajedno s njom.
I na kraju, tu su elementi davanja i doprinošenja. Ovo su takođe praktične stvari pomoći bližnjemu deljenjem hrane, odela i ostalih potreba s njim. U Jakovu 2:15,16 kaže se da, ako vidimo brata i sestru u potrebi, a ne pomognemo im, nemamo veru! Kada se nađemo u takvoj situaciji, treba da poslušamo Boga i pomognemo ovim hrišćanima. To je zajedništvo. Vidimo ovaj elemenat u zajedništvu rane crkve, u praksi, dok čitamo da su delili "i imahu sve stvari zajedno".
Bog uživa u svojim ljudima okupljenim u koinonia zajedništvu. On je obećao da će se pokazati na jedinstven način u tim situacijama. Rekao je Izraelu da "prebiva u slavljenju svojih ljudi." To je istina dok i mi imamo vreme slavljenja zajedno. Kada mi, sa drugim vernicima, usmerimo naše oči i srca na Boga i iznad okolnosti, sve ostalo dovodi se u red. Božje prisustvo se oseća na jedinstveni način u tim vremenima.
Bog će se prikazati na poseban način u našim razgovorima sa drugim hrišćanima. U Malahiji 3:16 vidimo: "Tada koji se boje Gospoda govoriše jedan drugome, i pogleda Gospod, i ču, i napisa se knjiga za spomen pred njim za one koji se boje Gospoda i misle o imenu njegovu." U originalnom hebrejskom tekstu izraz "i pogleda Gospod, i ču" obuhvata sliku reči u pokretu. To znači "uključiti se u ovo; sagnuti se i pažljivo slušati da se ne izgubi ni jedna jedina reč."
U suštini, Bog govori: "Kada se moji ljudi skupe i govore o meni, to mi dolazi u uši. I čini me da se sagnem da mi ne bi promakla ni jedna jedina reč." Ovo je i uzbuđujuće i zastrašujuće. Čuo si da se kaže da je Isus nevidljivi slušalac svakog razgovora. Razmisli o tome! Kada Isus čuje da spominjemo Njegovo ime našoj braći hrišćanima, On kao da kaže: "O, oni govore o meni. Hoću to da čujem."
A ako to nije dovoljno, tamo je takođe i spis napisan u Njegovom prisustvu koji sadrži sva imena onih koji poštuju Njegovo ime na pravi biblijski način zajedništva!
Zajedno sa zajednicom rani hrišćani su "bili u molitvi". Reč "molitva" može se prevesti kao "postojana ozbiljnost učešća." Kao u prošloj glavi, vidimo da je molitva ključni elemenat ne samo da bismo bili učenici, već je i primaran elemenat efektivne crkve. Ranu crkvu je karakterisala postojana i iskrena molitva.
Radost i jedinstvo srca
Prvi učenici u crkvi imali su "radost i jedinstvo srca". Da li si ti radostan kada ustaneš ujutru i vreme je da ideš u crkvu? David je rekao: "Obradovah se kad mi rekoše: hajdemo u dom Gospodnji!" (Psalam 122:1). Ovih dana (posebno ako voli spavati) neko bi rekao: "Bio sam besan kada su mi rekli: hajdemo u dom Gospodnji!"
Baš je interesantno kako rasprava nastaje u nedelju ujutro oko odlaska u crkvu, posebno kada treba da se ide na neko drugo mesto. Izmislićemo tuce razloga samo da ne idemo u crkvu: "Izgleda kao da će biti kiše danas", ili "previše je rano." Ali ne bismo se nećkali kada bi trebalo da idemo u robnu kuću ujutro dok pada kiša, čak i ako treba da pešačimo kilometrima do nje. Sve je to pitanje prioriteta, zar ne?
Čuo sam da je neko rekao: "Izgovor je samo rezultat razloga ispunjenih lažju." Rani vernici nisu imali nikakve izgovore. Umesto toga imali su "jedinstvo srca". Njihovi životi su imali jedan razlog i jedan smer.
Kada se Isus obraćao svojim učenicima za vreme besede na Gori rekao je: "Ako dakle bude oko tvoje zdravo, sve će tijelo tvoje svijetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će tijelo tvoje tamno biti..." (Matej 6:22,23). Ako smo odvojeni za Boga i Njegove jedinstvene ciljeve, prvo ćemo tražiti Njega i naši životi će biti puni svetla. S druge strane, ako imamo oko koje je tamno, to znači da gledamo u dva smera. Iako gledamo na Gospoda, podjednako gledamo i na svet. Ako pokušavamo slediti ono što nam Bog nudi, a i svet, naš život će biti pun mraka i zbunjenosti.
Fokus rane crkve je bilo ono što je važno i ništa ga nije ometalo. Ako dopustimo sebi da se hranimo stvarima ovog sveta, to će nam pokvariti apetit za Reč i odvući nas od Gospoda. Ovo će umanjiti naš interes za molitvu i našu želju da budemo sa Božjim ljudima. Ako živimo kao učenici, jedva ćemo čekati nedelju ujutro za crkvu, kao i druge prilike tokom nedelje. Susret sa ostalim vernicima će biti jedna duhovna oaza u kojoj možemo biti osveženi. To će biti prilika da ohrabrimo jedni druge dok živimo u ovom grešnom svetu kao svedoci za Isusa Hrista.
Rast u Isusu
Konačno, čitamo da Gospod "svaki dan umnožavaše društvo onijeh koji se spasavahu." Zdrava crkva je crkva koja raste na isti način, a zdrav vernik će biti svetlo u ovom svetu mraka. I dok Gospod svakodnevno umnožava crkvu, učenik Isusa će biti Božji instrumenat, privlačeći ljude Hristu dok radi svoj deo u crkvi
