21. Najvažnije ili prvo

Ivan Božer

Ljudi često postavljaju pitanja: Šta je najvažnije da učinim kako bih ugodio Bogu i zadobio večni život?" Ovo je pitanje pogrešno i ne samo da otkriva neznanje nego pokazuje i pogrešne motive. Čovek bi da izvrši izbor, pa da učini nešto, ali nikako sve. A to je nemoguće! Polovična dela samo donekle vode cilju.

Jednostavnu i razumljivu analogiju imamo recimo, u građevini. Šta je najvažnije učiniti da biste imali kuću?

Ako kupite plac - još uvek nemate kuću. Izlijete temelj - trebaju vam i zidovi. Nemate krov - pa to nije kuća.

Dokle god ne uradite sve, vi imate gradilište, ali ne i kuću. Zato pitanje treba preformulisati umesto šta je najvažnije - pitati šta je prvo. Kuća se ne gradi od krova nego od temelja, ali temelj nije najvažniji nego prvi. Time ne poričem značaj temelja i to da će u budućnosti od njega zavisiti cela građevina, ali on još uvek nije kuća.

Tako je i sa spasenjem. Postoji nešto što je temeljno, što je prvo i ono što je nadgradnja.

U Bibliji piše: "Zaista vam kažem ako se ne obratite sigurno nećete ući u carstvo nebesko." Interesantno daje Isus celo čovečanstvo podelio u samo dve grupe: obraćene i neobraćene. Svaki čovek na ovoj planeti pripada ili jednoj, ili drugoj grupi. Oni koji su obraćeni živeće večno s Bogom, a oni koji nisu neće. To je tako jednostavno da jednostavnije ne može biti. I tu podelu nije načinio čovek nego Bog. Mi ljude delimo na različite kategorije: na crne i bele, na bogate i siromašne, na školovane i neškolovane, stare i mlade, muškarce i žene, žive i mrtve; ali nijedna od ovih podela nema u sebi ništa od večnog značaja. Na kraju krajeva, ta podela o kojoj Isus govori ne zavisi od toga gde smo i kako rođeni, jer večna sudbina ne zavisi od telesnog već od duhovnog rođenja. Obraćeni ulaze u carstvo nebesko, neobraćeni ne.

I mnogima koji su uključeni u crkveni život i crkvene aktivnosti potrebno je obraćenje. Augustin je takve ljude nazvao "zaleđenim hrišćanima" kojima treba žar Duha Svetog da ih odledi.

Sećam se priče kada je neki čovek na propovedi Bilija Grema prvi put čuo da se čovek mora obratiti ukoliko želi ući u nebo. Na kraju propovedi bio je upućen poziv na molitvu svima koji žele svoje obraćenje i čovek je izašao pred oltar te jednostavnom molitvom predao svoj život Bogu. Bio je nanovo rođen, obraćen - spašen! Uveče kada se vratio kući, telefonom je pozvao sveštenika crkve koju je posećivao i ispričao mu šta je doživeo. Na plamen njegovog oduševljenja i radosti, sveštenik prosu kofu hladne vode rečima: "Proći će te to za par dana pa ćeš opet doći sebi."

Pitanje da li smo obraćeni ili nismo je fundamentalno. Naša večnost zavisi od toga. Kada vidim koliko mnogo crkava uopšte ne spominje ovo važno pitanje, ne stidim se reći da sam jako ljut zbog toga. Verovatno ništa na ovom svetu nije toliko skandalozno kao crkva koja zbog drugih ideja, društveno ili politički prihvatljivih, modernih ne govori o istini obraćenja.

A šta je to obraćenje?

Ponekad je lakše razumeti šta neke stvari jesu ako se tačno utvrdi šta nisu.

Obraćenje nije promena crkve. Ako ste posećivali pravoslavnu crkvu, zatim jedno vreme odlazili u katoličku, a potom krenuli u protestansku, ili je možda jedini oltar pred kojim ste klečali bio kafanski šank, a sada ipak idete u neku crkvu - to nije obraćenje! Jednostavno prelaženje iz jedne grupe ljudi u drugu bez menjanja karaktera i života samo je promena etike.

Obraćenje nije ni učestvovanje u religioznim aktivnostima. Svakako, ono u sebi sadrži i taj elemenat, ali to nije njegova suština. Čovek može biti uključen u sve moguće crkvene aktivnosti, a da ipak bude izgubljen za svu večnost.

Obraćenje nije postati crkveni službenik - sveštenik. Nikodem je bio visoko u svešteničkoj hijerarhiji, a Isus mu je ipak rekao da se mora obratiti. Parafrazirano, u današnjem pomalo vulgamom, nekulturnom i neljubaznom rečniku Hristove reči bi mogle izgledati ovako: "Džabe ti mantija i duga brada, džabe ti krst oko vrata i sve relikvije i ikone sveta, obratiti se moraš."

"Onima koji su Hrista primili u svoj život, Bog je dao vlast da se nazovu njegovom decom, onima koji veruju u Hrista koji nisu rođeni od krvi ni od volje tela, ni od volje muža, nego od Boga", piše u Bibliji.

Nesreća uzimanja samo ponekog biblijskog stiha bez šireg konteksta u kojem se dati stih nalazi često čini Bibliju nerazumljivom za njenog čitaoca. Tako je i ovaj stih pomalo zbunjujući, naročito što se koristi rečnikom koji je danas uglavnom van svakodnevne upotrebe. Zato pokušajmo analizirati ili prosto prodiskutovati to što stih kaže. Obraćenje nije od krvi i mesa, to jednostavno znači, da obraćenje nije nasledno. U carstvo Božje se ne može doći po zakonu nasleđivanja. Tvoji roditelji ti mogu dati mnogo toga, ali obraćenje ne mogu. Ako si rođen u, recimo, pravoslavnoj porodici, to ne znači da si hrišćanin. Baš kao što biti rođen u garaži ne znači biti mehaničar.

Bog nema unučadi! Želiš li živeti s njim, moraš mu dopustiti da te On rodi. Moraš biti nanovo rođen. Moraš biti obraćen.

Za pravilno razumevanje onoga šta "novo rođenje" jeste najbolji primer je Hristova priča o izgubljenom sinu:

"Neki čovek imao dva sina. Mlađi od njih reče ocu: Oče, daj mi deo imanja koji mi pripada! Otac im podeli imanje. Posle nekoliko dana mlađi sin pokupi sve svoje, te ode u daleku zemlju i potroši sve svoje imanje živeći razvratno. Kad potroši sve nasta ljuta glad u onoj zemlji, te on poče oskudevati. Tada ode u najam nekom čoveku u onoj zemlji, a taj ga posla na polje da čuva svinje. Uzalud je čeznuo da bar jednom napuni trbuh ljuskama od mahuna što su ih jele svinje, ali mu ih niko nije davao. Tada dođe k sebi i reče: Koliko najamnika kod moga oca obiluje hlebom, a ja ovde umirem od gladi. Ustaću i otići ću svome ocu i reći ću mu: Oče, zgrešio sam nebu i tebi, nisam više dostojan da se zovem tvojim sinom; primi me kao jednog od svojih najamnika. I usta te dođe svome ocu. A kada je još bio daleko, ugleda ga njegov otac i sažali se pa potrča, zagrli ga i poljubi ga. A sin mu reče: Oče, zgrešio sam Bogu i tebi, nisam više dostojan da se zovem tvojim sinom. Otac pak reče svojim slugama: iznesite brzo najlepšu haljinu i obucite ga, i dajte prsten na njegovu ruku i obuću na njegove noge, dovedite i ugojeno tele zakoljite ga da jedemo i da se veselimo, jer je ovaj moj sin bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, sada je nađen. I počnu se veseliti."

Ova priča više nego jasno pokazuje da "novo rođenje" koje je cilj ima dva prethodna, nezaobilazna koraka: pokajanje i obraćenje.

Šta smatrate, odnosno podrazumevate pod rečju "pokajanje?"

Odgovori na ovo pitanje su veoma različiti i obuhvataju dosta pojmova, a uglavnom se mogu svrstati u dve grupe:

- prvu grupu čine oni za koje pokajanje predstavlja vršenje pokore, mučenje tela, samoodricanje, žrtvovanje nečeg, inače dragog i potrebnog...

- za drugu grupu pokajanje je velika žalost zbog učinjenog greha, plač i suze, veće ili manje emocije.

U oba slučaja to su tek subjektivni odgovori zbog čega i nisu relevantni. Objektivno merilo, Biblija, za ovaj pojam koristi reč "metanoija" koja je kod nas dosta nespretno, pa i nesrećno prevedena kao "pokajanje". "Metanoija" doslovno znači promena uma, promeniti svoje mišljenje - predomisliti se.

Svoj prevod Novog zaveta Vuk Karadžić nije bazirao na grčkom originalu već na Luterovom nemačkom prevodu. Luter je reč "metanoija" preveo kao "busse", što znači: kajanje, pokora, ispaštanje, ali kao za inat ta reč dolazi od glagola "bussen" koji, pored ostalog ima značenje platiti i isplatiti. Nije onda nikakvo čudo da ljudi imaju pogrešnu predstavu o značenju ove biblijske reči. Takav nesrećan prevod vodi pogrešnom zaključku da čovek treba da se muči, ispašta, pa čak i da mora da plati zbog svojih greha, dok "metanoija" u teološkom i u etičkom smislu znači promenu uma, tj. promenu misli označavajući tako temeljnu promenu u umu grešnika koji se okreće od greha ka Bogu.

Drugačije rečeno, čovek koji se kaje je onaj koji se predomislio i sada drugačije misli o sebi, o grehu, o Bogu...

Kada vidite čoveka kako plače pred Bogom, da li je to znak da se on kaje? Ne mora biti, jer suze pri pokajanju, ako nema umne odluke i promene misli, ništa ne vrede. "Metanoija"je svesno ostavljanje greha, ona je čin volje, a ne emocionalno stanje.

Jedan mladi čovek kojeg sam poznavao, otac jednog deteta, voleo je "dobru kapljicu", a često je u toj svojoj ljubavi i preterivao. Naravno daje vozio auto i da gaje vozio i kada je bio pijan. Niko mu nije mogao dokazati da je opasno voziti u takvom stanju. "Glupavi, strašljivi moralisti", podsmešljivo je odgovarao na dobronameme savete uveren u svoje vozačke sposobnosti, jer koliko puta je već vozio pijan i šta - ništa. Ipak ruski rulet je odigrao svoje. U saobraćajnoj nesreći, koju je izazvao u pijanom stanju, poginuo je njegov dvogodišnji sinčić. Čovek je kukao, plakao, ridao i kose čupao, ali čim je izašao iz bolnice, svratio je u prvu kafanu i dobro se nalio.

On je tugovao i žalio, neosporno teško je patio, ali nije se pokajao već je nastavio u ludosti koja mu je i donela toliko bola.

Sa rečju "metanoija" Novi zavet često povezuje glagol "Epistrephein", koji znači okrenuti se ka - obratiti se. Odavde i potiče naša reč - obraćenje. Sličnost između ove dve reči je velika, a budući da naša reč pokajanje ne prenosi verno i dovoljno precizno značenje originalne reči, to noviji prevodi i reč "metanoija" prevode kao obraćenje. Ipak, ma koliko ovi pojmovi bili bliski, tu se radi o dve stvari:

Prvo - metanoija, dakle, promena u umu grešnika kojom se on odlučuje na promenu pravca svog života.

Drugo - epistrephein, odnosno konkretna, tj. sprovedena "metanoija". Odluka sprovedena u delo.

U priči o izgubljenom sinu, koju smo uzeli kao ilustraciju, imamo upravo jasan primer rečenog. "Tada dođe sebi i reče... Ustaću i otići ću svome ocu..." Čovek se predomislio. Promenio je svoje mišljenje i doneo odluku u tom pravcu. - to je "metanoija." Potom vidimo odluku sprovedenu u delo: "I usta te dođe svom ocu." Tako je obrat kompletan. "Epistrephein"! - Odluka koja je izvršena.

Ova dva pojma su veoma bliska, no ako bismo želeli naći razliku između njih, mogli bismo reći da je pokajanje okretanje od greha, dok je obraćenje okretanje ka Bogu. Izrazivši ovo geometrijski, pokajanje bi bilo prvih devedeset, a obraćenje drugih devedeset stepeni u jednoj potpunoj promeni smera.

Nema pravog obraćenja bez pokajanja. A obraćenje je najdublja unutrašnja promena bez koje se ne može doći Bogu;

ono je moralni preokret, istupanje iz stanja nespasenosti i povratak Bogu. Zato se u Novom zavetu "metanoija" i "epistrephein" upotrebljavaju naizmenično. Promenu čovekovih misli treba da sledi i promena pravca kojim ide. Potpuni zaokret "OD" greha "KA" Bogu. Tako i samo tako čovek stiže do novog rođenja, koje je rezultat ili posledica obraćenja.

Kao što je rezultat udisaja vazduh u plućima, tako je novo rođenje rezultat obraćenja. Ono nije nešto kao nagrada već normalna posledica. To je duhovna promena i u potpunosti delo Duha Svetog. Obraćenje je uglavnom poduhvat čoveka, a novo rođenje je Božje delo u tom velikom događaju. Kada kažemo obraćenje, prvenstveno mislimo na nešto u čemu je čovek aktivan, dakle mislimo na odluku njegove volje da promeni pravac svoga života, a kada kažemo novo rođenje. mislimo na Božje delo u srcu i životu čoveka, delo u kojem je čovek pasivni primalac onoga što mu Bog čini i daje.

Zapravo, u ovoj tački religija prestaje biti mrtva ceremonija ili fanatična uobrazilja i postaje život.

Kada je izgubljeni sin preduzeo prva dva koraka i vratio se ocu, otac ga prima nazad dajući mu opet sva obeležja sina i on započinje jedan novi život, baš kao da se ponovo rodio.

Novo rođenje je promena u čovekovoj moralnoj i duhovnoj prirodi. Ono menja njegovu grehom pokvarenu prirodu i premešta ga iz duhovne smrti u duhovni život. Ono nije i krajnji cilj nego cilj prve etape jer označava tek početak jednog novog života, života koji će biti posvećen...

* * *

Pravda i opravdanje, to su reči pravosuđa. Kada se nekome sudi, kažemo da se deli pravda; kada je neko ko je osumnjičen za kakvo zlodelo i oslobođen krivice, smatramo da je time opravdan. Dakle, kada govorimo o opravdanju, moramo govoriti i o krivici. Budući da govorimo o odnosu Bog-čovek, treba da znamo u kakvom je stanju čovek pred Bogom, kao i Njegov odgovor.

Još je pesnik, kralj i veliki sluga Božji David zapisao:

"Ne idi na sud sa slugom svojim, jer niko živ nije pravedan pred tobom!" I Stari i Novi zavet slažu se jednodušno u konstataciji da nema nijednog pravednog čoveka. To je u stvari žalosno stanje u kojem se čovečanstvo nalazi. Bog, koji je po svom karakteru svet i pravedan, ne može zanemariti čovekovu grešnost, promašenost i nepravednost zbog čega i ne može prihvatiti čoveka kao takvog.

Čovek je osuđen, i to pravedno. Plata za greh je smrt! Ali pored toga što je strog, Bog je i milostiv. Strogost i Božja nepopustljivost okrenuti su prema grehu, a prema grešniku usmerena je milost. Ta milost izražena je u liku i delu Isusa Hrista koji je, ujedinjujući u sebi božansko i ljudsko, postao spreman i sposoban da primi i prihvati svu strogost kazne namenjene grehu. Stavivši sebe na mesto grešnika, Hrist je izvršio supstituciju, zadovoljio je zakon ispunivši ga, čime je omogućio delotvornost Božje milosti. To je centralna svrha i poruka Golgote. Bog, pravedni sudija, tako dobija osnov i legitimitet da pravosnažno proglasi pravednim svakog grešnika koji lično veruje u Njegovog pravednog Sina prihvatajući njegovu zastupničku žrtvu - njegovu smrt kao svoju smrt.

Ovo uopšte nije komplikovano, iako se takvim možda čini na prvi pogled. Između neba (gde je Bog, svetost, sudija) i zemlje (gde je grešnost, gde su optuženi, gde su ljudi) postoji ogroman, nepremostivi bezdan. Nepremostiv za ljude, ali ne i za Boga, koji je između neba i zemlje postavio krst na kojem je osuđeni - Isus Hrist! Gledajući dole sa svog svetog nebeskog trona, Bog vidi ispunjene sve zahteve Zakona u Hristu i prihvata ga kao onoga koji je sve ispunio. Ljudi koji s verom gledaju na "gore", na onoga koji "visi" između neba i zemlje, koji se identifikuju s Njim, Njega radi, i sami bivaju prihvaćeni. To je Evanđelje. To je radosna vest. Kao kada ste dužni nekome ceo milion. Grizete se i jedite jer znate da nikada nećete moći da vratite dug, a morate ga vratiti. I onda dođe neko i kaže: Nemojte više da se brinete, ja sam isplatio vaš dug, a meni niste dužni ništa osim da prihvatite menicu i potvrdu o isplati, jer bez toga akt nije pravosnažan.

Ovakvo nešto bi zaista bila radosna vest za dužnika. A mi, ljudi, dužni smo Bogu ceo naš život! I tada dolazi On, radost Neba i Zemlje, On, Gospod Isus Hrist i kaže: "Niste više dužni, ja sam isplatio vaš dug." Ne znam kako vama ali meni od ovoga zastaje dah u grlu.

Opravdanje je delo kojim sveti Bog proglašava pravednim grešnika koji veruje i prihvata ga u Hristu, zbog Hristove smrti. Čovek se ne može pred Bogom opravdati delima Zakona jer opravdanje izvire iz Božje milosti, a delotvorno je zbog Hristove zastupničke žrtve. Sva pitanja u vezi sa Zakonom Hrist je sredio, a od čoveka se traži vera jer je opravdanje verom, a ne delima i ljudskim zaslugama.

Opravdanje ne čini čoveka pravednim. Ono ga proglašava pravednim. Grešnik postaje, kada je u Hristu, pravedan u Božjim očima. Opravdanje nije promena u čovekovoj prirodi, nego je to promena u njegovom odnosu prema Bogu. Opravdanje je izricanje presude čoveku, a ne delo u čoveku. Novo rođenje je ono što se zbiva u čoveku i što menja njegovu prirodu, a opravdanje je ono što se zbiva nad čovekom i za čoveka. Drugačije rečeno, novo rođenje je promena koja se dogodila u čoveku, a opravdanje je promena koja se dogodila u Nebu. Na taj način opravdanje je sud onog strašnog sudnjeg dana premešten u sadašnjost, a vernik je, prihvativši Hrista, već prošao sud i opravdan ulazi u Nebo još ovde na Zemlji.

* * *

Mnogim ljudima, iskrenim vernicima, zna se pokatkad oteti uzdah:

"Eh, kada bismo znali Božju volju..."

"Eh, kada bi čitali Bibliju znali bi!"

Čovek je pozvan da bude svet. Božja volja za vas je vaše posvećenje - piše u Bibliji. Istina, malu zabunu možda može uneti jedinstveni novozavetni naziv za vernike, koji se nazivaju "sveti" i "sveci", jer ako smo već "sveci", šta će nam posvećenje?

Svi vernici u Hristu su već "sveti", ali u životu treba rasti u posvećenju i primeniti sve one karakteristike novog života koji im je u Hristu pružen i dostupan. Bog nas vidi kao svete jer nas je opravdao zbog dela Hristovog za nas. A Isus je zapravo učinio dvostruko delo:

- prvo je ono što je učinio za čoveka da bi ga pomirio s Bogom i postavio novi odnos između Boga i čoveka;

- drugo je ono što je učinio u čoveku osposobivši ga da donosi plod tog novog života.

Zato se posvećenje, na koje Biblija poziva čoveka, može definisati kao proces postajanja svetim koje je rezultat zajedništva i povezanosti s Bogom.

Za pravilno, ili bolje da kažem, za potpuno razumevanje određenih pojmova, istina i zahteva koje Božja Reč postavlja čoveku uputno je uvek se okrenuti originalnom tekstu.

"Hagijazmos", grčka reč iz Novog zaveta, označava takvo stanje svetosti koje je rezultat delovanja Svetog Duha u životu čoveka. Kada ovome dodamo hebrejsku reč za posvećenje, koja u svom korenu ima značenje odseći, odvojiti, dobijamo pravu polaznu tačku za posvećenje, jer do njega dolazimo u sadejstvu sa Duhom Božjim, u naizmeničnom koračanju u pozivu i odgovoru. Ako je pokajanje i obraćenje bilo delo koje spada na čoveka, novo rođenje i opravdanje na Boga, posvećenje je zajedničko i naizmenično, pri čemu je Bog opet suvereni inicijator.

Novo rođenje je događaj, a posvećenje proces. Opravdanje nije ni za dlaku izmenilo čoveka. Ono je izmenilo Božji pogled na čoveka. Posvećenje nam je nužno jer ono menja čoveka u onakvog kakvim ga Bog vidi još od trenutka novog rođenja. Ne može se zaobići nijedna Božja Reč, a On je rekao; "Sveti budite, jer sam svet ja, Bog vaš."

Biblijski stih u kojem piše: "Težite za posvećenjem bez kojeg niko neće videti Gospoda", govori da je posvećenje važno čak toliko da i spasenje zavisi od njega! Neko će možda reći: "Opa, kako sad razumeti ovo?" Ako je vera srca i priznanje usta dovoljno za spasenje, a Biblija baš tako uči, šta u tom slučaju znače ove reči?

Sve što je rođeno mora i treba da raste i razvija se. Izostaje li rast, izvesno je da nije ni bilo rođenja, jer upravo je rast dokaz života.

Kada nastaje život? Kada dete iziđe iz utrobe svoje majke? Ne! Da li kada se prvi put pokrene u stomaku majke koja ga nosi? Ne! Život je nastao mnogo ranije. Još onoga časa kada su se spojile dve, muška i ženska ćelija. Ali niko ne zna da se to dogodilo i ne može reći da se život začeo. Međutim, vrlo brzo počinju da se vide promene na telu majke koje su rezultat rasta novog života.

Kako će ljudi oko nas znati da smo hrišćani, da imamo spasenje? Sigurno ne tako što ćemo to napisati na svom čelu, na grudima i leđima ili transparentu koji ćemo nositi iznad glave, nego tako što ćemo rasti na temelju, Božje Reči i saobražavati se sa Hristom ispunjavajući na taj način zahtev - "sveti budite..."

Ovaj aktivni aspekt posvećenja ima dva vida:

- s jedne strane, to je otklanjanje greha sa čovekove moralne prirode, što znači da je posvećenje neprestano čišćenje;

- s druge strane, to je progresivno usađivanje novog života, kao i rast u njemu.

Svakako da je za ovako krupan poduhvat neizbežna saradnja između čoveka i Duha Svetog, a posvećenje nam je zaista potrebno. Onaj koji misli da je Hrista primio u svoj život samo za spasenje prevaren je u svom iskustvu. Takav ostaje zakržljao, nezreo i neplodonosan, jednostavno zbog toga što je stao u svom razvoju, a posle nekog vremena, gle tuge, gubi i sigurnost spasenja. Nešto slično majci čiji stomak posle početnog rasta odjednom stane i ne menja se neko vreme. Tada se javlja sumnja: da li je stvarno (o, sreće) trudna, ili (o, žalosti) samo debela.

Ceo hrišćanski život je hodanje stazom posvećenja i saobražavanja Hristu. lako posvećenje na ovom svetu ne znači i savršenstvo, ono je hod prema savršenstvu na koje smo svi pozvani jer: "Bez posvećenja niko neće videti Gospoda."

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"U ovom je ljubav ne da mi pokazasmo ljubav k Bogu, nego da On pokaza ljubav k nama, i posla Sina svog da očisti grehe naše."
- 1. Jovanova 4:10

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 686
Ukupno: 2385506
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/021.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.