22. Cena hrišćanstva

Ivan Božer

Ne postoji "Tra-la-la" hrišćanstvo (osim kao fikcija). Hrišćanstvo je dragoceno, ali kao i sve dragocenosti i ono košta.

Činjenica i to bolna činjenica ovog našeg XX veka je zastrašujuće veliki broj razorenih brakova! - Zašto? Mislim da među razlozima prednjači nespremnost supružnika da plate cenu zajedničkog života.

Udvaranje je po pravilu samo svet snova. Čovek odvede svoju dragu u najbolji restoran, otvara joj vrata, donosi cveće... Zatim dođe brak. Oni i dalje ponekad iziđu na večeru, samo što sada idu u buregdžinicu, a umesto poklona žena dobije zaduženje: "Draga, ispeglaj mi košulju i ušij dugme, idem..."

Na čuđenje žene, princ udvaranja pretvorio se u žabu braka.

Približno ista stvar se događa i u crkvi gde vlada fluktuacija (skoro promaja) kao u kakvom lošem preduzeću.

- Zašto?

Ako si kao hrišćanin prešao put od znatiželje do uzbuđenja, to je veliki korak, ali još nedovoljan da bi se stvari koje te uzbuđuju i dogodile.

Isus je dao nedvosmisleni nalog svojim učenicima rekavši: "...idite i učinite sve narode učenicima mojim." Ne samo sledbenicima, ne samo istomišljenicima - već učenicima. Život učeništva je imperativ u životu s Bogom jer i On i mi želimo isto. Bog teži da nam da svoje najbolje, s druge strane, i mi želimo da od Njega dobijemo ono najbolje. Međutim, to se ne može dati znatiželjnom ili uzbuđenom čoveku, već samo onom koji je spreman da plati cenu.

Verujem da je svaki sportista znatiželjan u vezi sa svojim izgledima na Olimpijadi. Mnogi su i uzbuđeni posmatrajući takmičenja, ali medalju će dobiti samo oni koji su platili njenu cenu. Oni koji su trenirali i trenirali odričući se mnogo čega da bi osvojili to što toliko žele.

Takođe postoji cena koju mora da plati svako ko želi da bude Hristov učenik, ali ne kao čovek iz sledeće priče:

Beše neki čovek koji je imao jednu kravu. Kada mu je krava otelila dva teleta, čovek u oduševljenju reče: Gospode, toliko sam ti zahvalan za ovaj blagoslov da ću ti dati jedno od moje teladi." Odluku je saopštio i svojoj ženi, ali nikako nije mogao da se opredeli koje tele da daruje. Na ženin upit stalno bi odgovarao: "Još nisam siguran koje." Vreme je prolazilo i jedno tele se razbolelo. Nakon nekoliko dana, čovek uđe u kuću noseći iz štale, beživotno tele na svojim rukama i tužno reče ženi: "Draga, imam lošu vest. Božje tele je upravo uginulo."

Mnogi vernici su baš kao ovaj čovek. Oni bi da plate cenu učeništva onim što im više ne treba! Bogu bi da daju otpatke, a tako ne ide.

Poslušnost Božjem planu učeništva definitivno će učenika koštati. Standard ili cenu učeništva možemo naći na mnogo mesta u Bibliji, a ovo je samo jedno od njih:

"Dok su putovali, jedan mu na putu reče: ja ću te slediti gde god pođeš. Isus mu odgovori: lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, aja nemam gde da naslonim glavu. A drugom reče: sledi me. Ovaj odgovori: dozvoli mi, Gospode, da prvo odem i sahranim oca svoga. Pusti mrtve neka sahranjuju svoje mrtvace - odgovori mu Isus, a ti hajde sa mnom i objavljuj carstvo Božije, Zatim će mu treći: ja ću sa tobom, Gospode, samo da se najpre oprostim sa svojim ukućanima. Isus mu odvrati: niko ko stavlja ruke svoje na plug, pa se obazre natrag, nije prikladan za carstvo Božije."

Najkraće rečeno, ovi stihovi znače da Isus u čovekovom životu treba da bude gospodar svega. Jednostavno mu se ne može reći "Ne" ili "Dopusti mi prvo." Ako je On Gospod, On je prvi. Ako mu kažemo ne, iz tog proizilazi da on nije Gospod. U tom slučaju On je možda prijatelj, možda neko na koga gledamo sa obožavanjem, ali ako je Gospod, ne može primiti negativan odgovor.

Jednom prilikom je apostol Petar učinio upravo takvu rabotu. Samo što je priznao Isusovo mesijanstvo, kada mu Hrist poče izlagati plan o svojoj smrti, Petar skoči govoreći: Ne! To ne može biti. Samo što ne reče: Isuse, ja ti to ne dopuštam.

Na to mu je Hrist odgovorio: "Odlazi od mene, sotono."

Hrist je Gospod svega, ili nije Gospod ničega.

Ovu konstataciju potvrđuje i kratka biblijska priča koja počinje oduševljenom izjavom jednog čoveka: "Ja ću te slediti gde god pođeš." Na čovekovo iznenađenje, Isus odgovori pomalo hladno: "Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, aja nemam gde da naslonim glavu."

Današnjim rečnikom Isus je rekao: "Vidi, drugar, ja nisam krenuo u jerusalimski Hilton hotel. Zato dobro razmisli. Moj život je pun poteškoća i žrtvovanja. Da li znaš gde ja idem? Na kraju, ja idem da umrem na krstu. Želiš li tamo da ideš? Razmisli dobro šta govoriš."

Iako ovakav stav na prvi pogled deluje odbojno, on je neophodan jer znatiželja, uzbuđenje, pa i prva iskustva s Bogom neće čoveka odvesti daleko ako u njemu nema spremnosti na žrtvu. Upravo zbog te nespremnosti da se plati cena učeništva, životi mnogih hrišćana su samo gomila ruševina, zaveta, molitava i dobrih namera. Teorija bez prakse. Religija bez života.

Apostol Petar, kojeg sa pravom nazivamo apostolom vere, nije takav oduvek bio. Postojao je u njegovom životu period kada je i sam ličio na onog čoveka s početka priče. Bio je oduševljen, ali nespreman. U noći kada je Isus bio zarobljen, propisno se obrukao. Hrist mu je unapred govorio o tome, a Petar je, bez sumnje iz dobrih namera iskreno i oduševljeno izjavljivao kako će u korak sa svojim učiteljem...

"Reče mu Isus: zaista ti kažem da ćeš me se tri puta odreći ove noći pre no što zapeva petao." Na to mu Petar odgovori: "I ako treba da umrem s tobom, neću se tebe odreći."

Ipak mi iz Novog zaveta znamo šta se dogodilo. Kada je video cenu koju treba da plati, na pitanje: "Da li si ti njegov učenik?" odgovorio je: "Ne, ja ovog čoveka uopšte ne poznajem."

Novi zavet nedvosmisleno naučava:

"Koji su Hristovi razapeše svoje telo sa njegovim strastima i požudama."

To je cena učeništva. Ali šta znači put krsta za nas danas? Šta to znači biti razapet sa Hristom?

Prvo: razapet čovek gleda samo u jednom smeru, ne gleda nazad.

Drugo: oprostio se sa svetom, on se ne vraća u njega.

Treće: razapet čovek nema više svojih planova, kakva god da je situacija on kaže "Da, Gospode."

Naravno da danas, bar u zapadnoj civilizaciji, hrišćane ne razapinju bukvalno na krst ali žrtva, iako različita u supstanci, ista je u suštini.

Vilhelm Buš je to izvrsno objasnio sledećom pričom.

Dogodilo se da jedan čovek posle službe u crkvi, podstaknut Božjom Rečju, dođe do sveštenika i u pokajničkoj molitvi predade svoj život u Hristove ruke. Posle molitve sveštenik mu reče:

"Sada kada si postao Hristov učenik, On ti poručuje da sve što imaš, i sve što jesi, pripada njemu i treba da mu daš."

Čovek posegnu u džepove, izvadi sve zadržavši samo broj od garderobe uz obrazloženje:

"Da mogu podići kaput."

"A, imaš kaput", reče sveštenik, "i njega da daš."

"Ali u njemu su mi ključevi od kola."

Imaš kola? I njih da daš."

"Ali, ali kako ću onda kući", poče da protestuje čovek.

"I kuću da daš", neumoljivo će sveštenik.

"Pa dobro, a gde će žena i deca da mi žive", pobuni se ovaj.

"O, pa ti imaš ženu i decu. Moraš i njih da daš."

Malo po malo, shvatajući da nije svoj, već da je plaćen punom cenom - Hristovom žrtvom - da su on i njegova porodica, imovina i sredstva - Hristovi, štaviše, da je i njegov život Hristov, čovek predade Hristu sve.

Tada sveštenik ponovo, uverivši se da je čovek razumeo lekciju, progovori:

"Evo ti sada sve što si mi dao nazad. Ali znaj, ništa nije tvoje nego Hristovo. Zato pazi kako time upravljaš. Ne možeš biti grubi tiranin, već pažljiv i veran upravitelj, srećan ali i zahvalan što ti je gospodar poverio tolika dobra na upravljanje;'

Drugi čovek iz one biblijske priče o ceni učeništva je rekao: "Ja ću ići za tobom ali mi najpre dopusti da sahranim svoga oca", na šta mu je Isus odgovorio: "Pusti neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve."

Čitajući ovo mogli bismo pomisliti da je Isus bez razloga bio grub. U stvari, ova izreka u jevrejskoj kulturi toga vremena je značila nešto drugo u odnosu na asocijaciju koju mi imamo danas. Čovek je pomenutom rečenicom zapravo pitao može li da odloži svoje "školovanje". On je hteo da sačeka dok mu otac i majka umru, jer tada bi za njega verovatno bilo mnogo jednostavnije da sledi Hrista. Možda je mislio: "Gospode, ako sada odem kući i kažem da počinjem da sledim Tebe kao učitelja, biće problema i sukoba."

Isus zna da će, ako ga sledimo u poslušnosti, biti konflikata. To je deo cene koja treba da se plati. Pravo učeništvo, tj. radikalno hrišćanstvo, definitivno će uzrokovati sukob sa onima koji ne veruju ili veruju na konforan, malograđanski način.

Isus Hrist nije bio konformist. On je doneo istinu, a upravo se ta istina mnogima nije svidela. I još uvek je ta istina uzrok konfliktima. Ako živiš pobožan život, sveti život, dozvolivši Hristu da bude Gospod tvoga života, sigurno je da će biti ljudi koji ne samo da te neće voleti, nego će te čak i mrzeti.

"Nije sluga veći od svoga gospodara. Ako su gonili mene, goniće i vas", rekao je Isus svojim učenicima. Ove reči nisu upućene samo prvoj dvanaestorici učenika, koje uobičajeno nazivamo apostolima, već svim pravim Hristovim sledbenicima. Svi će biti gonjeni stoga što postoje neprijatelji Hristovog krsta. Nekada je ta cena učeništva (kao u starom Rimu) bila smrt; nekada (kao još i danas u Kini) cena je zatvor, i to dugogodišnji; kod nas u evropskoj kulturi današnjice to je tek izrugivanje i podsmeh okoline, ali cena uvek postoji.

 
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugog."
- Isaija 45:22

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1910
Ukupno: 2497956
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/022.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.