20. Vera i dela
Dobra pravedna dela nikoga ne čine dobrim i pravednim čovekom, već dobar i pravedan čovek čini dobra i pravedna dela. Isto tako zla dela ne čine čoveka zlim, već zao čovek čini zla dela.
Ove izjave uzete tako kako su napisane znače da osoba mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela prirodno će teći ili slediti iz dobre osobe. Upravo s ove platforme želim da pogledate naredne biblijske stihove:
"Tako je i vera, ako nema dela, sama po sebi mrtva. Ali neko će reći: ti imaš veru, aja imam dela. Pokaži mi svoju veru bez dela, pa ću ja tebi pokazati svoju veru delima."
Previše je rasprava, nerazumevanja i pravih svađa bilo među ljudima, hrišćanima i konfesijama na temu šta će čoveka učiniti pravednim, šta će ga transformisati od izgubljenog grešnika do spasenog, svetog Božjeg deteta - vera ili dela? Ipak tema ne zaslužuje toliko žuči i ubeđivanja, jer vera i dela ne isključuju jedno drugo. Naprotiv, medu njima postoji zavisnost i uopšte nije u pitanju da vera i dela mogu da postoje autonomno. U pitanju je samo redosled. Bez vere neće biti dela, ali upravo su dela najbolji dokaz da vera postoji!
Tako se vraćamo onoj izreci da samo dobar i pravedan čovek može da čini dobra i pravedna dela. A da ovo nije prazna filozofija i igra reči potvrdio je i Hrist sledećim rečima:
"Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove. Ne može dobro drvo doneti rđavih plodova, niti loše drvo dobrih."
Nesumnjivo je da od vrste stabla zavisi vrsta ploda. Ne raste drvo na jabuci, već jabuka raste na jabukovom stablu. To znači da ukoliko neko stablo želi da iznedri jabuku, ne može biti breskvino, već jabukovo drvo. Na isti način da bi čovek vršio i imao pravedna dela, prvo mora biti pravedan.
Naći uzročnika bolesti je tek pola posla do izlečenja. Još uvek ostaje pitanje kako uzročnika eliminisati? Zahtev biti pravedan je jedno, ali kako to postići, pogotovo kada Biblija tvrdi da nema pravednog nijednog?
Srećom, nismo prvi koji to pitanje postavljamo i, srećom, imamo kome da ga postavimo. Pre skoro dve hiljade godina neki ljudi pristupiše Hristu i upitaše ga: "Šta da radimo da bismo činili dela koja Bog hoće da činimo?"
Svaki čovek ima dve prirode - duhovnu i telesnu. S obzirom na duh, on je duhovni, unutrašnji ili novi čovek. S obzirom na telo, on je stari ili spoljašnji čovek. Zbog čega ovi termini: duhovni - telesni, novi - stari?
U edenskom vrtu, u Adamu, čovek je izgubio slavu Božju. Onoga dana kada je prekršio Božju Reč i uzeo plod sa stabla sa kojega mu je bilo zabranjeno uzeti,. dogodilo se upravo ono što je Bog rekao da će se dogoditi. Adam je umro! Duhovno je umro istoga časa, iako je fizički živeo još zavidan broj godina.
Ovde po prvi put imamo i jasno uočljivu podelu na dve prirode koje su u čoveku. Budući daje Adam izgubio tu duhovnu dimenziju ili prirodu, normalno je da je nije ni mogao preneti na svoje potomstvo. Prosto nije mogao da da ono što nema. To je razlog zbog kojeg je celo čovečanstvo duhovno mrtvo. Istina fizički, baš kao i Adam, jedno vreme još živi, ali uopšte nije u pitanju da li će, pitanje je samo kada će, prestati i ta fizička funkcija. Zato ne treba da čudi tako teška biblijska procena i ocena - "Nema pravednog nijednog."
Kada se dete rodi, ono nije krivo što je rođeno samo polovično, samo sa fizičkom prirodom, bez duhovne prirode i slave Božje. Ali ono je tako rođeno! Dokle god je u takvom stanju, sva njegova dela su ništavna, ne zadiru dalje od prašine... Biblija kaže da su sva čovekova dela kao prljave haljine, nešto kao kada biste varvarina obukli u smoking. On time ne bi prestao da bude divljak.
Da bi neko stablo rodilo jabuke, ne treba jabuke okačiti na njega, To je tako i u duhovnom pogledu. Čoveku ništa ne vredi da se kiti bilo kakvim delima dokle god mu nedostaje duhovna dimenzija.
Bez pretenzija da se upuštam u medicinska razmatranja, reći ću samo ono što nije diskutabilno. Čovek biva rađanjem! Telesni čovek biva rođen fizičkim putem, voljom oca i majke. Iz ovoga sledi da bi nauka o novom rođenju, rođenju od Duha, trebalo da bude normalna i očekivana, ali ona kao da iznenađuje ljude u svim vremenima i svim staležima. Podsetimo se šta je fariseju Nikodemu Isus rekao upravo na tu temu:
"... kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstvo Božje. Reče mu Nikodem: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori mu Isus: ...što je rođeno od tela - telo je; a što je rođeno od Duha - duh je."
Zadivljujuće je sa kakvom jednostavnošću i preciznošću je Isus govorio. I ja evo potroših nekoliko stranica objašnjavajući ono što Hrist reče u jednoj rečenici: "Što je rođeno od tela - telo je; a što je rođeno od Duha - duh je." - i zdravo doviđenja. Svaki drugi komentar je izlišan. Ko želi duhovni život, mora biti duhovno rođen.
U svom kratkom razgovoru sa Nikodemom Hrist naglašava da čovek koji nije odgore, od Duha, ili kako to popularno zovemo nanovo rođen, ne može čak ni videti carstvo Božje. To opet znači da fizički čovek i carstvo Božje nemaju baš mnogo zajedničkog kada to carstvo može da vidi samo taj duhovni, novi čovek. Zato baš ništa tu ne pomaže majka, pa sve kada bi odrastao čovek i mogao ponovo da uđe u njenu utrobu, jer to ne bi bilo novo rođenje, nego staro samo drugi put.
"Šta da radimo da bismo činili dela koja Bog hoće da činimo? - pitali su Isusa, a On im je odgovorio: "... da verujete u onoga koga je Bog poslao."
Novog, duhovnog čoveka pravednim neće učiniti ništa spoljašnje, jer njegova pravednost i sloboda, baš kao i grešnost i ropstvo, nisu spoljašnji i telesni. Duši ništa ne pomaže ako je telo slobodno, zdravo, ako jede i pije i živi kako hoće, kao što joj s druge strane ne šteti ako je telo zarobljeno, slabo i klonulo, ako gladuje i žeđa, ako trpi i živi kako mu se mili. Ništa od svega toga ne dopire do čovekovog duha da ga oslobodi ili zarobi, učini pravednim ili nepravednim.
Na isti način čovekovom duhu ništa ne koristi ako telo nosi svetu odeću, ako ide na sva mesta i u svete gradove, ako hodočasti učestvuje u procesijama... Nešto sasvim drugo čovekovom duhu može i mora doneti slobodu - to je poslušnost Božjoj Reči. Upravo ono što je Hrist rekao: "Da verujete u onoga koga je Bog poslao."
Ovaj kratki Isusov zahtev postavlja temelj i pravilan redosled otkrivajući da Bog nije zainteresovan za formu nego za suštinu. Onako kako čovek veruje, pre ili kasnije tako će početi i da deluje, dok sama dela ne moraju da budu verodostojan reprezent onoga koji deluje. Dobra dela "svete radnje" obrede i činodejstvovanja mogu da čine i zli ljudi, licemeri i pretvorice, a da ipak takvi ostanu. Dok oni koji uzveruju u Hrista, ma kakvi pre toga bili, svoj život počinju menjati u skladu sa svojom verom.
Kako postati Božje dete, tj. biti rođen od Duha, nije stvar tehnike, iako znanje nije na odmet. Zato evo nekoliko koraka koji vode željenom cilju.
"A ko se s Bogom združi, s njim je jedan duh."
Da bi se s nekim združio, čovek prvo mora tog "nekog" da pronađe. Gde pronaći Boga? Ima li neko Njegovu adresu, broj telefona ili možda broj pejdžera?
Postoje dve stalne adrese u ovom svetu na kojima se uvek može pronaći Bog.
Prva: "Zar ne znate daje vaše telo hram Duha Svetog koji je u vama, koga imate od Boga."
Druga: "U početku beše Reč Božja , i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč."
Može li nečija adresa biti tačnije i preciznije naznačena, a u isto vreme i bliža? Usuđujem se čak reći: "Ako Boga ne možete da pronađete, to nije zato što se On sakrio, već zato što ne želite da odete na sastanak!"
Više je nego sigurno da duh može bez svega, osim bez Božje Reči. Da podvučem ovu misao, reći ću je obrnuto:
Ako čovekov duh nema Božju Reč, ničim drugim mu se ne može pomoći. Ništa osim Reči ne dopire do duha, što znači da ništa osim Božje Reči ne može "roditi" čovekov duh kako bi on bio nanovo rođen. Ako nije nanovo rođen, katastrofa, ne može čak ni videti carstvo nebesko. Tada se ponaša kao slepac ispred Leonardove "Mona Lize" i ne može da se načudi izrazima divljenja ljudi oko sebe jer zaboga, kakve to lepote ima u običnom mraku.
Međutim: "Kada čovekov duh ima Božju Reč, ne treba mu ništa drugo. Tu za njega ima hrane i radosti, mira i svakog dobra u izobilju. Sve su Božje Reči svete, slobodne, istinite, mironosne i pune svake dobrote. Stoga ko uz njih prione pravom verom, njegova će se duša sjediniti sa njima, a sve kreposti Reči postaće kreposti same duše, te će duša verom kroz Božju Reč i sama postati: sveta, slobodna, istinita, mironosna i puna svake dobrote. Vera toliko puno može (više nego ijedno delo) stoga što se nijedno delo ne drži Reči kao vera i nijedno ne može biti u duši, već samo Reč i vera vladaju dušom. Kakva je Reč, takva će verom postati i duša" - pisao je Luter.
Na taj način će se ispuniti upravo ono što piše u Bibliji, naime: "A ko se s Bogom združi, s Njim je jedan duh."
Šta da činimo da radimo dela koja Bog hoće?", pitali su Isusa. "Da verujete u onoga koga je Bog poslao", odgovorio im je.
Šta u stvari znači nekome verovati? - Smatrati ga pravednim i istinitim! Ujedno to je i najveća čast koja se nekome može iskazati, kao što je i najveće poniženje za osobu ako je smatrana lažljivom i nekorisnom.
Tako je i kada se čvrsto veruje u Božju Reč. Tada se Bog časti, pušta se da bude u pravu, da On vodi i čini sa čovekom šta mu drago. Sve mu se ovo dopušta, naravno, stoga što se veruje u Njegovu dobrotu.
Čovek koji ne pušta Bogu da vodi njegov život praktično pokazuje svoju neveru, bez obzira kako se pri tome deklarisao. Njegov postupak pokazuje da Boga smatra nepouzdanim, nesposobnim, lažljivim...
Kada čovek svojom verom časti Boga smatrajući ga dobrim, pravednim i istinitim, tada i Bog čoveka, po takvoj veri, časti držeći ga opravdanim i istinitim! Ko tako ne čini, ko po veri ne časti Boga može se celog života truditi raznim "dobrim" delima, a da nikada ne postigne pravednost.
Kada dođemo do ove tačke, neki ljudi mi znaju reći: "A tako je to znači. E baš lepo, sada znam pa mogu kući." "Da, ako stanete ovde možete ići kući, ali ako sačekate još malo, možete i Božjoj kući!", obično im odgovorim.
Vera kroz Božju Reč ujedinjuje čovekov duh tako da on postaje jedno sa Božjim Duhom, no to nije sve , ono najlepše tek dolazi. Vera, ako bi ostala samo u intelektualnoj sferi, bila bi tek uspešna retorika i umna gimnastika, koja u teškim vremenima ne vredi mnogo. Čovek je od krvi i mesa, osoba koja ima doživljaj i iskustvo i, ako vera ne bi mogla da probije barijeru da se iz verbalne sfere pretoči u stvarnost, bila bi obično gubljenje vremena. A hrišćanstvo nije gubljenje vremena. Ono nije pusta teorija.
"Šta da činimo da radimo dela koja Bog želi?", pitali su Isusa, a On im je odgovorio: "Da verujete u mene!"
Zašto?
Zato što s Njim i u Njemu sve ono o čemu govori Biblija postaje dostupna ljudskim čulima. Vera ujedinjuje čovekov duh s Hristom kao nevestu s verenikom, a iz tog "braka" sledi da duša i Hrist postaju jedno telo. Time sva njihova dobra postaju zajednička, tako da sva blaženstva koja poseduje Hrist sada poseduje i verna duša, a što duša ima postaje Hristovo.
Evo kako je čovek oslobođen greha! Evo kako duša postaje pravedna!
Postavši s Hristom jedno telo, duša gubi granice dajući i primajući. U takvoj zajednici nastaje vesela i radosna razmena. Imali smo prljave haljine, dobili smo čiste; bili smo grešni sada smo pravedni, bili smo zarobljeni, sada smo slobodni; bili smo mrtvi, sada smo živi.
Ovo uopšte nije komplikovano. Naprotiv! Priča o Pepeljugi je jednostavna priča koju čak i deca razumeju. Priča o čovečanstvu takođe je priča o Pepeljugi.
Dobri, plemeniti, pravedni kralj - Bog, zbog svoje pravednosti, neizmerno je daleko od nepravednog čovečanstva. Ljudi takvi kakvi su ne mogu do Boga, ali Bog je smislio plan kojim će omogućiti čoveku da postane Njegovo dete.
Odbačena, siromašna, prljava Pepeljuga postala je blistava princeza tako što se udala za princa. Postojao je jedan jedini način da Pepeljuga postane kraljevo dete, da kralja zove ocem. Postoji jedan jedini način da odbegli, grešni čovek postane Božje dete. Da se, naravno slikovito rečeno, uda za Hrista.
I evo nas - u tri, četiri poteza stigosmo od pakla do neba. Zašto, i pored očite jednostavnosti, toliki ljudi jezde u propast ne mareći za moćno spasenje koje im je nadohvat ruke, ni meni baš nije potpuno jasno, pa ipak rekao bih da su dva razloga dominantna. Prvi je u tome da nikada nisu ozbiljno sebi postavili pitanje: šta da činimo da radimo dela koja Bog hoće; a drugima, kada su i postavili to pitanje, nije im se svideo odgovor, pa još uvek iščekuju neki drugi.
Kada bi čovek bio samo onaj novi, unutrašnji, od Duha Božjeg rođeni, tada bi ovo bio kraj priče. Ali to se neće dogoditi do sudnjeg dana. Čovek ima dve prirode i on ima da funkcioniše na ispravan način u obe. Zato Biblija i da je jasan balans između vere i dela. Zato ni ja ne govorim u korist vere, a protiv dela; niti sam za dela, a zanemarivanje vere. I vera i dela imaju svoje mesto u životu hrišćanina. Tu nema važnijeg i manje važnog - ima prvo i ima drugo. Ima ono što spasava i ono što iz spasenja sledi. Može se očekivati da, kada postane pravedan, čovek počne da se ponaša u skladu sa onim što jeste. Konačno, ako je neko stablo jabukovo, normalno je da u određeno vreme počne da rađa jabuke. Zapravo, ono niti želi niti može da rađa drugo do jabuke. Tako i duša, kada je čista i pravedna, ne želi ništa drugo nego da ugodi Bogu, čiju volju želi da ispuni rado i na najbolji način.
Čovek je iznutra, s obzirom na dušu, dovoljno opravdan verom. Međutim, on je još uvek tu, na Zemlji, u svom telesnom životu zbog čega mora da upravlja tim telom i da komunicira sa svojom okolinom. U ovoj tački dela počinju da bivaju i važna i potrebna, a mogu se svrstati u dve grupe:
Prvo, dela s obzirom na sopstveno telo. "Kada posmatramo tog starog ili spoljašnjeg čoveka, dakle svoje telo, tu ne smemo besposličiti već se postom, bdenjem, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost telo mora istinski terati da bude poslušno unutrašnjem čoveku kako bi mu se suobličilo umesto da mu smeta ili se suprostavlja. Jer unutrašnji čovek u svom telu nalazi nepokornu volju koja egoistički želi da ugodi svojim požudama. A vera, koja je jedina čovekova pravednost, ne može to trpeti. Zato čovek čini dobra dela s namerom da telo postane poslušno, jer sve dok je duša po veri čista i ljubi Boga, ona želi da i druge stvari budu čiste, a naročito njeno telo da bi tako zajedno ljubili i proslavljali Boga. Otuda proizilazi da čovek radi svog vlastitog tela ne sme biti besposlen, nego čini mnoga milosrdna dela da bi ga savladao"; pisao je Luter, vrlo oštroumno, u svojoj studiji: "O slobodi hrišćanina."
Druga grupa su dela s obzirom na ljude i okruženje. Živeći svoj materijalni, fizički, ovozemaljski život, čovek živi i radi među drugim ljudima i s obzirom na njih ne može i ne sme da ostane bez dela. Jer ako je s Bogom jedan duh, a s Hristom jedno telo, tada deluje onako kako deluju Bog i Hrist! Kako je Bog u Hristu meni grešnom, nevernom i prokletom čoveku darovao bez ikakve zasluge i besplatno, iz čistog milosrđa i ljubavi svu pravednost i blaženstvo, tako ću i ja slobodno, radosno i besplatno činiti ono što mu je ugodno, a svom bližnjem biću Hrist kao što je to Hrist za mene postao.
To je razlog zbog kojeg Biblija kaže: "Neka se vide vaša dela."
Jabukovo stablo ne rađa jabukama sebe radi već drugih radi. Drugi mu priđu, uzmu od njega i budu blagoslovljeni njegovim rodom.
Tako je i sa hrišćaninom. On dela ne čini sebe radi već na dobro bližnjem. Svakome je za njega samog dovoljna njegova vera, a sva druga dela i ceo život preostaju mu zato da iz slobodne ljubavi služi Bogu i ljudima.
Nema nikakve konkurencije između vere i dela. Naprotiv, postoji divno sadejstvo, jer upravo dela pokazuju šta i kako verujemo Bogu na kojeg se pozivamo.
Favorizovanje vere u odnosu na dela, ili obrnuto, pogrešno je, nebiblijski i pogubno. Samo se verom može postići pravednost, a dela pokazuju šta je postignuto! Vera sama po sebi ne znači ništa, ali ni dela sama po sebi ne znače ništa. Vera plus dela je dobitna kombinacija.
