2. Raskol

Ivan Božer

Hristova crkva danas se javlja u tri globalna oblika: Pravoslavna, Rimokatolička i Protestantska crkva. Naravno tu je još i Grkokatolička crkva, koja se uglavnom ne pominje u globalnom razmatranju zato što ne donosi novi kvalitet već predstavlja mešavinu obreda i teologije Rimokatoličke i Pravoslavne crkve, zbog čega se još naziva i unijatskom crkvom. Bilo kako bilo, crkva danas nije jedinstvena, a evo kako se to dogodilo.

Kada danas iz velike vremenske udaljenosti i objektivno gledamo na sve te nesporazume u crkvi, vidimo da to nisu bile neke velike i krupne stvari zbog kojih bi se trebalo prepirati, a kamoli ići toliko daleko pa cepati Hristovu crkvu, prvo na dva, i to antagonistička tabora. Ali stara mržnja između Grka i Rimljana ispoljila se i kod uređenja crkve, jer su sticajem prilika i jedni i drugi bili glavni nosioci Hristove poruke.

Od onog čistog, ljubavlju prožetog i na žrtvu spremnog hrišćanstva, postavši u četvrtom veku državnom religijom, crkva je postala kaleidoskop ljudi koji nisu dobro ni shvatili bit hrišćanstva (da ne govorim o tome da ga nisu živeli), već su iz pomodnih razloga ušli u crkvu. Bilo je potom tu ljudi željnih vlasti koji su videli mogućnost ostvarenja svojih ambicija; žreca koji se, stoga što su u prethodnom periodu progonili crkvu, pobojaše da se od lovaca ne pretvore u lovinu pa potražiše zaštitu crkve... Sve u svemu, podloga za antagonizam je bila spremna.

U prvo vreme svoga uređenja hrišćanska crkva je imala, među episkopima tri najvažnija, koji su se kasnije po glavnim gradovima (metropolosima) nazivali i mitropolitima ili arhiepiskopima. Ovi vrhovni arhiepiskopi stolovali su u Rimu, Aleksandriji i Antiohiji. Prvi po rangu bio je rimski. Kasnije su za vrhovne arhiepiskope ili patrijarhe uzeta još dvojica, carigradski i jerusalimski. Sada se redosled dostojanstvenika poremetio. Rimski je ostao i dalje prvi, a carigradski je došao odmah iza njega, jer je Carigrad postao nova presto-nica, pa je i njegov episkop dobio titulu patrijarha i drugi rang.

To je prouzrokovalo prvi spor između Rima i Carigrada. Iako je to bilo utvrđeno na Drugom vaseljenskom saboru u Carigradu 381. god. n. e., ipak je protiv toga protestovao rimski arhiepiskop jer se bojao za svoj rang i jurisdikciju koju je već bio stekao nad celim zapadnim i istočnim Ilirikom.

Ovaj strah rimskog velikodostojnika, politički gledano, nimalo nije bio bezrazložan. Zapadno rimsko carstvo pod naletima varvara sve je više slabilo. Kako je crkva na istoku sve više postajala državna i bila podvrgnuta carevoj volji, a sa druge strane imala uticaj na cara i vojsku, rimski je arhiepiskop težio da se oslobodi carske vlasti i da bude potpuno samostalan. To je želeo naročito zbog toga što su vizantijski carevi bili više naklonjeni istočnim patrijarsima i davali im u jurisdikciju često i one zemlje koje su ranije pripadale Rimu.

Drugi veliki spor između Rima i Vizantije izbio je 484. god. n. e. zbog popunjavanja arhiepiskopske stolice u Aleksandriji. Oko toga su se zavadili rimski papa Feliks i vizantijski patrijarh Akakije. Ta svađa je dovela i do prvog pravog raskola koji je trajao 35 godina do cara Justina i koji je zahtevao pomirenje. Do izmirenja je došlo, ali kako baba silom u raj ne ide, kroz tridesetak godina, za vreme Petog vaseljenskog sabora dolazi do novog nesporazuma. Zapravo, nesporazum je neprekidno prisutan, samo što je pritajen da bi s vremena na vreme izbio na površinu uvek kada se pronađe neki formalni razlog koji bi prikrio stvarni uzrok. Jer uzrok svađi je bila zavist, ali kako je to osećanje suviše nisko i podlo, moralo je biti prikriveno nečim drugim. Tako je bilo i 588. god. n. e. kada je izbio novi ozbiljan sukob u kojem se zavist kao razlog više nije mogla lako sakriti.

Vizantijski patrijarh Jovan IV Posnik dodao je svom naslovu titulu vaseljenski. lako se taj naslov i ranije davao nekim uglednim patrijarsima, papa je ipak protestovao govoreći da se time patrijarh stavlja na Hristovo mesto. Kako patrijarh nije hteo popustiti, to je papa Grgur Veliki, da bi posramio patrijarha, dodao svom naslovu titulu servus servorum Dei, koja se u papinom naslovu nalazi i danas.

Rimski arhiepiskopi su počeli već od V veka da traže prvenstvo i nad ostalim crkvama dokazujući da im to pravo pripada kao naslednicima Sv. Petra, koji je prema njihovom tvrđenju bio prvi episkop u Rimu.

Istočnim patrijarsima nije bilo ni na kraj pameti da im to priznaju jer su zbog slave svojih velikih otaca: Vasilija Velikog, Grigorija Niskog, Jovana Zlatoustog i drugih, bili ubeđeni da su duhovno nadmoćniji od predstavnika Zapadne crkve. S toga su između jednih i drugih neprekidno trajali zategnuti odnosi i tražili se uvek novi razlozi za svađe. To je dovodilo do sve većeg udaljavanja Istoka od Zapada, i obrnuto. Nepomirljivost rimskih papa prema Vizantiji naročito je porasla od 732. god. n. e. kada je vizantijski car Lav III Isavrijski oduzeo ispod jurisdikcije Rima Južnu Italiju i Istočni Ilirik i predao ih vizantijskom patrijarhu.

Osim toga i istočni patrijarsi su bili sve više neraspoloženi prema papi zbog njegove moći i velikog ugleda na Zapadu. Taj papin ugled naročito je porastao 755. god. n. e. kada su mu Franci poklonili Langobardiju, pa je na taj način papa postao i vladar jedne države. Njegov je ugled postao još veći od onog dana kada je u Rimu krunisao Karla Velikog za rimskog cara. Od tog vremena pa kroz ceo srednji vek svi su zapadni vladari svoje carske i kraljevske krune dobijali iz papskih ruku. Sve je to izazvalo zavist na Istoku, a velike pretenzije na Zapadu, tako da je konačni raskol već bio na pomolu.

Crkvene vođe nisu mogle jednostavno reći: ne podnosimo drugu stranu i zato ćemo je anatemisati, a mi ostati glavni. Kako Sveto pismo upućuje da čašću drugog treba držati većim od sebe, a zavist čini suprotno, da bi opravdali svoj postupak, morali su one druge optužiti za pogrešnu teologiju.

Simbol vere na Istoku se čuvao nikejski bez dodatka (tako bar tvrdi istočna teologija), a na Zapadu se sve više širio dodatak filioque (što znači i od sina) dok nije 1014. god. n. e. uveden i u samom Rimu. Osim toga uzimale su se još i druge male razlike kao povod za neprijateljsko držanje jedne crkve prema drugoj, dok nije neki carigradski monah Nikita Stitat 1053. god. n. e. napisao vrlo polemičke knjige u kojima je oštro napao Latine i Zapadnu crkvu. Sa njim se složio tadašnji patrijarh Mihajlo Kirularije, a tako je mislio i pisao još jedan istočni crkveni velikodostojnik, autokefalni ohridski arhiepiskop Leon. Osim toga patrijarh Kirularije je bio vrlo netolerantan prema Latinima, te je zatvorio sve latinske crkve i manastire u Carigradu i okolini.

Ta pisanja kao i postupak patrijarha mnogo su naljutili papu Lava IX zbog čega je napisao oštro pismo Kirulariju, u kojem mu prebacuje što se usudio poučavati papu, koji je mnogo uzvišeniji od njega.

U to vreme Vizantijom je vladao car Konstantin IX Monomaž koji je pokušao izmiriti sada već usijana dva suprotstavljena tabora.

Ne mogu, a da u ove istorijske podatke ne umetnem i jednu svoju upadicu i da kao hrišćanin i sveštenik ne kažem -Sram nas bilo! Sram bilo nas koji se nazivamo Hristovim imenom zato što od prve hrišćanske vrline, ljubavi, nemamo ni "Lj", tako da nas na mir, toleranciju i ljubav mora pozivati neko izvan crkve, kao što je to 1053. god. n. e. bio car Monomaž.

U svojoj iskrenoj i ispravnoj nameri car zamoli patrijarha da ublaži svoj stav, a papu da pošalje izaslanike u Carigrad te da se sporazumeju i izmire.

Papa posluša cara, ali ipak ne dođe on sam, već posla izaslanike kojima je na čelu bio kardinal Humbert.

Odmah po svom dolasku u Carigrad, kardinal Humbert izneo je vrlo oštre optužbe protiv Grka, naročito protiv patrijarha Kirularija, arhiepiskopa Leona i svakako Nikite Stitata. Na carev mirovni poziv Nikita je svoje spise protiv Latina bacio u vatru ne bi li nekako došlo do izmirenja, ali to nije hteo da učini i patrijarh nego je tražio da se ceo spor raspravi najednom crkvenom saboru. Humbert na to nije pristao, nego je sastavio dekret na latinskom u kome je izneo sve prekore protiv Grka i anatemu na patrijarha Kirularija kao i sve njegove pristalice, pa je sa ostalim papinim izaslanicima odneo taj svoj spis u crkvu Aje Sofije i ostavio ga na svetoj trpezi. Bilo je to 16. jula 1054. god. n. e.

Patrijarh Kirularije je odmah sazvao crkveni sabor na kome je zaključeno da se anatema koju su ostavili Rimljani baci na njihovu glavu. Osim toga, sabor je osudio sve razlike i novine koje su ovi uveli u crkvu, a naročito da Duh Sveti ishodi od Oca i Sina i da papa ima jurisdikcijski primat nad celom crkvom. Stoga su Istočnjaci isključili iz crkvene zajednice Latine, a oni optužili Istočnjake zbog raskola.

Praktičan povod za raskol bila je, što je i tužno, i smešno, i glupo, i nedopustivo jedna jedina reč - filioque! Šta to u stvari znači? Na saboru u gradu Nikeji crkva je definisala šta je to u šta veruje. Jedan od tih simbola vere bilo je da Duh Sveti proishodi od Boga Oca, što se kaže Ex Padre. Zapadna crkva je tvrdila da je u nikejskoj veroispovesti izvorno stajalo Ex Padre Filioque, što znači od Oca i Sina. Jedna od ove dve tvrdnje nije istinita, ali nije ni uzrok za mržnju i raskol, već samo plašt i opravdanje za zavist i požudu koja je u pozadini svega. Uostalom, ni jedna ni druga crkva ne dovode u pitanje pluralizam u monoteizmu, tj. jednog troosobnog Boga.

Od 1054. god. n. e. dve crkve, Istočna i Zapadna, koje se međusobno ne uvažavaju, nastavljaju da se razvijaju nezavisno jedna od druge. U XII i XIII veku Istočna crkva je u sprezi sa državom proterala i uništila bogumile, ljude o kojima se istoričari nimalo ne slažu. Jednako eminentni i sa jednako teškim akademskim doktorskim titulama, jedni tvrde da su bogumili bili opasni jeretici, dok drugi kažu da su to bili prvi reformatori koji su pokušali da vrate crkvu na biblijske temelje. Postoji čak i treća struja koja kaže da su sve to gluposti i da bogumili nikada nisu postojali.

Ova druga tvrdnja, ako se sve posmatra sa platforme Starog zaveta, gde je veoma očito da Božji narod napreduje uvek kada je u skladu sa Božjom voljom i nazaduje kada to nije, mogla bi biti istinita jer ne dugo po istrebljenju bogumila Istočna crkva pada u viševekovno ropstvo islamu.

Zapadna crkva, iako daleko od onoga što bi trebalo da bude izgleda da je kroz pojedinačne pokreta (dominikanski, franjevački...) ipak primila infuziju izvornosti, jer nekako i islam posustaje na granicama njenih područja.

Tužna je istorija crkve u prvoj polovini drugog milenijuma. Posvađana i razjedinjena, njena istočna polovina toliko je pritisnuta islamom da je bukvalno u preživljavanju. Zapadna crkva, u strahu od protivnika, izgradila je Inkviziciju, koja je bila toliko moćna da bi sve što se sukobilo sa zvaničnim stavom Rima već mirisalo na lomaču.

U obema crkvama, Istočnoj i Zapadnoj odnosno Pravoslavnoj i Rimokatoličkoj, bilo je ljudi potpuno predanih Bogu, koji su shvatili, videli i razumeli da je hrišćanstvo mnogo više i mnogo delotvornije nego što se to uobičajeno na misama i liturgijama moglo saznati. Jedan od tih ljudi, svakako ni najbolji ni jedini, iako prvi sa kojim Inkvizicija nije uspela da izađe na kraj, tj. nije uspela da ga spali i njegovu nauku baci u zaborav kao što je to učinila sa njegovim prethodnikom Janom Husom, koji je goreo kao i toliki hrišćani u starom Rimu, bio je Martin Luter.

* * *

Luter je bio Nemac, rođen 10. novembra 1483. god. u Auslebenu. Kao studentu erfurdskog univerziteta 1501. god. slučajno mu u biblioteci do ruku dolazi Biblija na latinskom jeziku. Listajući tu za njega do tada nepoznatu knjigu, odmah je uočio da crkva objavljuje maleni deo onoga što po nalogu svoje glave - Hrista treba da čini. Da je bio neobično nadaren čovek, potvrđuje činjenica da je već 1505. god., dakle u 22. godini, postao magistar nauka. lako je brzo postigao mnogo, to mu nije pružalo trajno zadovoljstvo. Neprestano ga je mučio strah od Boga što je bilo posledica naučavanja crkve onog vremena. Crkva čoveku nije pružala nikakvu nadu već ga je samo plašila i pretila paklom i večnim prokletstvom.

Strah od Boga i crkveno propovedanje askeze navode Lutera na misli o kaluđerstvu. Nadao se, naime, da će na taj način naći mir sa Bogom. I zato već u junu 1505. god. stupa u manastir. Uvek se trudio da bude dobar kaluđer, Što su mu priznale i njegove kolege. Jednom prilikom kasnije i sam je izjavio: "Kada bi i jedan kaluđer došao u nebo zbog svog uzornog kaluđerskog života, to bih sigurno bio ja".

Na prelomu 1508 - 1509. god. glavni vikar manastira šalje Lutera u Vitenberg da održi nekoliko predavanja iz Svetog Pisma na tamošnjem univerzitetu. Vrlo brzo postao je najpopularniji profesor zbog toga što je u svojim predavanjima iznosio čistu Božju Reč. Odbacio je ljudsku filozofiju i tradiciju, tj. sve ono čega su se ostali profesori držali. Dolazili su da ga slušaju i sami profesori jer su videli da on svoje naučavanje temelji na Isusu Hristu, a ne na ljudskom umovanju. Štaupic, Luterov vikar, zato određuje da Martin propoveda u jednoj maloj kapeli, no kako ona ubrzo postaje pretesna odobreno mu je da govori u velikoj gradskoj zgradi crkve.

Luter 1512. god. stiče i titulu doktora. Još nije imao ni 29 godina a već je bio doktor teologije.

Zašto sam dao ovako opširnu pomalo ulepšanu biografiju jednog čoveka? Zato što je on neraskidivo vezan za događaje koji će slediti. Protestanti će reći da je on otac reformacije i da je zato jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji. Ne polemišući o tome, ne možemo zanemariti činjenicu da je proces, koji je započeo sa Luterom, reformisao crkvu, ukinuo Inkviziciju i doveo do revolucionarnih promena u društvu, poznatih kao preporod i renesansa.

U Luterovo vreme u crkvi su vladali neznanje i Inkvizicija. Ipak najveća sramota i nesreća bila je prodaja oproštaja greha, takozvanih indulgencija. Indulgencije su bile papiri ili pisma sa papskim potpisom (teško da je papa stigao potpisati sve indulgencije) koji su oslobađali čoveka od odgovornosti prema Bogu.

Najdalje u toj raboti otišao je neki dominikanski kaluđer Tacel. On je za devet dukata opraštao greh lažne zakletve, a za osam dukata ubistvo. Naivni ljudi kupovali su te dokumente i verovali da su na taj način izbavljeni od prokletstva. Takođe mogao se kupiti oprost za greh koji je neko tek nameravao počiniti. Tacel je išao ulicama i seoskim vašarima vičući: "Čim novac u sandučiću zazveči, istog se časa duša iz čistilišta izbavi".

Vremenom su se u vezi sa ovim pojavile i mnoge anegdote. Ne znam da li je ova koju ću vam ispričati istinita ili je samo vic, no indulgencije upravo stvaraju mogućnost za ovakav događaj pa, ako se i nije dogodio, mogao je jer nisu baš svi ljudi bili naivni.

Navodno je nekakav razbojnik sačekao revnog kaluđera na osamljenom šumskom putu dok je ovaj bezbrižno išao iz jednog sela u drugo zveckajući svojim sandučićem. Razbojnik zaskoči Tacela, lupi ga po glavi i ote mu otežali sanduk. Kako fratar stade za njim sipati kletve izgovarajući na kraju i onu "Bog će te zbog ovoga kazniti", razbojnik stade, okrete se, široko osmehnu i izvuče indulgenciju iz džepa.

"E pa neće moći", odgovori. "Baš sam od vas, dragi gospodine, danas na vašaru kupio oprost za ovo što sam učinio".

Upravo te indulgencije su bile kap koja je prelila čašu, jer kada je Luter saznao za ovu prljavu rabotu, setio se reči iz Biblije: "Neka ide u propast tvoj novac zajedno sa tobom kada si verovao da dar Božiji možeš steći novcem". Ogorčeni Luter odmah je napisao tužbu biskupu kako bi se stalo na put takvom prljavom poslovanju. Nije, međutim, dobio nikakav odgovor što mu je jasno pokazalo da i biskup, a najverovatnije i papa, od toga imaju koristi. No Luter nije posustajao. Sastavio je 95 kratkih sažetih teza u kojim je izneo šta Biblija naučava o oproštaju greha. U rano jutro 31. oktobra 1517. god. te je teze sam prikucao na glavna vrata crkve u Virtenbergu. Kada je to učinio, nije ni slutio da će uzdrmati celu Zapadnu crkvu. Njegova jedina želja je bila da se crkva vrati Bibliji i Hristu umesto što juri veštice i prodaje indulgencije, a dogodilo se da se zapalila vatra reformacije.

Dakako da Rim nije imao nameru da promeni svoj stav ili da se odrekne izvora prihoda, nego je gledao kako bi Lutera stavio na ražanj. No situacija se već tada mnogo razlikovala od one u vreme Jana Husa. Narod se počeo buditi iz sna prionuvši uz istinu koja se stala probijati na površinu. Kada su uz Lutera stali knez Fridrih mudri, te poznati naučnik i specijalista za grčki jezik Filip Melanhton, a naročito posle prevoda Biblije na nemački jezik, reformacija se više nije mogla zaustaviti.

Tako je Hristova crkva doživela još jednu šizmu, pa sada imamo Pravoslavnu, Katoličku i Reformisanu, tj. Protestantsku crkvu. Ovaj ružni izraz Protestantska, crkva je naj-verovatnije dobila kada je papa pozvao Martina Lutera u Rim da ispita njegovu "jeres", a narod se dao na posao da prikupi potpise za peticiju protestujući protiv toga, jer je svima bilo jasno da poziv u Rim znači poziv na lomaču.

Koliko god je ona prva Šizma na Istočnu i Zapadnu crkvu bila nepotrebna i plod čisto ljudske borbe za vlast, toliko je, izgleda, ova druga bila ako ne opravdana, ono neophodna, jer se crkva vraćala svojim izvorima, svojim temeljima, svom poslanju i svojoj glavi - Hristu.

Tri pojavna oblika jedne jedinstvene Hristove crkve mogu delovati zbunjujuće i čak razočarati, ali ne mogu pokvariti ili zaustaviti Božju nameru da istoriju čovečanstva vodi po svojoj zamisli. Jer, "On dade jedne kao apostole, druge kao proroke, jedne kao evanđeliste, druge kao pastire i učitelje da priprave svete za delo službe".

Izgleda da većina problema koji su zadesili Hristovu crkvu dolazi upravo zbog nepoznavanja i nerazumevanja ove istine. Bog je taj koji odabire i odlučuje. Uzaludno je samovoljno i samoinicijativno zaposedati neke pozicije želeći biti veći od drugog. Bog u crkvi nije dao jedne da budu veći od drugih, nego da se dopunjuju, nadovezuju i nadograđuju, kako pojedini vernici, tako i cele crkve.

Bog u svojoj crkvi nije dao ni više autoriteta nego samo jedan. Svoju Reč. Ličnu, Isusa Hrista, i pisanu, Bibliju.

Želja da se uz Isusa Hrista ubaci još neki autoritet nije novina u crkvi. Još je apostol Petar pokušao to isto, o čemu imamo zapis u Bibliji (Mt. 17:2-5). Kada je video zajedno tri osobe, Petar se po svom starom običaju odmah javio sa predlogom. Često i ne razmišljajući šta govori, ali uvek spreman da nešto kaže, predloži: "Da sagradim tri kolibe?" Jedna bi, naravno, bila za Isusa, ali po jedna i za Mojsija i Iliju.

Na gori preobraženja Isus je pokazao Petru jedan delić carstva nebeskog, a Petar odmah pored Gospoda pokušava da progura još dva autoriteta. Ono što Petar predlogom o izgradnji koliba kaže jeste: "Isuse, ti ćeš biti glavni, ali neka ti se i ova dvojica nađu - za svaki slučaj". lako su Mojsije i Ilija veliki već sami po sebi, svojim moralnim i karakternim osobinama, još veći su po onome što predstavljaju. Mojsije je personifikacija Zakona, a Ilija personifikacija proroka. Ipak u carstvu Božjem nema više različitih autoriteta. Tamo vlast nije podeljena u više "ministarstva". Tamo se ne glasa.

Postoji samo jedan glas - Hristov !!! Da bi pokazao ovu činjenicu, Bog se direktno umešao i prekinuo Petrove građevinske planove pokazavši mu da nije vreme da govori nego da sluša. Zatim je ukazao na onoga ko u Carstvu ima vlast i pravo da govori, i koga treba slušati: "Ovo je Sin moj ... njega poslušajte".

Budući da se sva vlast, "i nebeska i zemaljska", nalazi u Hristovim rukama, normalno je da On postavlja jedne za apostole, a druge za proroke ... Ako njegovoj svrsi odgovara da podeli crkvu, i to je u njegovoj vlasti.

Moguće je da mi ljudi ne razumemo odmah neke radikalne Božje poteze, ali oni su neminovni upravo zbog naše neposlušnosti.

Postoji od Hrista jedna opšta i ista naredba celoj crkvi: "Učinite sve narode učenicima mojim". Ali za svakog pojedinog hrišćanina taj naloga predstavlja nešto lično i specifično. Kada se čovek prepusti Bogu, duhovno on postaje potpuno novo stvorenje. Ovo, dakako, ima reperkusije i na njegovo duševno biće, ali ne u smislu da ga ukine, nego da ga poboljša. Drugim rečima, ako je čovek bio brzoplet i dalje će to biti, ali u jednoj razumnoj meri. Kao apostol Petar, recimo. On je uvek imao šta da komentariše. Često i pre nego što je promislio. Međutim, Bog tu Petrovu karakteristiku nije ukinuo, već je kanalisao i za svoju svrhu iskoristio. Baš kao što je to učinio sa sistematičnošću apostola Pavla ili sa brižnošću, strpljenjem i ljubavlju apostola Jovana.

Upravo zbog tih različitosti u ljudi Bog i ne poziva svakog od svojih slugu na istu dužnost, niti koristi ista sredstva da bi ih pripremio. Služba je uvek svojstvena samom sluzi izražavajući njegov specifikum.

Mogli bismo se zapitati: "Sa kojim ciljem Bog to radi?" Jedne postavlja za apostole, druge za proroke, treće za evanđeliste. Njegov cilj je jasan, prepoznatljiv i nepromenljiv - da spase izgubljeno čovečanstvo. Stoga čovečanstvo daje crkvu kao nosioca mesijanske poruke, a crkvi daje ljude koji će je voditi u ispunjenje njegove svrhe. Kada crkva zakaže, uspava se ili zaboravi, Bog je slobodan daje čak i na bolan način budi i podseća na njenu ulogu.

Posao i dužnost crkve nije da se svađa i ubeđuje oko toga koja je crkva bolja, starija ili legitimnija, nego da propoveda Evanđelje. Isto tako, u okviru lokalne zajednice u kojoj se nalazi, posao i dužnost hrišćanina nije da priželjukuju tuđu službu, već da ostvari svoju. Priželjkivati tuđu službu je nepotreban i jalov posao iz najmanje dva razloga.

Prvi razlog je da Hrist odabire, a u božjem carstvu niko ne može uzeti ono što mu nije dato.

Drugi razlog je u tome što, čak i kad bi čovek mogao samovoljno uzeti neku službu, ona ne bi odgovarala njegovoj ličnosti i ne bi je mogao ostvariti. To je kao kada bi muž zaželeo da obuje cipele svoje supruge. Zato što je jači, verovatno bi mogao da ih otme. Ukoliko bi imao mala stopala, možda bi uspeo i da ih obuje, ali u njima mu šetnja ne bi bila prijatna, zato što te cipele ne odgovaraju njegovim nogama.

Dakako, ovo je tek jedna banalna ilustracija, ali istu situaciju možemo zapaziti i na biblijskom primeru kroz službe tri različita čoveka, koji su od 27 knjiga Novog Zaveta napisali čak 20 ili 21. To su tri iste, ali toliko različite službe da bi, kada bi se izmešale službe i ljudi, malo šta od tog njihovog za crkvu grandioznog dela ostalo.

Petar! Detalj koji posebno karakteriše Petrovu službuje izraz koji je Isus pri pozivu upotrebio. "Ribar ljudi" bio je Petrov određeni zadatak koji je jednostavno proizišao iz onoga što je on i inače bio i radio. Naime, poziv za sleđenje Hrista Petra je zatekao dok je bacao mreže. Kasnije ovu Petrovu specifičnost Isus je potvrdio u razgovoru sa svojim učenicima kada im je uputio otvoreno i direktno pitanje o tome šta misle ko je On. Petar je bez mnogo dvoumljenja odgovorio: "Ti si Hristos Sin Boga živoga", na šta mu je Isus uzvratio"; "Tebi ću dati ključeve carstva nebeskog".

Ključ podrazumeva ulazak ili početak. Kako se kasnije ispostavilo, Petrova služba se često sastojala upravo od početaka. On je bio prvi koji se time bavio. Crkva u Jerusalimu je nastala na praznik Pedesetnice kada se 3000 ljudi obratilo kroz Petrovu propoved; crkva u Kesariji je nastala kada se za vreme Petrove propovedi na slušaoce spustio Sveti Duh. Ustajući zajedno sa jedanaestoricom, Petar je otvorio vrata Jerusalima, a propovedajući u kući Rimljanina Kornelija, otvorio ih je i kod nejevrejskog naroda, odnosno neznabožaca.

Ni u jednom, ni u drugom slučaju Petar nije bio sam. Ta služba nije bila samo njegova, ali u pravom smislu reči on je bio prvak.

Sa istorijskog gledišta, Petar je držao ključ i otvarao vrata. Suština njegove poruke bila je odgovor na osnovnu potrebu ljudi - spasenje. Imao je ključeve i koristio ih je da "pušta" ljude u carstvo Božje.

Nikako nije slučajnost što se ovo slagalo sa Petrovim pozivom. On je "bacao mreže". S druge strane, Petar je brzopletošću svog karaktera savršeno odgovarao takvom poslu. Kada se bace mreže, ulove se ribe. Razne vrste riba. I dobre i loše, a onaj koji baca mreže ne razmišlja toliko o vrsti koju će uloviti, koliko o tome da mreža bude puna.

Pavle je bio, usuđujem se da kažem, sušta suprotnost. Čovek potpuno drugačijeg karaktera u odnosu na Petra. Svakako, i Pavle je propovedao i osnivao crkve, ali dok je Petrov zadatak bio da otpočinje, Pavlov prvenstveni zadatak je bio da gradi. Bog mu je na naročit način poverio zadatak da gradi njegovu crkvu. Drugim rečima, Pavlova obaveza je bila da ljudima predstavi Hrista u svoj njegovoj punini i da ih uvede kao jednog čoveka u sve što im je Bog u Hristu pripremio. Pavle je "video" tu nebesku stvarnost u njenoj pravoj veličini i bio je pozvan da sagradi u jedno sakupljeni Božji narod, u saglasnosti sa tom stvarnošću. Čovek koji bi pogledao predispozicije ovih ljudi za službe koje će ih zadesiti morao bi ostati iznenađen prevelikim brojem "slučajnosti". S jedne strane, tu je Petar, brzopleti čovek koji Isusu kaže Gospode, a već u sledećem trenutku mu deli lekcije govoreći: "A ne ti ne smeš umreti". S druge strane, tu je studiozni revni farisej Pavle, fanatično dosledan i pedantan. On je naučio da ne rasipa reči nego da ih sabira, da ih tačno oblikuje i precizno izloži ono što hoće. Dok je Petar ribar i jednostavno baca svoje mreže, Pavle je sarač. On izrađuje predmete od kože. Ne proizvoljno, ne bilo kako, već prema uzorku koji mu je dat: ako je šator, ima tačne dimenzije, ako je cipela, tada je još tačnijeg i preciznijeg oblika.

Upravo sa ove platforme treba razmatrati događaj iz Jope, kada je Petar, sedeći na krovu kuće nekog Šimuna kožara, imao viziju. Video je posudu sličnu platnu, prihvaćenu na sva četiri ugla, prepunu životinja, kako se spušta sa neba. Ova vizija predstavlja sveobuhvatnu poruku Evanđelja, upućenu svim ljudima. Interesantno je da se ovde opet radi o nečem sličnom mreži. Platno je kao mreža, bez nekog čvrstog, prepoznatljivog oblika u kojem se nalazi pomalo od svega.

Pavle se razlikuje po tome što on nije čovek koji drži platno. On pravi šatore. Tako, platno Petrove vizije u Pavlovim rukama postaje šator. Ali ne bilo kakav šator već šator određenog oblika. Bog je Pavlu dao otkrivenje, uzorak ili etalon po kojem će raditi, o čemu Pavle sam piše: "Ja postadoh službenik crkve" (Kol. 1:25-29).

Zahtev koji je Bog "ispostavio" potpuno je u saglasnosti sa njegovim karakterom i obrazovanjem. Pavle je strpljiv, uporan i precizan. Kad mu neko donese otisak stopala, on ne pravi cipelu ni centimetar dužu ni centimetar širu, nego tačno po uzorku. Istina, verovatno nikada nije doživeo da 3000 ljudi uzveruje u Hrista u jednom danu. To je bila Petrova privilegija. Pavlova posebna služba je da one koji su uzverovali ne ostavi raspršene i same nego da ih ugradi u crkvu prema "uzorku" koji mu je dao Bog.

Šta bi se dogodilo da je svaki od ova dva velika čoveka poželeo službu onog drugog? Pavle verovatno nikada ne bi bacio mrežu. On bi se trudio da bezoblična gomila kanapa počne na nešto da liči i tako bi se celo vreme bavio sobom. Petar opet zbog svoje brzopletosti i nestrpljenja pre bi srušio nego što bi podigao šator.

Kako je vreme proticalo, crkva je rasla. S rastom počeše se javljati teškoće i razočarenja. Pišući crkvi u Filipima, Pavle mudro i oštroumno zaključuje zašto je tako i kaže: "Svi traže svoju korist, a ne korist Hrista Isusa". Kasnije, pišući Timoteju, Pavle iznosi poražavajuće stanje -da su se svi odvratili.

U tom trenutku Bog poziva apostola Jovana. Njegova služba se veoma razlikuje i od Petrove i od Pavlove. On nije pozvan kao Petar da nešto pokrene. Zapravo, Jovan dugo deluje uz Petra, u njegovoj senci. Nema sumnje da se i on bavio, kao i svi ostali apostoli, osnivanjem crkava, ali to nije specifičnost njegovog poziva. Što se tiče doktrine, onome što je Pavle uradio nema šta da se doda. U Pavlovoj službi Božje stvari su dostigle vrhunac i ne mogu se poboljšati.

Iz kog razloga se u tom slučaju Jovan dodaje ovoj dvojici?

Do kraja I veka n. e. neprijatelj je, kako to Pavle otvoreno priznaje, našao ulaz u crkvu i učinio da se Božji narod, sami naslednici otkupljenja odvrate od Božjih puteva. Dogodilo se nešto strašno i u to strašno biva pozvan Jovan. Ne da započne nešto novo, nego da vrati na staro. Ne da kaže nešto zapanjujuće originalno, nego da podseti na već rečeno. Jovanova služba nije da vodi dalje, nego da obnovi, što je ponovo u savršenom skladu sa onim što pozvani jeste.

Petra poziv zatiče dok baca mreže; Pavla dok izrađuje šatore. A Jovana? I on je bio ribar, ali za razliku od Petra, njega poziv zatiče dok je sa bratom i ocem krpio i popravljao mreže.

Kada se nešto krpi, znači da se to želi vratiti u prvobitno stanje. Ribarske mreže sa rupama baš i ne vrede mnogo. Previše riba uspeva da pobegne. Tako je i ovo krpljenje mreža upravo slika Jovanove službe u crkvi. On je taj koji stvari - crkvu vraća Božjem originalu.

U jednoj gruboj analogiji, posmatrajući crkvu u istorijskom i organizacijskom kontekstu, mogli bismo prepoznati ove tri službe u tri pojavna oblika današnje crkve. Katolička crkva je pravi Petar. Više od svih ona je misionarska - baca mreže. Pravoslavna crkva se u svojoj istoriji neprekidno okretala oko doktrinalnih dokazivanja zbog čega podseća na apostola Pavla i njegovu službu. Protestantska crkva se pojavila kada je crkva zapala u duboku krizu. lako članove ove crkve neki podrugljivo nazivaju novovercima, ona nije donela ništa novo, naprotiv. Crkvu je povuklo na staro. Mada, kada se mreža okrpi, ona je opet kao nova!

Nije nesreća za Hristovu crkvu to što se pojavljuje u tri oblika. Nesreća je u tome što među crkvama vlada surevnjivost, što predstavnici jedne crkve vide "konkurenciju" u druge dve. Umesto da se jedna drugom obogaćuju, jedna drugu osiromašuju. A ne mora biti tako. Petar, Pavle i Jovan su dokaz za to.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Razlika između hrišćanstva i svih drugih sistema religije je u sledećem: U drugim religijama čovek traži Boga, dok u hrišćanstvu Bog traži čoveka."
- Thomas Arnold

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 292
Ukupno: 2336385
Generisano za: 0.024''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/002.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.